Romania - Village Life in Maramures and a day on the Mocanita

Amish Baling Hay Without Engine Power

Mundharmonika Quartett Austria - Amazing Grace

SRBI U ALBANIJI - Skadar.

18 Isusovih Godina o Kojima Ne Znamo Ništa

Šta Očekuje Svet Do 2030. Godine?

MAGNETNE MISLI | Video o budućnosti koja sledi

Dr Slobodan Komazec: "Spremite se! Kreće sukob, glad i nezapamćena nezap...

Misteriozan Izvor Topi Antarktik Iz Dubine

Da li Najdanovi krugovi liječe?

AUDIO KNJIGA - Dosije omega (prvi deo)

СРПСКА СРЕДЊOВЕКОВНА ПРЕСТОНИЦА КОЈУ СУ КОМУНИСТИ ОПЉАЧКАЛИ

Жвандра Лили

1,57 хиљ. пратилаца

Лепо посавско село Дебрц на шездесет километара од Београда некада је био престоница Краља Драгутина Немањића, одавде је Драгутин отишао у Београд и учинио га први пут престоницом Србије. По предању двор краља Драгутина се налазио на Градужини, брегу који доминира над стратешки важном окуком Саве на месту Мало Дубоко. На овом месту никада нису урађена археолошка истраживања. Житељи села Дебрц и Прово у чијем је залеђу Градужина тврде да су Драгутинов град приватно ископавали комунистички функционери песник Оскар Давичо и Стане Доланц шеф тајне полиције СФРЈ, који је на Европском црном тржишту био познат као власник непроцењиво вредне колекције старог новца. Како је дошао до те колекције просудите сами. О остацима средњовековног Дебрца на Градужини сведочанства су оставили Вук Караџић, Константин Јиричек, Милан Ђ Милићевић, Феликс Каниц, али држава овај локалитет никада није ставила под заштиту, иако је још од 1945. године постојао захтев, превасходно за заштиту Српских старина, а Дебрц је убрајан у једну од највреднијих. Међутим комунистима су сметале Српске старине у областима у којима је њихова историјографија Србе представљала као дошљаке, а не као староседеоце. Па ископавања Драгутиновог града нису преузета ни 1953. године када је мештанин Дебрца донео у Народни музеј вредне предмете од ливеног сребра, копчу са угравираним орлом и прстен на чијој глави је змај који бљује ватру. Постоје историчари који управо овај прстен повезују са витешким редом Змаја. Донет је прстен из 12. или 13. века на коме су приказани свети ратници, и ако је била реч о првокласним примерцима накита, археолози нису отишли у Дебрц, очигледно је да је Српска средњовековна баштина била неподобна. И ако надомак Београда Завод за заштиту споменика, Дебрц није истражио, јер је наводно био ван границе његове надлежности, па је овај локалитет припао надлежности Ваљевског завода који тада није располагао ни новцем, а ни стручњацима. Доктор Марија Бајаловић Хаџи Пешић стручњак Београдског завода је 1966. године успела да ископа једну сонду на Градужини и то као спољни сарадник Шабачког музеја, убрзо јој је било забрањено даље ископавање. На Градужини је народ одвајкада копао, одношен је камен и остале вредности, све до 1967. године када је Оскар Давичо ту добио плац за викендицу. Зидајући викендицу довео је до великог обрушавања брега према Сави, па је тако уништен и сам локалитет Драгутиновог двора као и стари пут који је одувек туда пролазио. На питања мештана зашто је баш ту подигао викендицу, Давичо је одговарао да би упијао енергију Краља Драгутина. Дакле о не знању да је то историјски вредан локалитет не може се говорити. Осамдесетих година прошлог века Давичову викендицу купује или преузима Стане Доланц шеф Југословенске УДБЕ. Његови људи су на целом локалитету подигли шаторе и даноноћно копали. Мештанима приступ није био дозвољен, па тако шта је ископано није познато, једино што је остало видљиво после њиховог копања су 4 откопана гроба. простор где се налазе гробови мештани зову Заветњача, а по предању на том месту се налазио манастир. Ова дивља ископавања су убрзала ерозију Градужине, коју је још крајем 19. века Сава озбиљно поткопала рушећи зидине и откривајући средњовековне надгробне плоче и скелете. Уочи распада Југославије тадашњи комунистички кадрови су са војском блокирали Градужину исекли су сву вегетацију и почели са копањeм. Данас је Градужина преполовљена уздужно, а на обрушеној литици се могу уочити археолошки слојеви на самом брегу. И данас постоје остаци великих одбрамбених ровова , земљаних бедема палисадног утврђења, а уочљиви су и трагови пожара у коме је утврђење највероватније страдало. Драгутинова престоница није једино утврђење на овом простору, средњовековни документи наводе да постоји још низ градова још из времена Краља Часлава Клонимировића на којима такође није било никаквих истраживања, а управо све те грађевине јасно доказују континуитет живљења Срба на овим просторима. Истраживања ових локалитета су јако битна, јер управо на њихов рачун се присваја Српска историја и приписује Хрватима којима је једини краљ био Александар Карађорђевић и што се мене тиче могу слободно да га носе, а како нас историја учи да је комунистички режим пао остаје нејасно што се чека са истраживањима и кога се званичници сада плаше?

