Izbor Davičove poezije

DETINJSTVO
1
Rasli smo između guvernanti, krizantema,
čokolade, poljubaca, maminog miraza
i tate koji se vazda na nešto odlučno sprema.
Rasli smo danju u bašti,
noću u belom krevetu
i uplašeno se čudili svetu tajni, spletaka,
strini, ujni, kujni, tetaka
i strašnih priča dede
o džinu koji pod zemljom,
u rupi
ljude jede
i o seljacima koji govore srpski
jer su glupi.

Noću su nas, dobru decu, čuvali
anđeli čuvari,
brave, snovi
i gradski stražari,
a bog je gledao s vrha ormana
šta radimo rukama
ispod jorgana.

Uzalud. Uzaman.
U san bi nam se gorko prikrala
dva strašna, rutava, gvozdena kepeca
i debelim glasom strogo pitala
ko nam je kazao kako tata i mama,
kako tata i mama ...
bez srama ...
kako se prave deca?

Rasli smo žurno
bez daha
jureći lestvama dana
gonjeni nemirom straha
i molili se i čekali puni nade
da nam što pre,
da nam jednom
niknu brkovezi i brada
u znak da iver ne pada
daleko od klade.

2

Ura! U rat! – ori se iz kafane.
Peskar i Mandil Afera ljube se i skaču:
-Junaci! – viču uglas – unapred nam srećne rane!
Smrdi rakija i pivo.
Ljudi se smeju i plaču.

Zastave su mračne u mraku. Sve je mračno i strašno.
Ljudi su divlje zadrigli, prljavi, znojavi, smradni,
samo je mama bela
sva bela kao brašno:
-Ubiću te, grli tatu,
usudi se samo i padni
u ovom glupom ratu!

Ja plačem, tako je mrak.
Tata me ljubi i grebe brkom vlažnim od piva:
-Ko se boji i plače nije Srbin, ni junak.
Ja plačem.

Ulica je puna
vetrom oprljanih ljudi.
Dim noćni im svima
gar misli sakriva.

4

Hladno je u zoru,
puze već prve magle;
kočijaš ošinu rage,
počinje bežanija.
Meni se bljuje. Nada mnom se brižno
vesele tetke nagle.

Oko mene se vrte polja
i šume i sve se vrti
i svet je ogromna
i teška
zakovitlana
vrteška.
A mama je tužna.
-Da li, mama, i sunce s nama, mama, putuje?
-Mama, zašto, mama, sunce tako slepo sija?

Mama me tužno ne čuje.
Troma i teška
vrti se Srbija.

7

-Je li puno daleko, mama, je li daleko Šabac?
-Daleko, dalje od neba.
-Je li ti kazao stari crveni vrabac,mama,
da je Šabac, daleko, daleko, dalje od neba?

Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.

-Obrni se, sine, zadnji put se obrni,
jer ono što se crni kroz maglu i kišu
ono što se kroz kišu i maglu crni,
ono je druga zemlja,
druga zemlja.

Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.

11

Deda je umro,
sasvim obično,
kao ništa,
kao da spava,
kao da će sutra,
rano izjutra
ustati
da ode
do tržišta.

Deda je umro sasvim iznenada
čim su otišli gosti,
čim je mama
vrisnula i pala,
tada
kada su nas u grlu počeli bosti
neke kosti
koje nisu bile
kosti.

Tada su pojurile zapaljene sveće
tada su muve bez glave
pojurile svim sobama,
stubama
gore
dole
kao da nešto traže.
Oh, one su se prosto ubile
tražeći nešto,
nešto malo,
nešto što su noćas izgubile.

I nijedna sveća
i nijedan čovek
nije znao da kaže
šta je to nešto
što sveće svećama traže.
Tada su samo
ogromni duboki
zaječali promuklo,
tada je ogledalo
preko naših gvozdenih lica
od straha
prepuklo.
•
Tada je mrak u ljudima zaplakao
i ljudi su s njim u mraku plakali
svu noć me san nije dotakao
svuda sam bio
sve pitao
do zore skakao
po sobi u kojoj sam plakao.
A onda sam otrčao
iz kuće vriska i nereda
da probudim decu naše ulice:
-Ej, deco,
noćas sam video
kako je umro
moj dobri čika deda.

