ПОДСЕТНИК

Александар ЛУКИЋ

ТРЕЋА СРБИЈА НЕ ИГРА У ВРЗИНОМ КОЛУ, ВЕЋ У ДРУГОМ, ДРЕВНОМ, ПОВРАТНОМ*

Српска стварност је одвише преплављена паролама: Демократија! Демократије има! Демократије нема! Демократије ће бити!? За сумирање било каквих резултата,на данашњи дан, не могу а да се не присетим мисли шпанског писца Hosea Ortege Gaseta, који рече да је демократија најгори облик владавине на овом свету, стога што устоличава владавину просечних духова. Истини за вољу, он свом промишљању придодаде и речи, по којима у васколиком постојању света, исти досад није упознао бољи облик владавине, те да и поред њене очигледне несавршености треба увек гласати за њу. Хосеову тврдњу умногоме потврђују и недавни председнички избори одржани у Србији. Бећковићева философија “о ћеранцији” добила је на цени. Како је покупљена вероватно током неког логоровања са које дурмиторске чуке (пошто се тамо већина баба слично изражава), ваља је досолити константацијом, како је међу пањевима све могуће, чим утврђују тужне ликове друштвено корисног грозда комунистичке политичке пирамиде. Председнички кандидати су пропали. Није штета! Али? Шта ћемо са онима који су даноноћно трубели из свег гласа јуначећи своје такмаце? Током тих потопних кампања, галерија ликова настојала је да подупре председничке кандидате. Сад је свеједно да ли то беху самозванци или не, углавном, сви су се они утркивали да постану нечији морални
гаранти. Српска клин чорба без њих није могла да прође. Не могу а да не изустим све бивши људи . За посао коме су се предали одавно беху канонизовани одреда. Перјанице негдашњег времена, означеног као наказа од комунизма, заступали су и грдобније ставове пре и након пленума, уз водку и незаобилазне домаћице марксизма. Ти људи сведочише, чак и њему, Диктатору, да је: највећи сан нашег народа. А после? У време ботуличног режима, деведесетих година, да би задржали позицију пампура који увек настоји да плива површином баре, нудили су образ ком су стигли. Једном Вуку, други пут Шерифу, трећи пут круни, итд. Сојенице њихових рамена најбоље памте какве су до данас издржале пробе. И каква их још искушења чекају. Једном морални гарант – увек морални гарант. Очигледно исплативо занимање.

Аутор, песник Александар Лукић

Нажалост, Србима одавно мањка памет. Чињеница није нимало утешна, ако се зна да такво стање већ вековима траје, те да ће можда и у будућем времену остати непромењено. Прва Србија трајала је од Душановог царства до убиства Карађорђа и њена је историја трагична и нимало светла. Прва Србија кренула је према Другој Србији, која не беше на небу већ на земљу, коју такође спречише трагични догађаји да се усправи. Друга Србија је претрпела бродолом близу обале, и остаци тога брода сабласно вире из модрих амбиса до данас. Друга Србија је остала загонетка, више неостварен сан и илузија, која можда, може постати збиља једног дана, кад сваки њен грађанин преузме своје бреме одговорности на своју душу. Ако се то догоди, родиће се Трећа Србија која ће свету показати златне ризнице оне Друге придављене и углавном непознате.** Треће Србије нема.

Али, за нас неколицину, макар нас бројали на прстима једне руке Трећа Србија је изгледна. Јер...?

Просечни духови подсећају на депонију стајског ђубрива. Ем смрди, ем се распада. Српске револуције, пак, подсећају на вашар. Последња у низу од њих, показала је народну вољу и набој да читаво друштво крене напред. Не тако давно, већина је шетала и ударала у канте, са том вером на уснама. Али, враг не постоји зарад себе, већ да се покаже другима. Изабраници постреволуционарне демократске власти мислили су другачије. Њима је било прече да у првим данима владавине октроишу своје првоборачке заслуге, а да након неколико месеци почну да личе на цара притераног уз дувар, због кога су нам се све недаће и догодиле. Без стида, народу, којих је, иначе, увео у почасти и тегобе власти, показали су цветање шипурка кад му време није, или пак, своје првоборачко ордење, за које кажу, ако им је веровати, да дивно светли у мраку, и чињеницу да се вашар разишао, а да прашина мора да се слегне. Ма шта причали гласноговорници политичких партија ушанчени за бусијама својих предикаоница, ствар стоји тако. А народ? Народ има непогрешиве теразије. За велике подухвате чека прави час. Слава буде и прође, то бар учи досадашња историја. Какав је након свега, народ зна шта му је кад чинити. Све има своје време. Једном вања сејати, а други пут опет жњети. Не умишљајте да је народ згажена влат траве.

Поновимо, ако то уопште у овој земљи има ко да чује: Прва ствар која се морала учинити након револуције, садржавала је демонтирање комунистичког система, система који је сам по себи био осуђен на изумирање. Са свим вредностима и какистократијом која га је репрезентовала, он је морао да оконча на гробљу диносауруса, као и толики слични системи наметнути силом током XX века распоређени диљем Источне Европе. Требало га је демонтирати. Међутим, систем није демонтиран. Основи комунистичког државног уређења су преживела. Чак су постала и значајан алиби за неспособност појединих политичких посленика.