Србски Ред Змаја '' ПРИПОВЕДАЊЕ ВЕДСКИХ ЖРЕЦА '' (7528. гроздобер дан т...

Teraju nas da verujemo u laž da bi mrzeli sami sebe! Vesna Pešić

Ако се смириш видећеш како Бог долази

НАЈСТАРИЈА ЦРКВА У БЕОГРАДУ ИЛИ ГРОБНИЦА РИМСКОГ ВЛАСТЕЛИНА?

Место које вам данас откривам је по свему специфично. А крије га место надомак Београда у општини Гроцка под именом Брестовик. У доба Римског царства овуда је пролазио пут Виа Милитарис који је повезивао антички Сингидунум и Најсус, а даље се овим путем стизало за Цариград.

TAJNI SMISAO MOLITVE "OČE NAŠ" - NIKOLA TESLA, RUDOLF STEINER, VLADIKA N...

Десна рука Светог Јована Крститеља и бројне реликвије чувају се у Цетињс...

Десна рука Светог Јована Крститеља и бројне реликвије чувају се у Цетињском манастиру Док поручује "Не дамо светиње", народ широм Црне Горе у мирним литијама подсећа на све у вери утемељено и сачувано вековима уназад. У тој богатој баштини, посебно место заузима Цетињски манастир и реликвије које се у њему чувају - део часног крста на коме је Христос разапет и десна рука Светог Јована Крститеља, али и изузетно вредни богослужбени предмети, рукописне и штампане књиге и иконе. Десна рука Св. Јована, којом је крстио Христа, од Севастије до Цетиња прошла је хиљаде километара. Малтешки витезови су је предали руском императору Павлу I Романову, заједно са делом Часног крста, и иконом Мајке Божје Филеримске. Tоком Bољшевичке револуције, те светиње је спасила краљица Марија Фјодоровна Романов, да би их 1932. митрополит кијевски, поклонио краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица. После бомбардовања Београда, краљ Петар II Карађорђевић пренео их је на Острог, где су скривене провеле рат, а у једној полицијској рацији 1952. одузете цркви. До 1978. године рука Св. Јована Крститеља била је у сефу Удбе, да би је митрополит Амфилохије 1993. изнео на светлост дана. Од тада је она у цркви Цетињског манастира. Ту, уз мошти Светог Петра Цетињског, је и ковчежић са делом Часног крста, и ове светиње окупљају вернике из целог света. У манастирској ризници је и круна Св. Краља Стефана Дечанског из 14. века. "Патријарх Арсеније Чарнојевић прије сеобе, 1688. године, сеобе Срба са Косова, да је донео и оставио управо на чување у Цетињски манастир, из простог разлога што је Арсеније Чарнојевић био одавде, са Цетиња", прича Јован Маркуш, координатаор за заштиту културних добара, Митрополија црногорско-приморска. По другом предању, круну је донео дечански игуман Данило Кажанегра. Овде је и драгоцени епитрахиљ Светог Саве, одежде Св. Петра Цетињског, Петра II Петровића Његоша, богато украшене иконе, предмети од племенитих метала, рукописне књиге из 13. века и оне из прве ћирилске јужнословенске штампарије. Трагови давних времена, древне Зетске епископије, коју је Свети Сава основао 1219. да би у време цара Душана била уздигнута на степен митрополије, овде живо сведоче о духовности, култури, али и тешким искушењима која је Српска православна црква преживела.

