Konačan raspis / Radivoj Šajtinac

MODRI  GOSTI

Ipak je  neizlečivo

Ne samo  nečitko i nejasno

Uporan i urođen pogled ka ledenoj šumi

Sva nam je radost kad prestanu bolovi

A nema razgovora

Iz daleka tako modri a bliski

Tako uočljivi da se otope na prečac

Ko zna dal ih imamo

Dok tako kaplju i prolaze

Njihovo nije nebo carsko

Ni obratno

Oku jasni srcu teški

A očajnički ih lekovito i studeno

Van svih reči

zamišljamo i zamišljamo

prizor sa peka

KONAČAN  RASPIS

Oglasio se,raspisao,javio

Veliki orfički sekretar

Naš opšti dvojnik

Odvojio se od mahagonija,razmaknuo granje mirte

Potkresao čempres,očima upro u beli papir

Još suv ,peščano čist i

I surovo dobronameran,bez šifri i uvijanja

 Odan i namenjen svima, bez razlike

Kako onima koji

Sklopiše tom

 Tako i onima  koji još drhte ispod

Započetog naslova

I u rukopisu zvučan i u glasu čitak

Nedostižan kao uvek

Javlja

Da ne počinjemo,

On je umesto svih nas

podlegao tom izazovu i evo Ga

 zna šta znači taj vrhovni umor

Njegova britka potkožna tetovaža

On nosilac patnje,izabranik greha

I  božansko čedo posledice

Poručuje da se teme uzalud ponavljaju

Da  ni antičko nije čisto ako mu se toliko priđe

Sve vek po,vek ,milenium po mileninum,

Da  je paleolitski puž metafore isčezao

Božanski mu prazna kuća

Toliko prazna od nevremena,

 da je sad čisti tajac

spasonosno otkriće i da  nema više

poezije ,sve  je ishod samoproglašenja

pa i Njegov nagon za ovim potresima

Treba  Ga ,piše sresti

Obići i pokriti lišćem

Beljim od dostavljenog papira

I ako se setimo

Doneti koju naoru ili kintu

Nešto s ikonostasa,nešto iz sefa

Tek da ne ugine tako

Svežrtovni

Da  pošteđen bude višnjih intriganata

Kojima ništa  nije sveto

Sred ovog pevanja i umiranja 

_____________  Miroslave

odoh na mali odmor reklo bi se od SVEGA

jer SVE je u iscekivanjima, obmanama,obecanjima, zebnji,sumlji i rukoisdu

mozda je tako i najbolje

konacna pobeda poezije je njen povratak medju  licne stvari

evo jos dve pesme sa severa  Iscezavajuceg Banata

Tebi i Aci steze ruku r sajtinac

Место под сунцем / Владимир Јагличић

Ненаду Милосављевићу

1

Јура је ушао у моју собу сав свечан, као упарађен.

- Да частиш!

Опет, помислих. Јура је увек имао неки разлог због којег бих га частио.

Упитно га погледах.

- Нашао сам ти ухљебије!

- Ја имам ухљебије, Јура - рекох тужно - Добро знаш да га имам. Већ сутра хватам аутобус за Варварин. Као и толико пута пре тога.

- То што си имао до данас, окачи мачку о реп. Имам прави посао за тебе!

Одиста, да ми је лако на послу - није. Већ другу годину, скоро сваког трећег или четвртог понедељка, седам у аутобус и путујем шездесетак километара, до Варварина, а онда преседам у сеоски аутобус, до села Пречице, и свог радног места. Бити професор српског језика и књижевности у Пречицама код Варварина, одиста је посао који су многи окачили мачку о реп. То јест, не пада им на на крај памети да тамо траже ухљебије. Остају у граду, радије и гладујући, него се отискујући на село. А ја сам се отиснуо. Морао сам. Наша је породица сиромашна. Отац је пензионер, мајка је изгубила посао, живимо на периферији града, мој млађи брат се још увек школује, у кући често недостане новца не само за кирију, него и за храну. Они очекују помоћ од мене. Нико ми то није рекао, али код нас се много тога подразумева: не мора се говорити. Реч је о месту, о сопственом месту на свету. Мораш пронаћи своје место, место у простору, док га има, у времену, док ти је време. После је касно.

- Какав посао имаш за мене - запитах.