Jao, video sam celu golu noć,
gledao sam je budan,
video sam kako veliki ljudi plaču
kad umiru stari,
plaču isto
kao kad malo dete
padne
i kad se jako udari.

Jao, video sam tice bola na ujkinom licu
i mamine slane oči što je tako bole
i video noć
gde zorom izvlači
suncobran dana
iz crne futrole.

Jao, video sam, sve sam video
i dan kako se porađa
hladno,
kao da se noću ništa,
nikad ništa,
ne događa.

16

Posle rata smo se vratili u Srbiju.
Ja sam voleo što sam Srbin,
Srbin mojsijeve vere kao i otac
Srbin, jer smo potukli Švabe,
jer tata kaže da Srbi vole tačnost
kao što tačnost volimo, brate, ja i ti,
jer Srbi vole jesti i, brate, popiti
i, brate, jer Srbi nisu pokvareni
i nisu antisemiti.

U Beograd smo stigli noću,
tata je poljubio pristanište,
neki mladi gospodin zviznuo je drugom
tačno dva šamara,
i rekao: „Ja sam Solunac, sunce ti kalajisano“.
U donjoj kafani pevačice vrište
i amali loču
a žandari sprovode kržljavog džepara.

Sutradan je moj otac počeo da pravi poslove,
ni luk jeo, ni luk mirisao, zaradio je lepih para
i kupio mi belog zeca i žutu ticu,
a ja sam njemu bez muke
naučio ćirilicu.
Svakog je jutra dolazio Miša da me zove
da odemo na Dunav.
Igrali smo fusbal i ajnca u love
kao sva deca,
a mama je tad pobacila
jednu malu seku
od tri meseca.

----------------------------

Izabrao Ostoja Kisić

__________

Izbor je obuhvatao i 16 pesama iz Davičove Hane, medjutim, zbog nedostatka prostora, a i zato što je tekst složen kao proza nismo ga mogli objaviti. Molimo autora da nam pošalje novi, bolje otkucan (isti, izostavljeni) izbor.

Mladi Davičo

(2)

Počinjati pisati i nastaviti. Počinjati pisati vrlo često znači biti duboko odan nekolicini drugova koji od tebe traže sve veća i veća iskušenja. Nije li to uspešan beg od profanog i osrednjeg u literaturi?

Šabački biograf Oskara Daviča konstatovao je Davičovu biografiju pretežno iz Davičovih stihova i izjava (intervjua). Kad ovo pišem imam pred sobom knjigu Vladimira Jovičića pod naslovom Zemljaci¹) koja blago nijansira odnos šabačkih Beograđana: Oskara Daviča, Milorada Panića-Surepa, Dragana Simića i Mileta Stankovića prema gradu u kome su proveli najranije detinjstvo. Rašireno je mišljenje da su Šapčani lukavi, pronicljivi, duhoviti, stameni, ali i vezani za Beograd više nego građani neke druge provincije. U kulturnom pogledu Šabac je grad prve čitaonice u Srbiji, grad mnogih listova i časopisa, uglednih ljudi, inače bogat, utonuo u savsko blato i šašu kao i njegova hiljadugodišnja, neinpozantna, zapuštena turska tvrđava, bedem otomanskog carstva – Zaslon. Sava je tu široka i razlivena

DAVIČOVO NASLEĐE& Ostoja Kisić

(1)

