Evropa i Grčka, Fašizam i masakr, Stravična i poučna istinita priča, Pesma za Argirisa

Ein Lied fur Argyris, 2006.Žanr: dokumentarnihttp://www.imdb.com/title/tt0936485/
Režija: Štefan Haupt

nedelja 23. avgust u 21.00 TV B92
Trajanje: 105min.

Kao četvorogodišnjak, Argiris Sfonturis (na slici!) je preživeo brutalan masakr,koji su nemačke nacističke snage počinile u malom grčkom mestu.
Kao odmazdu za partizanske napade za samo dva sata ubijeno je ukupno 218 civila, uključujuči i žene, decu, čak i bebe. Argiris je pritom ostao bez oba roditelja.Nakon rata, živeo je nekoliko godina po sirotištima u okolini Atine, sve dok delegacija Crvenog krsta nije odabrala nekoliko siročića za putovanje u druge zemlje. Tako je Argiris došao u Švajcarsku, gde je završio školu i fakultet. U početku je radio kao prevodilac grčkih knjiga na nemački, a potomo kao humanitarni radnik u Somaliji, Nepalu i Indoneziji u okviru Vojske spasa. Po povratku u Evropu, sve češće je počeo da posećuje rodnu Grčku. Sećanja na ono što je preživeo nikada ga nisu pustila, ali Argiris je uspeo da se uzdigne iznad svega i sada drži predavanja o tome kako da se mirno izađe iz začaranog kruga nasilja...

* * *

Komentar : Izuzetan dokumentarni film. Priča koja nikog ne sme ostaviti ravnodušnim ni u Grčkoj, ni na Balkanu, ni u Evropi, Nemačkoj. Reč je o masakru, zločinu koji je sakriven, koji se zaboravlja i čije su posledice užasne. Ali, taj film, i napor samog Argirisa, bi mogli biti vrlo poučni i za srpski slučaj, za slučaj zločina i masakra počinjenih tokom Drugog svetskog rata, ali i krajem dvadesetog veka. Način na koji je Argiris Sfonturis izabrao da bi se borio za rasvetljavanje istine je poučan, primeren, univerzalan: istina treba da bude rasvetljena do kraja, da bi uopšte bilo moguće pomirenje među narodima. Argiris, kome su nemački fašisti pobili čitavu familiju, potrudio se da "cara pritera do duvara". Tužio je nemačku državu za odštetu, i izgubio taj spor zajedno sa svojim sestrama. Zanimljivo je da jedan od učesnika u tom dokumenzarnom filmu sa nemačke strane da smatra da su Nemačka i Grčka danas saveznici, tako da nema potrebe da se isplati ratna odšteta... Film bi trebalo ponavljati na našim televizijama, ne zato što taj film širi antinemačko raspoloženje, naprotiv...

M.B.

Četiri fusnote Mirka Kovača o "Gedži"

[3]Gedža je turcizam (geğe, što znači bluna ili bena), a u beogradskoj čaršiji pomalo posprdan naziv za šumadijskog seljaka i uopće priprosta čovjeka. Dobrica Ćosić objavljivao je u Mladom borcu pod pseudonimom Gedža; to se kasnije ustalilo kao njegov nadimak, ali bez posprdnog prizvuka, štoviše, sa simpatijama. Govorilo se, gotovo od milja: „Naš Gedža”.

[4]Šef protokola Zdenko Štambuk obavijestio je Ćosića da bi na put morao ponijeti: frak, žaket, bijeli smoking, crni smoking, deset pari odijela, šezdeset košulja, nekoliko pari cipela, bijele rupčiće.

[36] Romanima D. Ćosića nisam se bavio, niti mnijem, ali kad ovdje kažem kupusara, to ne znači da sudim o vrijednosti knjige, samo se zbilja čudim kako jedan čovjek, uza sve obaveze, nacionalne poslove, političke brige i sijaset moralnih i drugih poraza, uspijeva nadrljati toliki broj stranica, pa ma kakve one bile. Eto je sada, trilogiji Grešnik,Otpadnik i Vernik pridodao još jednu knjigu Vreme vlasti (1997). Bojim se da vrijedi i za Ćosića ono Krležino izrečeno prije 80 godina kako je na ovim balkanskim pustopoljinama „politika već decenijama kao pakleno ždrijelo gutala sve eventualne karaktere i književne talente”. D. Ć. je kao romansijer najavio svoj talent već prvim romanom Daleko je sunce, a nastavio romanima Koreni i Deobe. Da se posvetio samo romansijerskom zanatu zasigurno bi nadmašio Srpsku trilogiju Stevana Jakovljevića.

[42] “Kada je postao glavni urednik Mladog borca, počinje pisati tekstove ali i neke literarne priloge, pod pseudonimom Gedža. Naslovi i teme su bili u duhu vremena: 'Došla je bratska Crvena armija', 'Zasučimo rukave', 'Nekoliko napomena o agitaciji'... Jedne večeri među mladim piscima, bio je tu i Mihiz, Ćosić je pročitao jedan svoj rad. Mihiz je jednom omladinskom funkcioneru odmah i bez okolišanja objasnio da to ne vredi ništa. Nastavio je da piše. Sud Elija Fincija o njegovom spisateljstvu je bio gromovit: 'Druže, to što si ti napisao, obično je govno s mlekom. Ti si izraziti partijski radnik.' Kada je napisao 'prvu ruku' o hronici Rasinskog partizanskog odreda, što će posle izaći pod naslovom Daleko je sunce, Veljko Vlahović ga je podržao rekavši mu da ima dara i da treba da završi rukopis. Njegov šef Mitra Mitrović posle čitanja rukopisa nije bila takvog mišljenja: 'Pa, Gedžo, ti si nepismen.' Dušan Matić, slično: 'To ne vredi ništa'. Jedino je Oskar Davičo imao suprotno mišljenje: 'To je sjajno, ti ćeš biti veliki pisac'.” (NIN, 28. lipnja 2001.)

Mirko Kovač je ove četiri fusnote objavio u podužem radu Mirko Kovač: Dobrica Ćosić, kobni Otac nacije, koji se može pogledati u celini na Blogu Dnevni glasnik. Baveći se istraživanjem pseudonima srpskih pisaca, sasvim slučajno smo naleteli na ovaj opori Kovačev tekst, koji je svojevrsni čas anatomije balkanskog dr Tulpa...