Поводом штампања прве књиге САБРАНИХ ДЕЛА Мирољуба Милановића

 

Која је, ових дана, као посебан темат књижевног часописа БРАНИЧЕВО 1-4/2021,штампана, на жалост - посмртно

 

 (...)

... За разлику од споменутих или неспоменутих српских писаца (изузимам песнике Гојка Ђога, и Александра Лукића), бавећи се парадигмом и Стравом тираније ЈБТ, Мирољуб Милановић, није пошао трагом, рецимо Душка Ковачевића, који је узгред описивао “преседнички лов”, ни трагом публицистике и фељтониста, већ широким друмом апсурда, и већ заборављеним стазама песника “пуне празнине”: усудио се и дошао “мечки на рупу”, како обични љу-ди кажу. У цитату којим овај рад почиње, преузетом из једног од најбољих поглавља Милановићевог романа, уверљивио је дата демонска, сатрапска и манипулаторска природа Преседника.Ко је главни јунак у овом Милановићевом роману -јелен Капиталац, или Председник и његови потчињени? Капиталац или капитал? Лепота или корист? ―Па зар лепота није важнија од пуних чинија меса справљених за неке белосветске касапе‖, често је питао Гута Чорбић, управник ловишта, а председник општине ―Глоговац му је давао знак да се уздржи од таквих питања, задирала су у његове интересе‖, читамо на 25 стр. романа. Председник општине Глоговац, при крају романа, и после лова на Висоравни, постаје премијер владе. Ето, такви ликови постају ―премијери.‖―Шта лепота, готово се окомио на управника, Добро, рекао је управник, васпитај вука и он ће бити јелен, одговорио је управник на Глоговчеву тираду, Али ти си рекао лепота, Јесам, и остајем при томе, Чему она служи, Па зар мора да служи, Мора, драги мој, рекао је Глоговац, све нечему мора да служи, Онда лепота свему служи и ако се поштује и уме да види, јача је од свега што постоји, рекао је управник, Добро, нека ти буде, само знај, корист је најважнија, те твоје идеје задржи за себе, а и сећања обуздај, видим да је и теби и ловочуварима тај Капиталац важан, али увек знај, он припада Председнику ове државе...‖Милановићев роман не чита се брзо и лако (барем је тако било у мом случају), књига није написана за забаву, већ да ефектно дочара стравичну природу апсолутне власти. У том смислу, Милановић је одабрао одличан наслов за свој првенац-роман, објављен у његовој 68. години. Већ и та околност није за подцењивање. Многи су покушавали да напишу Титоник, књигу која би раскринкала заповедника фаталнога брода, од Данила Киша и Предрага Чудића, до писца ових редака, али се већини није дало, бојим се зато што нису имали довољно храбрости, да задру у оно што је суштина тога лова, који тако иронично и стваралачки надмоћно описује Милановић, следећи једног песника у прози какав је био Гогољ.

 3.Трагом руске пословице која гласи: »Није ти огледало криво што ти је њушка гадна" (...)

(...)

 

Неверним Томама предлажем да прочитају Пола века ћутања, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века –прву књигу есеја професора гимназије у Петровцу н/м. Неверних Тома је увек било, биће их и данас и сутра.Те, 2009. године, негде крајем године, у време заседања годишње скупштине УКС, тј. у паузи те скупштини, колега који је студирао заједно са мном, упитао ме је директно: „Је ли, тај Милановић не постоји? Ту књигу –тј. Пола века ћутања–су написала Браћа Лукић?―Зинуо сам од чуда! А онда ми је прорадио кликер; извадио сам мобилни из џепа и изабрао Милановићев број и позвао га, и док сам чекао да се јави, рекао сам колеги: Милановић је наш колега, земљак, чак је и члан УКС, ... Утом се Милановић огласио. Дао сам поглед очима колеги који је сумњао у Милановићево постојање да преузме мобилни и поразговара са Милановићем; али колега се измицао. –Ево о теби причамо, Милановићу, то јест о твојој књизи...