... nijedna književna bitka nije dobijena ako se zadržimo bilo iz kojih razloga na nivou dobijene bitke...
Iza datuma rođenja i smrti Oskara Daviča (Šabac, 19. januar 1909 – Beograd, 30. septembar 1989.) krije se velika epoha naše literature. Takvih epoha je malo u ukupnoj našoj istoriji. Karakteristike su joj u tome što su se nadrealističkim pokretom kome je Davičo pripadao i bio mu jedan od osnivača naše literature u Jugoslaviji prestale da kasne u svome književnom razvoju naspram najraznovrsnijih literatura u svetu. Da je Davičo učinio samo to što je učinio u ranom nadrealizmu zasigurno je da njegovo ime nikada ne bi bilo izbrisano iz budućih istorija književnosti. Ali za njim je ostao opus velikih razmera i živahna književna, publicistička i društvena aktivnost po kojoj će biti upamćen kao jedan od mobilizatora književne avangarde u periodu dužem od šest decenija, a u društvenoj istoriji kao komunista koji je svojom publicističkom aktivnošću krčio nove puteve socijalističke kulture, ukazivao na zablude i oštro se razračunavao sa nosiocima retrogradnih ideja prisutnim u svim prirodama naše revolucije.
Davičo i revolucija je ne samo zato jedna od najključnijih tema koje će morati biti raspravljene u kompleksu Davičovog dela i njegovog životnog puta. I previše je paradoksa na tome putu. Previše zamki za istraživača. I sam život Davičov gasi se u deceniji kada je objavljena istorija Saveza komunista Jugoslavije u glavnoj redakciji Morača-Stanojevićeva u kojoj je u završnom poglavlju održan momento Partiji.Nijedna utešna nota, nijedan pozitivni ton! Dabome, tragično za istoričare, a poučno za Partiju. Davičo, nasuprot tome, umire u punom uverenju da će komunizam pobediti. Sudeći po poslednjem rukopisu sa njegovog radnog stola, koji će biti objavljen posthumno u sarajevskom Oslobođenju, igrom slučaja, Davičo se vratio počecima zrelih revolucionarnih previranja pod Titom uoči drugog svetskog rata. Poslednji akordi ove proze izražavaju veru u komunizam!
Životne politike, koje su, unatoč pobedi – u miru, pod Titom, u našem autentičnom socijalističkom razvoju, mizernom nipočemu, nisu Daviču bile suviše naklonjene. On je bio neprivilegovan pisac i privilegije za sebe nikada nije tražio. Međutim, on je u jednoj od svojih poslednjih reakcija u javnosti dao kratku, ali vrlo karakterističnu izjavu; na primedbu da je svojom literaturom bio uz vlast, Davičo je izjavio da on, Marko Ristić i ukupna linija posleratne književnosti, koja ide i preko njih, nije bio uz vlast, nego upravo ta vlast ili na vlasti. Svestan da je tvorio jednu književnost i njen pokret, Davičo je s pravom od nje tražio više od njene sitničavosti koju je mogla da ponudi tradicionalno neangažovana literatura u dodiru sa budućnošću.
Zahvaćen pobednim plamenom revolucije Davičo je utoliko složenija književna pojava što svoju takozvanu književnu vlast, kao i Marko Ristić, nije zloupotrebio. Književna vlast se uostalom, kada bi neko i hteo, ne može zloupotrebiti niti ispoljiti onako kako se ona ispoljava u svim organizovanim društvima na drugim planovima društvenog života. Suprotno tome, Davičova ideja književne orijentacije je bila u poznatoj zamisli postepenog oduzimanja svetovne vlasti nad ljudima, a smisao organizovanje društvene akcije nalazio je u Titovom oslobođenju, u samoupravljanju kao ideji i postvarenju, u ravnomernom međunarodnom ostvarenju, ne samo prema Evropi i važećim svetskim silama i mega državama, naprotiv, otvaranju po svim linijama, u svim pravcima. Kriza koju je Davičo uviđao mnogo pre od onih koji sada preuzimaju odgovornost za njeno razrešenje izazivala je Daviča da se osovi na partikularizam podstaknu pritajenim verskim i nacionalnim mržnjama i hegemonizmom država-ideja koje u ime ideje gutaju sve živo. Suština je u tome da su procesi u kulturi kod nas išli tokom kojim su išli i da su reakcionarne snage u kulturi izašle iz okvira kreacije, a samim tim i iz književnosti, a pod njenim plaštom počele da deluju organizovano protiv svih nekadašnjih neistomišljenika, delujući čisto političkim sredstvima. Tako je politički pritisak na Daviča dolazio iz krugova koji su u literaturi bili suštinski poraženi. Tradiconalističko-retrogradna književnost nije htela da prizna prevrat koji je izvršen.