Тако је Србија уместо комунистичког Диктатора добила многобројне Вође сапете у првоборачкој слави и властољубљу, као и у себичности сопственог кукавичлука. Политичка какистократија из организма диктатуре просечних духова попримила је сва обележја из праксе деловања осионе ултралевичарске домаћице марксизма. На свим нивоима власти из часа у час, разгранавају се фамилијарне фаланге из редова браће и тетака, снаја и зетова, стрина и прељубница, партијских истомишљеника... Списак је подугачак. Власт изопачује слабе личности. То би требало да буде прва лекција на предавањима о демократији. Да ли се прашина уистину слегла? Може бити? Стиче се утисак да ју је револуционарни поводањ, ипак, као мртву рибу избацио на спруд. Не треба да се показује. Са спруда се види издалека.

Ко то шурује са комунистима? Савремени другови? Председници општина? Широм Србије има их доста. Зашто то чине? Није тајна да им за владање по њиховој мери недостаје снага, Ма колико се трудили да сакрију трагове, они најчешће своју снагу траже и допуњују из редова тавариш комуниста. Циљ оправдава средства, несумњиво. Војску диктатуре просечних духова чини и негативна селекција кадрова која се свакодневно легитимише не са успесима, већ са поседовањем чланске карте са седиштем у престоници и причом да су се истој обећали као њени беспоговорни војници до гроба. Такви људи посебно уживају док називе својих краставац партија саопштавају у скраћеницама налик лозинкама. Биће да их то жешће горди, јер тешко је поверовати да се лозинкама служе, рецимо због стида. Разне замлате, установаљавају по општинама своју “шалтерску психологију” не би ли оправдали поступке и дела која чине. Политички комесари јуродивих странака (а већина је таквих), од оних задужених за културу и информисање, којима годи да буду зачин у свим запршкама, па до...? - кроје јавност по свом аршину. Срећа је да нису обукли кожне капуте, да ауторитативније саопште своје одлуке, по којима су неопозиво узели ствар у своје руке. Какви су то људи не би изненадило да и то учине једног дана. Лик и дело њиховог страначког вође не сме бити укаљано, Ко не мисли као Културинформ, непријатељ је народа. Сличне су се приче догађале колико јуче. Али ко да мисли на јуче? Слобода штампе? Шта то беше? Штројење новинара. Добиће они демократију! Културинформ ће им је лично показати да је упамте. Ипак, најсветлију тачку политичких комесара, а зарад равноправности жена и комесарки, представља њихово незнање. Песнички речено, оно се испречило као континент. Њихов свет још увек функционише у црно-белој техници. По оној Сремчевој ако их питаш: Е, си гуска? Једва да би саставили да одговоре: несам гуска! Похвално за оданог војника партије. Али недовољно за извесну неколицину ликова што маштају о Трећој Србији. Пре и после свега, упркос свему, време је да им се каже, а злу не требало и оловком подвуче, за сваки случај, таква правила пристају само вама. Пошто је тако, чувајте их за седнице својих политбироа. Тамо се млати празна слама. Партијски другови очекују принципијелност од вас. За њима следе Курта и Мурта, знаних и незнаних експерата са вишедеценијским студирањем, историчари уметности без иједне библиографске јединице или отворене изложбе, макар то била и изложба крава музара или узорних везиља у некој месној заједници Богу иза леђа, па кустоси који тридесет година нису стигли да науче биографију неког од великана српске културе, сујетни људи, ни своју биографију не умеју да скрпе на једном листу папира, па чувар архива коме је пречи задатак обделавање ораница од истраживања листова пожутелог блага. Диктатура просечних духова неодољиво подсећа на малограђане који за собом и са собом носе косе у рукама, спремни да посеку сваког који штрчи. Њима племенита сорта није потребна. Трећа Србија макар била само метафора, неће бити састављена (читај скрпљена) од таквих замлата.

Итд. Итсл.

О Транстендерај акшамлуку и новоговору другом приликом. Довољно је рећи да у том врзином колу играју руку под руку, комунИСТИ, националИСТИ, мондијалИСТИ, појављују се где где чак и монархИСТИ, сједињени у намерама да се врзино коло не прекине. По вас дан Србијом од тог кола одзвања: Исти, Исти... Исти! Диктатура просечних духова настоји да од Србије створи ф а б р и к у   л у т а к а. Што она на известан начин и јесте, дочим стоји постројена у реду пред казаном.

Диктатура просечних духова има своја правила. Свој изум, по коме демократска начела најбоље функционишу у комунистичком шињелу. Не разумете? Окрени – обрни, нормалан човек не може да разуме. Није то божићна јелка, престанимо да се лажемо.

Отресимо на време њихово камуфлажно перје.

30.12.2002. године,

_____

*  Овај текст је објављен у листу Реч народа, Пожаревац пре 18 годинам под насловом "Камуфлажно перје". Минуле године нису ништа одузеле од актуелности овог размишљања!
** Преузето из београдског часописа „Трећа Србија“ (оснивач и уредник Мирослав Лукић)