ЛЕПОТА

 

Неизрецив сан о неизрецивој лепоти

Понедељак 7 јун 2021, 7:38 Треће обретење главе Св. Јована Крститеља; Св. муч. Пивски

Све ређе листам календар. Кроз три недеље (и који дан), напунићу седамдесет и прву годину. Још ређе записујем оно што ми се догађа, и оно што повремено сањам. Покушавам да разумем оно што ми се догађа, да проникнем тајну снова, чудесних и скоро необјашњивих дарова које нам ко зна која сила шаље.

Ово није мемоар, нека их пишу политичари, бирократе, празни људи; или нека их пишу унајмљени писци по укусу моћника (заобилазим реч – вођа). Ово је један запис за који се плашим унапред да ће остати недоречен...

Изгубио сам прву жену, - пре тридесет и шест година. Онда сам, пре пет година, изгубио и жену са којом сам се саживео и проживео скоро честврт века. Затим сам стигао до Северног пола, и тамо сусрео биће које је после неколико година однео данак велике светске ујдурме (корона). И на крају, ушав у осму деценију живота, упознао сам – судбину, о којој ми не знамо довољно.

Што се тиче лепоте, саме по себи, довољне себи, женске лепоте; … о томе, шта могу да кажем ја – песник, кога нису препознали, савременици, издавачи и свет? И кога би то могло занимати? 

Лепоту газе, понижавају, омаловажавају – силеџије, простаци, трговци, подводачи, и она брзо увене… Али… није то оно, због чега сам почео овај запис.

Већ сан. Из кога сам се пробудио пре више од једног сата и питао се – откуда тај сан? Зашто тај сан?

Ја нисам сигуран да га могу испричати баш онако како сам сањао. Покушаћу. Не знам где се налазим; то је можда у неком граду; пре то може бити Београд, него Штокхолм, или она варошица на Пеку у којој сам матурирао. Видим одједном неку дивну црнку, не више од двадесетк две-три године, која долази, иде према мени и осмехује се; у ствари она не хода већ као да силази са неба, као да има крила; и толико је лепа, као они крупни ливадски цветови, плави које сам видео пре неколико дана док је мој брат косио набујалу траву на нашем брду. Као да лебди; осмехује се, и све је ближе… Сећам се речи: - Ех, каква сам био будала на Филолошком факултету кад нисам и ја залебедео према таквом једном предивном бићу, налик на анђела… Вероватно сам то прегласно рекао да је лепотица то морала чути, и онда се још саосећајније осмехнула….И то је то.

Сан се прекинуо; одахнуо сам пробудивши се, осетио олакшање, велико, какво нисам осећао месецима, суштински – од мог претходног рођендана, оног од прошле године, године Аждаје и Антихриста, када је – овде ћу је тако звати – Г-ђа фон Б. отпутовала из нашег краја, да је никада више не видим…

Ако ћемо најискреније, та Г-ђа, по свему судећи, није уплетена у ову причу о лепоти, због своје лепоте, коју јесте имала, као душе пале на ову планету са Сириуса, као једна несрећна грофица, послата опет од неког, да подвуче оно што судбина лепоте, сама по себи, не може да открије смртницима директно.

Грофицу је однела Поларна светлост; она је одиграла неку своју улогу, или више својих улога.Она је омогућила да подвучем две црте испод свога досадашњег живота, и да разумем све што је после ње удледило; сва искушења, па и снове које су уследили…

Па и тај сан из кога сам се, пробудио, са великим олакшањем, како рекох. Елем, може се и без грофица и авантуризма живети даље, и преживати оно што је главни задатак писања. Живот, лепота, обнова, коју открије најживописније лето пре свога почетка на дивним непокошеним ливадама на нашим брдима хиљадама различитих неописаних цветова, шумских, ливадских, са којима се једино може поредити женска лепота, неописива као ти облаци који долазе са све четири стране хоризонта, али понајвише са истока, изнад оних брегова где сам као двадесетогодишњак био дарован – посебним типом женске лепоте, који сам дотакао на једном другом месту („Дневник за Сенковића“). Лепота ме је пратила после тога, дискретно скоро читавог живота. Као да сам јој био заветован. Међутим, лепота женска није нешто трајно; напротив. Често лепота неких жена није у складу са њиховим карактером; тако да врло често, не прелепе жене, већ оне за које се не бисмо могли сложити да су прелепе, имају много драгоценију душу. Мали је број лепих жена које су успеле да очувају своју лепоту изгледа и душе, јер су изложене искушењима и грабљивцима. И многе буду растргнуте, и њихова лепота разорена…

Али то је већ нека друга прича. Волео бих да моји синови сањају овакав сан, какав сам ја ове ноћи сањао, и да пред лепотом женском не клече, не ни да је зграбе, него да је осете и да јој се приближе на ону праву раздаљину, на којој таква лепота може да оплемени као цветови воћа и цвећа својих мирисним прахом. Као анђеоски цветови дивље руже.

Ма ко да ми је послао тај сан, Сведенборг, или онај Северни анђео, који ме је водио обалама неописивих шведских језера, можда и Бог, не знам, можда и Света Петка, коју повремено сањам – хвала. Случајности нема, Неко или Нешто ми је читавог живота слало Лепоту, неизрециву и неописиву, да будем окружен њом, као сигурном тврђавом, или тамницом, из које ћу се, кад за то дође час, винути у још већу Лепоту, космичку...

То је постао мој живот, чекање и дивљење, прихватање Пресуде постојања. Потврђивање Лепоте.Величине. Вазнесење према васељенским размерама...