Kada je reč o Davičovim bitkama, one će ići uz shvatanje da nijedna književna bitka nije dobijena ako se zadržimo bilo iz kojih razloga na nivou dobijene bitke. Ma koliko ona blistava bila, bićemo izbačeni iz stroja. Ideja suviše prosta, ali vraški ju je teško slediti. Posebno zato što je Davičo imao nekoliko razvojnih faza, hijatusa i počinjenja. Da se Davičo, reći ću jednu heretičku misao, zakačio na bilo kojoj od njih, da je egoistički bdeo nad svojim rukopisom, njegova književnoistorijska projekcija u građanskoj istoriografiji bila bi solidnija u odnosu na njegove nemire, ili, kako on kaže sunovrate.
I iz tog ugla što nam govore Davičova javna pitanja kao što su brojne književne nagrade? Svaki iole manje sujetan književnik, a svaki bolji književnik više sumnja u svoje delo nego što sumnja drugi (pa i Davičo je dabome bio zahvaćen sumnjom pa i otporom), zna da je književna nagrada izraz trenutnih književnih odnosa koji se opiru, sad literaturi kao takvoj, sad nagradama za tu literaturu. Nagrade su drugim rečima izraz književnog života, a ono može nekada biti porazno nizak u znaku gubitka svih vrednosti i poraza svih osvojenih bitaka. Nisu retke Davičove izjave da nagrade njemu ne pripadaju. Treba ih davati mladima, govorio je i onima u čije su ime dodeljene. On je jednostavno prema njima bio indiferentan.
Ostaje pitanje Sabranih dela Oskara Daviča.
Davičo je iza sebe ostavio veliki književni opus. Reč je o zbirci proze, poezije, eseja i drama od preko pedeset tomova. Niko nema tačan popis šta je sve objavio. On nije pravio nikakve pouzdane bibliografije svojih rukopisa.
Sabrana dela Oskara Daviča pojavila su se 1969. godine u izdanju beogradske Prosvete i sarajevske Svjetlosti u redakciji Roksande Njeguš. Dvadeset tomova. Ona obuhvataju Davičova dela objavljena do 1969. godine. Udruženi izdavači Prosveta Beograd, Mladost Zagreb, Pobjeda Titograd i Svjetlost Sarajevo izdali su deset tomova kasnije, 1979. godine. Izabranu poeziju Oskara Daviča u redakciji Milice Nikolić. Osam tomova. Rekoh da tim izdanjima nije obuhvaćeno još tridesetak tomova što znači da ni pola od svega što je Davičo objavio kod raznih izdavača u zemlji nije obuhvaćeno Sabranim delima. Samo u jednoj godini, pred kraj života, imao je šest objavljenih knjiga. Izvan sabranih dela, valja navesti i vrednosni kriterij, nalaze se dela koja su nasuprot ignorisanju književne kritike pod parolom iz 1959. godine Sa Davičom je gotovo kritika je tek nedavno stidljivo priznala da se u delima poznog Daviča nalaze knjige koje prevazilaze sva očekivanja i koja daju poseban smer našoj literaturi kraja dvadesetog veka. Od izuzetnog su književnog značaja njegov roman Gospodar zaborava, pripovetke Nežne priče, roman Zavičaj, roman biografskog karaktera Po zanimanju samoubica i roman u rukopisu koji se nalazi kod izdavača Po zanimanju izdajica, te ciklus knjiga od desetak zbirki poezije koje je kritika nazvala metafizičkim pesmama Oskara Daviča, inače nesklonog metafizici. Tu su drame od kojih bih posebno istakao Mesija-ah objavljenu u časopisu Dalje i nekoliko knjiga polemika, članaka i eseja koje objašnjavaju društvenu i kulturnu situaciju književnosti.
