Ђига
Поподне, баш кад је поп дошао да опоје нашег Кумашина, поче ситна киша. И сипила је док је поп чатио, и док су плећати момци уносили у црни ауто сандук у коме су заковали Кумашина тако да му више нисмо могли видети лице. Био сам на његовој свадби, као мали, и сећам је се помало. Умро је јуче Момин и Данкин тата. Иако сам био мали, питали су ме какво име да дамо кумићу, тј. Моми, а после неколико година и Данки. За Данку су ме послушали, наши покојни родитељи. Кумашина су укопали на врху гробља Горње Мале на Старцу. На месту где се отвара незаборавна панорама на северу. Ако живот и све друго није било баш праведно према Кумашину, тај избор Његове вечне куће јесте на правом месту. На врху Старца, окренут месту где се рађа Сунце, значи према Црном Врху који се лепо видео зелен, јер је киша у међувремену престала да сипи. Небо и летњи пљусак исплакаше се што Кумашин одлази негде другде, и чинило се да све сија после тог пљуска некако ведрије и радосније, упркос свему. Нека ти је лака земља, Кумашине, и то брдо цвећа, букета, ружа, којим испунише твоју вечну кући они који су те до ње допратили!
Поглед са гробља на Старцу
