Александар
ЛУКИЋ
ТРЕЋА
СРБИЈА НЕ ИГРА У ВРЗИНОМ
КОЛУ, ВЕЋ У ДРУГОМ, ДРЕВНОМ, ПОВРАТНОМ*
Српска
стварност је одвише преплављена паролама:
Демократија! Демократије има! Демократије
нема! Демократије ће бити!? За сумирање
било каквих резултата,на данашњи дан,
не могу а да се не присетим мисли шпанског
писца Hosea Ortege Gaseta, који
рече да је демократија најгори облик
владавине на овом свету, стога што
устоличава владавину просечних духова.
Истини за вољу, он свом промишљању
придодаде и речи, по којима у васколиком
постојању света, исти досад није упознао
бољи облик владавине, те да и поред њене
очигледне несавршености треба увек
гласати за њу. Хосеову тврдњу умногоме
потврђују и недавни председнички избори
одржани у Србији. Бећковићева философија
“о ћеранцији” добила је на цени. Како
је покупљена вероватно током неког
логоровања са које дурмиторске чуке
(пошто се тамо већина баба слично
изражава), ваља је досолити константацијом,
како је међу пањевима све могуће, чим
утврђују тужне ликове друштвено корисног
грозда комунистичке политичке пирамиде.
Председнички кандидати су пропали. Није
штета! Али? Шта ћемо са онима који су
даноноћно трубели из свег гласа јуначећи
своје такмаце? Током тих потопних
кампања, галерија ликова настојала је
да подупре председничке кандидате. Сад
је свеједно да ли то беху самозванци
или не, углавном, сви су се они утркивали
да постану нечији морални