Kako pristupiti svemu tome? Jer je sigurno da će se na osnovu toga prevrednovati Davičova literatura. Davičo je prirodno bio, moglo bi se reći, snishodljiv prema književnoj kritici, kada je reč o globalnim ocenama njegovih dela. Iako nije bio zadovoljan kriterijumima koji su zasnovani na osnovu ranih Davičovih dela da je Hana njegova najbolja pesma, a Pesma njegov najbolji roman, on se nije trudio da taj školski kriterijum negira. Kako je Davičo počeo da stvara u prvoj četvrti dvadesetog veka a završio sa brojnim i kvalitetnim delima u poslednjoj četvrtini istog veka baveći se aktivno literaturom nekih šezdeset i pet godina života, on je svoj opstanak u literaturi video u stalnim promenama izraza, stila i sadržaja. Izazov velikog ciklusa romana o robijama gde se kroz četiri knjige Robije, a potom je istom ciklusu dodata i peta pod naslovom Zavičaji, Davičo stilski i sadržajno nigde nije istoznačajan. Pa čak ni u Robijama. Neka njegova dela obzirom da su svojom pojavom značila isuviše snažan udarac tradicionalnoj literaturi predstavljala su zastor kroz koja su se pojavljivala iz senke njegovog neumornog pisanja književno-estetski mnogo koherentnija dela. Sve što je dignuto na opšti simbol u literaturi se odbacuje saopštavanjem opštih simbola pa su tako i neka Davičova dela pokašana staviti pod plašt završenosti Davičovog opusa što je on mnogo puta svojim reskim izrazom upozorio da njegovo delo bukvalno nije ni uz čiju vlast, već da je metafizički rađeno ono samo za vlast nad nama, to jest njegov duh opiranja koliko i duh privlačnosti. On je uostalom prvi koji je kod nas sa Poezijom i otporima a i kroz velike blokove polemika kao što je bio poznati sukob realizam-modernizam, za osnovu svojih nepromenjivih kriterija procenio – da kriteriji moraju u literaturi biti promenljivi i da oni zavise, koliko od literature same, toliko od okolnosti koje sputavaju i oslobađaju postojeće stvaralačke snage. Možda iz tih razloga on je vrlo olako prepuštao kritici da vrši selekciju njegovih dela, ne prema njegovom shvatanju literature, već prema vladajućim percepcijama literature u kojoj se obavlja njeno vrednovanje. Ali pri tome je uzimao sebi za pravo da i sam određuje stepen i kriterijume jednog prevrednovanja literature u svim njenim načelima.
I ostaje još jednom krupno pitanje vezano za Davičova dela posle Daviča. To je pitanje književnoistorijskih vrednovanja Davičovog dela. Nastranu njegov položaj u istorijama književnosti, pregledima i univerzitetskim programima, Davičo nije bio zadovoljan razvojem nauke o književnosti, a posebno književno-istorijskim naukama. Uz oštre proteste koje je istraživao u svojim polemikama ne može se govoriti o sujetama ako se ta nauka bavi prema Davičovom prigovoru vlastitim titulama, a shodno tome i titularnim pristupima literaturi, umesto naučnim kreacijama i otkrićima koja iz toga proizilaze. On sam u svojim esejima nije prema književnosti imao pouzdan književno-istorijski kriterijum. Nije se usuđivao da piše čak ni u obliku teza o književnoistorijskom i bilo kakvom sledu u našoj ili svetskoj književnosti, ni u minimumu kao što su to u naznakama činili Krleža i Ristić, već je uvek ta pitanja prepustio književnoj kritici. Uprkos tome što je bio u sukobu sa velikim brojem književnih kritičara i profesora univerziteta Davičo nije nikada, ni njima, a niti nekom drugom prilikom predlagao nikakav čvrst sistem vrednosti.
Što se tiče istorije u širem smislu reči vallja napomenuti da su najveća njegova interesovanja bila vezana za srpski socijaldemokratski pokret U mnogim akterima toga pokreta on je i kao pesnik nalazio inspiraciju i pokušao da pronikne u osećanja sveta.
Davičo je bio u konfliktima više decenija sa najvećim kulturnim institucijama u Srbiji, a to su Beogradski univerzitet i Srpska akademija nauka. Možda i iz tih razloga o tako značajnoj ličnosti nemamo nijednu doktorsku radnju, Ličnosti koja je dominirala u kulturi Beograda, više decnija i ostavila dela trajne vrednosti. Van Beograda je bio i akademik i imao je počasti kakve ima retko koji naš pisac, alu u njemu je, u gradu u kome je proveo najveći deo svoga života protiv njega vođeno par sudskih procesa koji su i tuženom i tužitelju bili nepotrebni. To samo govori da će u budućnosti biti neophodno izvršiti ono što je Davičo po ko zna koliko puta naglašavao – radikalnu proveru naše institucionalizovane svesti pod parolom Sami sebi nismo dovoljni! A kada do toga dođe, biće izvršene, prirodno, i neke korekcije prema velikom i univerzalnom književnom nasleđu Oskara Daviča.