 

Лукићи пишу своје књиге и објављују своје и рукописе других писаца за које бог одреди. Милановић је писац којему нису потребни помоћници, подупирачи и не дај боже неки други вешти мештри који ће његове рукописе кратити, дотеривати, лицкати и дописивати!Може се упоредити са Гогољем, ако ни по чему другом, а оно по следећем. Набоков пише да, ако баш желимо „чињенице―, „да видимо што је Гогољ познавао од провинцијске Русије. Осам сати у гостионици у Подолску и тједан дана у Курску, остало је видио кроз прозор путничке кочије, тому је још додао успомене из своје апсолутно украјинске младости проведене у Миргороду, Нежину и Полтави –сви ти градићи, пак, леже далеко изван пута који је превалио Чичиков...― И Милановић је многе године свога живота провео дубоко у провинцији –између родног села и варошице, у којој је живео као професор књижевности. Из тих тзв. „петровачких оквира― излазио је кратко као студент, као сезонски радник –грађевинац док су се зидале викендице и виле југословенске пошлостиу Гроцкој; јер од најранијих својих дана, Милановић није био „татин син―, није му била наклоњена судбина; ништа му није ишло на руку; па ипак, нисам чуо међу свима које познајем неког да са таквом љубављу говори о свом оцу или о маћехи, као Милановић. Гогољ је много тога, „остало“ (како пише Набоков) видео „кроз прозор путничке кочије―, а Милановић је гледао кроз неки свој скривени, необични дурбин, и српска пошлост коју је видео, и тугу и апсурд који су избијали из титовске, бирократске, самоуправно једноумно усмерене провинцијске Југославије, и слободу сапету и нагарављену... Не може се сасвим тачно рећи да ли је Милановић убедљивији као приповедач (како је и почео) или као критичар-писац; и мислим, верујем да би било питање месеца или године када би овај вредни професор могао да нас изненади неком новом књигом попут Енциклопедије уврежених идеја (читај заблуда), какву је сањао да напише, сетите се, Флобер –да се у живот писца није умешала болест. У свом првом и кратком роману Милановић описује један лов на висоравни, какав је био веома популаран и какав је практикован све док је био жив и ходао земљом главни протагонист Милановићевог романа, -лов уловљених–далеко од очију јавности. Тај лов је на неким местима раван догодовштинама и путешествијима једног Чичикова, својеврсног хохштаплера (какав је донекле и Милановићев Председник) и, заврзламама и понорима српске и балканске пошлости. Једини лов у који би се Милановић могао упустити не више као дете већ као прави ловац могао би бити лов на остварење снова, који су измакли многим другим писцима који су живели у временима пре њега.

 

***

 

Милановић је написао роман не тежећи да његова књига буде ―реална, политичка‖; Милановићев роман је друкчији, пустолован, кафкијански, без публицистичких плићака. Међу савременим српским писцима, мало је оних са којима би се најновији Милановићев роман по замисли или према ставу према лажи и манипулацији могао поредити; можда поиздаље са романом „Доктор Арон― В. Драшковића*, или (делимично) са романом-огледом „Како ми је жаба улетела у уста или о самосазнавању― Србе Игњатовића? Али ту би била и једна неизбежна невоља овог поре-ђења,имајући у виду околност да је Милановић довео у питање на један индиректан и лежеран начин Игњатовићеву магистарску тезу о прози промене у целини (у својој књизи „Пола века ћутања―)....

 

 

итд. 

Ови редови су преузети са 252-253; 260-262. стр. најновијег броја пожаревачкога "Браничева", на чијим крилима један изванредан писац, бољи и убедљивији од многих тзв. књижевних критичара (који су у југословенском социјализму деловали и били нека врста официра за везу (својеврсних трапаћоза, између политике и књижевности, идеологије и бешчашћа - ако није претерано рећи) лети после своје физичке смрти, у сасвим заслужену посмртну славу.Што даље од земље и лицемера!