Он ми се скоро унесе у лице. Осетих да већ воња на пиво.

- Постоји место. У прељинској школи. Проверено.

Помислих: како је то могуће? Колико пре месец дана био сам у прељинској школи, код директора, на разговору. Сва места су попуњена. Никаквих прилика за посао неће бити још две до три године, тек тада двојица старијих колега одлазе у пензију. Зар ми и сам Јура, пре неколико дана, кад смо пили пиво у кафаници, није рекао:

- Знаш, код нас нема никакве економске обнове, нити истинске тржишне производње, нема ни нових радних места. Код нас је једина економска конјуктура у томе да се стално воде ратови. У ратовима изгине један број радно способних становника, и затим следи попуна упражњених радних места.

Насмејао сам се толикој суровости у којој је, на жалост, било истине.

- Али има једна, по тебе утешна ствар - рекао је, тада Јура. - Нас су Американци бомбардовали осиромашеним уранијом. Много наших људи помреће од неизлечивих болести. Испразниће се број радних места. У томе је једина шанса младог нашег нараштаја.

Јура је професор хемије, зна о чему говори. Не једном ми је наводио ужасан податак да су сви радници наше војне фабрике који су рашчишћавали рушевине после НАТО-агресије у пролеће 1999. године, кад су Американци и њихови савезници погодили нашу фабрику, до једнога, умрли од

Нова књига Добрице Ћосића – "Босански рат"

„Босански рат“ Добрице Ћосића

Нова књига угледног српског писца, члана УКС  Добрице  Ћосића – "Босански рат", у издању београдског "Службеног  гласника", биће представљена у уторак, 6. марта, у 19 часова,  у београдском Дому омладине. Како истиче издавач –  писац, иначе некадашњи председник  СР Југославије, у књизи даје одговоре на питања шта се заиста  догађало преко Дрине и како је створена Република Српска. Ћосић, као непосредни сведок и политички учесник у тим историјским збивањима,  у својој новој књизи говори о политичким притисцима, уценама, договорима  иза затворених врата, неприхватљивим понудама, гордостима и предрасудама,  памети и фанатизму, херојству и издајама, неоствареним плановима и пропуштеним  шансама, Дејтонском споразуму и миру. На промоцији књиге "Босански рат", уз аутора, говориће и проф. др Дарко Танасковић,  Владимир Кецмановић, Марко Крстић и Драгослав Бокан.

Mehmed-paša Sokolović Miljenik Fortune ...

Srpske zablude:

Mehmed-paša Sokolović

Miljenik Fortune 

Mehmed-paša Sokolović, veliki biser u ogrlici Otomanske imperije 16-og veka, imao je sreću ili nesreću da dogura do titule Velikog vezira (danas premijer vlade). Svetlost i tama. Te dve suprotnosti dominiraju njegovim životom. Sve je u naglašenom kontrastu; nepoznata godina rođenja (oko 1505-e), pa je hroničari utvrđuju po poznatom datumu smrti 11. 10. 1579. godine; učio za kaluđera – postao veliki musliman; rođen kao anoniman Srbin – umro kao glasovit Turčin. Jedno vreme, praktično upravljao Imperijom od koje je drhtala Evropa, ali svestan da je dogurao samo do časti najbližeg sultanovog roba. Sokolović, porodično ime ovog tragičnog junaka, asocira na pticu. Soko je simbol viteštva i junaštva. Da ste ptica, šta biste izabrali: „kavez sa puno hrane, ili nebo sa malo mrvica". Naravno, ima dresiranih sokolova koji gazdi donesu veliki plen da bi dobili komadić mesa, uz to su poslušni i odani.

Ptica u kavezu

Put do kaveza Sokolović je prošao, kao i mnoga hrišćanska ( čitaj srpska) deca kroz poznati „Danak u krvi". „Izabrani dečaci", piše Andrić u romanu „Na Drini ćuprija", „otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan i u svaki sepet po jedan dečak…" Istrgnuti od roditelja kao desetogodišnjici, dečaci su odvođeni u Carigrad, gde su kroz specijalne metode vaspitavanja pretvarani u janičare. Najbolji među njima ostajali su u dvorskoj službi, a ostali raspoređivani kao vojnici u prestonicu i pokrajinske garnizone. .....

       видети више http://www.tabanovic.com/mehmed%20-%20pasa%20sokolovic.htm