19.oktobr 1989. godine Ostoja Kisić

2009. GODINA – STOGODIŠNJICA ROĐENJA

DVADESETOGODIŠNJICA OD SMRTI OSKARA DAVIČA

Interes za Davičovu poeziju kao poeziju revolucionarnih inovacija je ogroman. Kada u ovoj svečanoj prilici saberemo sva pisanja i odgovore povodom pesničkog delovanja Oskara Daviača, i pitamo se šta je fenomen njegovog pesničkog nastupa u celini, onda bi se dalo odgovoriti da je to rad na autobiografiji poezije cele nacije. Nije se bez razloga tvrdilo da je ova poezija tragična. Ne u svome korenu, u svakoj od nekoliko hiljada ideja (naprotiv – u njegovoj poeziji pobeda čoveka je isto tako mnogobrojna), već u samoj toj grandioznosti, tom detaljnom preletu od detinjih asocijacija, do spekulativnih ponora o smrti, od prve svesti o čoveku kao socijalnom biću, do klasne borbe, do rigoroznih kritika današnjice i vizija aktivnog komuniste, od mnogobrojnih reminiscencija na poredak u srpskoj poeziji do izraza vlastitih lirskih sumnji, od opisa arhaičnih seoskih naprava, pluga i sekire, do sasvim preciznog ovladavanja jezikom tehnološke ere, od rasipništva do štednje reči, i od knjige do knjige uvek neponovljiv i po sebi i po drugima. Mi smo svi svedoci kako se buši stena egzistencije da bi se ispitala svaka njena žila, kako se stena obrušava na čoveka i kako joj on decenijama odoleva.

JOŠ JEDAN GRAD

Na dva okrajka vekne duge od Slavije do Kalemegdana
bacila su se istovremeno dva prosjaka kapetana.

I dok dlanom od dlan, sudarili su se sekutićima,
pogledali su se i brzim nožićima,

izišli jedan drugom na potiljak
-jedan kapetan, drugi prosjak.

Nisu stali. Skupili su mrvice puta u šaku.
Nisu zadrhtali, a jedan drugom nestali su u mraku.

Tek kad je došlo krajnje vreme,
stigli su do reka namenjenih istoriji.

One su tekle dalje.
Ali brzog su prestigli sporiji.

Požare koje su ukresale njihove mrve, bez traga
Razvejao je nestanak težak. To je i na mene ljaga.

OSKAR DAVIČO

Ostoja Kisić

Zagrcnuti u tranziciji - konkurs produžen. Suprtostavljanje komercijalizaciji kulture

01.09.2009
Programski savet Centra za liberterske studije doneo odluku da se rok za predaju radova za konkurs za socijalno angažovane radove produži do 1. oktobra 2009 godine. Ovu odluku doneli smo jer nam je u toku poslednje nedelje konkursa stiglo dosta molbi da se konkurs produži.