Тај рад је много дужи, може да се прелиста и прочита у целини ОВДЕ.

 

Бела Тукадруз

 

ETNO SELO LUKAVICA.

Tolstoj - Tragedija genija - Vladimir Stanojević

Junak našeg doba, deo 1/2 - Mihail Ljermontov | Audio knjige na srpskom

Sutra je ISTOČNI PETAK: Čim ustanite obavezno uradite OVO

LIKA - LIČKA POLU MRTVA SELA OTRIĆ I ZRMANJA

Real Traditional Lifestyle In Tarai Village || Rural Life Of Nepal || Th...

U toku je VELIKA PLJAČKA zapada a BOCKA je idealna za to ! Deo intervjua

Veliki inkvizitor - Fjodor Dostojevski | Audio knjige na srpskom

Dreamink

2,4 хиљ. пратилаца

Autor teksta: Fjodor Mihajlovič Dostojevski, iz romana „Braća Karamazovi“, knjiga peta, poglavlje V, Nova knjiga, Beograd i Podgorica, 2016. Prevod: Katarina Brajović Naracija: Dreamink Fotografija: Bruno Germany (pixabay.com) „Veliki inkvizitor“ je svakako najčuvenije poglavlje romana „Braća Karamazovi“. Po svojoj formi, „Veliki inkvizitor“ predstavlja parabolu ili filozofsku poemu inspirisanu oralnom tradicijom s hrišćanskim motivima. Stariji brat Ivan Karamazov pripoveda je mlađem Aljoši, odnedavno zamonašenom u pravoslavnom manastiru. Tema parabole jeste zamišljeni drugi Hristov dolazak na zemlju, u španski grad Sevilju, u jeku inkvizitorskih progona i spaljivanja jeretika. Veliki inkvizitor, kao predstavnik crkve, ne samo da se ne raduje Hristovoj pojavi, već ga doživljava kao rivala i smešta ga u tamnicu. Najobimniji deo parabole čini monolog inkvizitora pred zatočenim Hristom, koji blago posmatra i pažljivo sluša, ali ne progovara ni reči. U ime crkve, veliki inkvizitor tumači Jevanđelje – i naročito deo o Hristovim iskušenjima u pustinji – kao propuštenu priliku da Bog zaista na zemlji ovlada ljudima i potčini ih svom zakonu. Umesto toga, Hrist se odrekao i tajne i čuda i autoriteta, kako bi ljudima ostavio priliku da u Boga veruju samo svojom slobodnom voljom. Inkvizitor smatra da je Hrist time precenio ljude, da velika većina ne ume da se nosi sa svojom slobodnom voljom, te da je prepuštena stihiji svojih nesvesnih poriva i potrebi da se potčini autoritetu u kome će naći zaštitu. Štaviše, inkvizitor u tome vidi odsustvo Hristove ljubavi prema ljudskim slabostima, prema čovečanstvu onakvom kakvo ono u realnosti jeste. Stoga je upravo crkva preuzela na sebe da ispravi taj propust, te da ljude, kao nezrelu decu, reši tereta slobode, potpuno ih potčini i objedini pod svojom strahovladom. Na kraju monologa, Hrist odgovara ne rečima, već jednim nežnim činom, koji vam sada nećemo otkrivati. Želimo vam prijatno slušanje! * Kulturna platforma Dreamink neguje jezike, kulturu, pisane i govorne tradicije. Sadržaji su namenjeni odraslima i deci - svima koji, uz svakodnevne aktivnosti, uživaju u slušanju zanimljivih književnih tekstova.

Седам речи Христових са Крста

VELIKA LAŽ O JUŽNIM SLOVENIMA: Mi nismo došli sa Karpata, ovde živimo ve...

Памир. Край загадок - Часть 3. Горцы - Документальный фильм

ОВО СУ ПСАЛМИ ОД КОЈИХ СВИ ДЕМОНИ ДРХТЕ И БЕЖЕ