ПЕСМЕ АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА

АПОКРИФ

Немам потребу да водим дневник.

Јавни нужник славних обиђох: запахну лично.

Стихове једва пишем у мојој енклави,

па, не идеализујем лиричаре, знате:

тешком муком пишем стихове.

Имам такт. По божјој промисли, ваљда.

Дневик захтева приличну одговорност

према животу. На првом месту: истину.

Бележити редовно, из дана у дан, недељу,

месец, годину, пикантерије о животу

до у детаљ. Никако. Пресну иронију

из главе на празан сто.

Димљене кобасице: не препоручујем.

Шесдесет, седамдесет, осамдесет година,

уредно описаних, спакованих међу корице свеске.

Ужегла саламура. Улежана. Кога занима?

Брадица: метла градинара од вреска,

више вреди од дневника. Под носем

плени пажњу времешних госпа

локалног аутобуса. Нећеш веровати

да брада може процветати изненада,

као ружа у мислима туђим. Сила си.

Не цупкај ногом по поду,

не преноси нервозу около,

док свемир ћути.

Зимску јабуку љушти поступно,

каиш коре за каишем. Потом исеци

кришке, стави на тањир и поједи.

Ољушти јабуку и за мене незнанца,

међу вас сатераног: игумана стихова.

Мир, мир – неће пропасти свет.

Одбих да водим дневник.

Да сам некад постојао. Мимо праксе.

Не делим призор спруда у Белилу.

Призор подневне јаре кад трепери

над прашњавим путем усред лета.

Све сам то био: и бићу кад ме не буде

било. На једној страни редови писани

о животу, а већ на следећој опис

јесењег дана: опадање лишћа. Грозно.

Пређица на каишу

панталона пукла.

Нагост изненада: моја ствар.

Дете, младић, старац. Странац,

комшија, пријатељ – оклагија?

Изложени погледима руље.

Добро, добро: ничег ту нема

смешног. Црни туш, разлио.

У барицу - сузу, како коме.

СТАРАЦ

Током шетње закорачих неопрезно

ван стазе у шуму, саплетох се о грану.

Из џепа испадоше наочаре за читање.

Ту стадох.

Не имах друге у резерви.

Морах пронаћи наочаре

да довршим читање поезије.

Човек не губи ствари током живота случајно.

Наочари што досад служише, одслужише своје.

Такорећи, надомак куће у јесењем шушњу до колена.

Клизнуше дубоко као водени пацов

у лагум кад угледа човека.

У миру рђаће и трулети

скромни оквир наочара.

Јадна увеличавајућа стакла,

чекаће будућег проналазача,

археолога аматера.

Одвратан свет.

ТАРТУФ

Вађење тартуфа из земље: занат

поручен за песника неукалупљивог.

Незамисливе гомољаче: на дохват руке.

Духовни афродизијак - исповеда.

Природа добро нађубрена. Од себе.

Посао раван политичкој завери. Изучен.

О рамену торбица за ту прилику шивена.

Гомољаче у торбицу. Земаљски дијаманти:

лов почиње у шуми леске. Срећна познанства.

Залеђе шуме, крије: велики мозак.

За јачање мушкости: делотворан.

Намах, помама за женскињем.

Од тартуфа дивљи вепрови грокћу

и пене из уста сапуницу за бријање

током парења.

А кад мину сласти, истом жестином рију

подземно злато што расте и дебља

у мрежи жилица листопадног дрвећа -

топола, храста, леске: пуна вршка.

Мој верни пас истуреном њушком

као да је у питању пушка на готовс,

трчи шумом да нањуши: окружење српско.

Ја представљам окорелог дисидента:

надгледам докле смо стигли. Потпуно.

Бели па црни тартуф одмах за

насипом уз реку ископа кучка.

Откопај афродизијак, малена,

берба је почела. Торбица зева.

Торбица зева: плућно крило.

Тартуф сезонски: старца усправио.

Дисидент наш: волујска жила друштва.

Не гледа кроз прсте. Ах, ти тартуфи,

на какав блуд већину наводе.

Законом уредити тартуфарска посла.

Кроз зубе цеде посланици иницијативу.

У глас, па још и на бис, траже нормативу.

Образи црвени: дечје дупенце.

На шта изађе прича о тартуфима.

РИЗИК

Мом старијем брату

Моје опаске – без увреда.

Устајем: ослобађам место.

Видео сам, а, боље да нисам.

Прстење скинуто у ћаси.

Кроз кућу прође црни

анђео јогунаст: кљаст.

Ново доба: богови.

Главни згодитак: шљака.

Пуну кофу захвати, од овог.

Вратнице отворене: види дубину.

Новина у Италији - гастрономска:

упамти. У неком локалном ресторану

на тањиру служили госта куваним

људским стопалом. Уместо рачића.

Укусније јело нисам пробао,

сведочи, задовољан гост -

буди Бог са нама: тако слатко.

Да је пробао очи људске, на води

сервиране због лепоте: добар апетит,

ко мајске трешње у здели, по један залогај,

у Риму, близу Свете столице, ко оне дечије

из Јасеновца донесене - во времја:

Viva la Duce – Viva la muerte!

Издржи очји поглед са тањира?

Но, такви ресторани, сва је срећа

у Риму зврје празни. У вечитом Риму.

Стога: о укусима - не сада. Не овде.

Тиранија медиокритета:

бестидно човечанство, већина.

Буди се Црно море из дубина.

Куља ко океан одоздоле.

Океан хидроцефалуса: људождера.

Слушај како јечи њихово ружно: Ја, па, Ја!

Саморекламерство: Уједињена Европа?

Ризик да поведу народе у колони

на логорски казан - нерешен статус.

На наказан јеловник: из постојања,

у непостојање. Ризик порекла.

       =ИЗВОР: лист "Заветине+", ванредни двоброј 14-15/2019, стр. 27 - 28