24.03.2009
U trenutku duboke krize ekonomije i ideologije sistema liberalnog kapitalizma, smatramo da je u oblasti kulture potrebno izgraditi najširi front svih progresivnih stvaralaca kako bi se otvorila pitanja i pokrenule teme koje su godinama bile sistematski zaobilažene, razvodnjavane i suzbijane. Današnja kulturna produkcija, vođena logikom kapitalističkog tržišta, mahom ima samo jedan cilj – zgrtanje profita često praćeno degradacijom kvaliteta. Većina studentskih i omladinskih umetničkih radova i kulturnih događaja svodi se na promovisanje organizatora i proširivanje njihovog curriculum vitae kako bi se što bolje prodali na tržištu kulture. Mladi stvaraoci se brzo ukalupljuju u propadajući svet ponude i potražnje, i čini se kao da niko više nije zainteresovan za umetnost u službi progresivne društvene kritike ili za stanje u kome se društvo nalazi i smer u kome se društvo kreće.
U takvim okolnostima, Programski savet Centra za liberterske studije ponovo raspisuje konkurs za socijalno angažovane radove. U izbor ulaze radovi u bilo kojoj formi i žanru pisane reči. U izbor takođe ulaze crteži i grafike.
Novi konkurs za socijalno angažovane radove
Više od dve godine nakon raspisivanja prvog kokursa za socijalno angažovane radove objavili smo zbirku pod nazivom „Zagrcnuti u tranziciji“ koja obuhvata pesme, priče, grafike, stripove, slike preko dvadeset stvaralaca. Ohrabreni dobrim odzivom na koji smo naišli tokom konkursa, kao i pozitivnim reakcijama i velikim interesovanjem za zbirku odlučili smo da ponovo raspišemo konkurs za socijalno angažovna radove, kako bi smo nastavili delovanje koje smo započeli prvim konkursom 2006. godine.
Raspisivanjem ovog konkursa želimo da se, koliko je to u našoj moći, suprotstavimo komercijalizaciji kulture i doprinesemo formiranju i afirmisanju novih generacija socijalno-angažovanih stvaralaca, kao i da podstaknemo širenje i jačanje progresivne misli i radikalne društvene kritike.Programski savet Centra za liberterske studije 23. mart 2009.

Evropa i Grčka, Fašizam i masakr, Stravična i poučna istinita priča, Pesma za Argirisa

Ein Lied fur Argyris, 2006.Žanr: dokumentarnihttp://www.imdb.com/title/tt0936485/
Režija: Štefan Haupt

nedelja 23. avgust u 21.00 TV B92
Trajanje: 105min.

Kao četvorogodišnjak, Argiris Sfonturis (na slici!) je preživeo brutalan masakr,koji su nemačke nacističke snage počinile u malom grčkom mestu.
Kao odmazdu za partizanske napade za samo dva sata ubijeno je ukupno 218 civila, uključujuči i žene, decu, čak i bebe. Argiris je pritom ostao bez oba roditelja.Nakon rata, živeo je nekoliko godina po sirotištima u okolini Atine, sve dok delegacija Crvenog krsta nije odabrala nekoliko siročića za putovanje u druge zemlje. Tako je Argiris došao u Švajcarsku, gde je završio školu i fakultet. U početku je radio kao prevodilac grčkih knjiga na nemački, a potomo kao humanitarni radnik u Somaliji, Nepalu i Indoneziji u okviru Vojske spasa. Po povratku u Evropu, sve češće je počeo da posećuje rodnu Grčku. Sećanja na ono što je preživeo nikada ga nisu pustila, ali Argiris je uspeo da se uzdigne iznad svega i sada drži predavanja o tome kako da se mirno izađe iz začaranog kruga nasilja...

* * *

Komentar : Izuzetan dokumentarni film. Priča koja nikog ne sme ostaviti ravnodušnim ni u Grčkoj, ni na Balkanu, ni u Evropi, Nemačkoj. Reč je o masakru, zločinu koji je sakriven, koji se zaboravlja i čije su posledice užasne. Ali, taj film, i napor samog Argirisa, bi mogli biti vrlo poučni i za srpski slučaj, za slučaj zločina i masakra počinjenih tokom Drugog svetskog rata, ali i krajem dvadesetog veka. Način na koji je Argiris Sfonturis izabrao da bi se borio za rasvetljavanje istine je poučan, primeren, univerzalan: istina treba da bude rasvetljena do kraja, da bi uopšte bilo moguće pomirenje među narodima. Argiris, kome su nemački fašisti pobili čitavu familiju, potrudio se da "cara pritera do duvara". Tužio je nemačku državu za odštetu, i izgubio taj spor zajedno sa svojim sestrama. Zanimljivo je da jedan od učesnika u tom dokumenzarnom filmu sa nemačke strane da smatra da su Nemačka i Grčka danas saveznici, tako da nema potrebe da se isplati ratna odšteta... Film bi trebalo ponavljati na našim televizijama, ne zato što taj film širi antinemačko raspoloženje, naprotiv...

M.B.

Četiri fusnote Mirka Kovača o "Gedži"

[3]Gedža je turcizam (geğe, što znači bluna ili bena), a u beogradskoj čaršiji pomalo posprdan naziv za šumadijskog seljaka i uopće priprosta čovjeka. Dobrica Ćosić objavljivao je u Mladom borcu pod pseudonimom Gedža; to se kasnije ustalilo kao njegov nadimak, ali bez posprdnog prizvuka, štoviše, sa simpatijama. Govorilo se, gotovo od milja: „Naš Gedža”.

[4]Šef protokola Zdenko Štambuk obavijestio je Ćosića da bi na put morao ponijeti: frak, žaket, bijeli smoking, crni smoking, deset pari odijela, šezdeset košulja, nekoliko pari cipela, bijele rupčiće.

[36] Romanima D. Ćosića nisam se bavio, niti mnijem, ali kad ovdje kažem kupusara, to ne znači da sudim o vrijednosti knjige, samo se zbilja čudim kako jedan čovjek, uza sve obaveze, nacionalne poslove, političke brige i sijaset moralnih i drugih poraza, uspijeva nadrljati toliki broj stranica, pa ma kakve one bile. Eto je sada, trilogiji Grešnik,Otpadnik i Vernik pridodao još jednu knjigu Vreme vlasti (1997). Bojim se da vrijedi i za Ćosića ono Krležino izrečeno prije 80 godina kako je na ovim balkanskim pustopoljinama „politika već decenijama kao pakleno ždrijelo gutala sve eventualne karaktere i književne talente”. D. Ć. je kao romansijer najavio svoj talent već prvim romanom Daleko je sunce, a nastavio romanima Koreni i Deobe. Da se posvetio samo romansijerskom zanatu zasigurno bi nadmašio Srpsku trilogiju Stevana Jakovljevića.

[42] “Kada je postao glavni urednik Mladog borca, počinje pisati tekstove ali i neke literarne priloge, pod pseudonimom Gedža. Naslovi i teme su bili u duhu vremena: 'Došla je bratska Crvena armija', 'Zasučimo rukave', 'Nekoliko napomena o agitaciji'... Jedne večeri među mladim piscima, bio je tu i Mihiz, Ćosić je pročitao jedan svoj rad. Mihiz je jednom omladinskom funkcioneru odmah i bez okolišanja objasnio da to ne vredi ništa. Nastavio je da piše. Sud Elija Fincija o njegovom spisateljstvu je bio gromovit: 'Druže, to što si ti napisao, obično je govno s mlekom. Ti si izraziti partijski radnik.' Kada je napisao 'prvu ruku' o hronici Rasinskog partizanskog odreda, što će posle izaći pod naslovom Daleko je sunce, Veljko Vlahović ga je podržao rekavši mu da ima dara i da treba da završi rukopis. Njegov šef Mitra Mitrović posle čitanja rukopisa nije bila takvog mišljenja: 'Pa, Gedžo, ti si nepismen.' Dušan Matić, slično: 'To ne vredi ništa'. Jedino je Oskar Davičo imao suprotno mišljenje: 'To je sjajno, ti ćeš biti veliki pisac'.” (NIN, 28. lipnja 2001.)

Mirko Kovač je ove četiri fusnote objavio u podužem radu Mirko Kovač: Dobrica Ćosić, kobni Otac nacije, koji se može pogledati u celini na Blogu Dnevni glasnik. Baveći se istraživanjem pseudonima srpskih pisaca, sasvim slučajno smo naleteli na ovaj opori Kovačev tekst, koji je svojevrsni čas anatomije balkanskog dr Tulpa...