DVADESETOGODIŠNJICA OD SMRTI OSKARA DAVIČA
Interes za Davičovu poeziju kao poeziju revolucionarnih inovacija je ogroman. Kada u ovoj svečanoj prilici saberemo sva pisanja i odgovore povodom pesničkog delovanja Oskara Daviača, i pitamo se šta je fenomen njegovog pesničkog nastupa u celini, onda bi se dalo odgovoriti da je to rad na autobiografiji poezije cele nacije. Nije se bez razloga tvrdilo da je ova poezija tragična. Ne u svome korenu, u svakoj od nekoliko hiljada ideja (naprotiv – u njegovoj poeziji pobeda čoveka je isto tako mnogobrojna), već u samoj toj grandioznosti, tom detaljnom preletu od detinjih asocijacija, do spekulativnih ponora o smrti, od prve svesti o čoveku kao socijalnom biću, do klasne borbe, do rigoroznih kritika današnjice i vizija aktivnog komuniste, od mnogobrojnih reminiscencija na poredak u srpskoj poeziji do izraza vlastitih lirskih sumnji, od opisa arhaičnih seoskih naprava, pluga i sekire, do sasvim preciznog ovladavanja jezikom tehnološke ere, od rasipništva do štednje reči, i od knjige do knjige uvek neponovljiv i po sebi i po drugima. Mi smo svi svedoci kako se buši stena egzistencije da bi se ispitala svaka njena žila, kako se stena obrušava na čoveka i kako joj on decenijama odoleva.
JOŠ JEDAN GRAD
Na dva okrajka vekne duge od Slavije do Kalemegdana
bacila su se istovremeno dva prosjaka kapetana.
I dok dlanom od dlan, sudarili su se sekutićima,
pogledali su se i brzim nožićima,
izišli jedan drugom na potiljak
-jedan kapetan, drugi prosjak.
Nisu stali. Skupili su mrvice puta u šaku.
Nisu zadrhtali, a jedan drugom nestali su u mraku.
Tek kad je došlo krajnje vreme,
stigli su do reka namenjenih istoriji.
One su tekle dalje.
Ali brzog su prestigli sporiji.
Požare koje su ukresale njihove mrve, bez traga
Razvejao je nestanak težak. To je i na mene ljaga.
OSKAR DAVIČO
Interes za Davičovu poeziju kao poeziju revolucionarnih inovacija je ogroman. Kada u ovoj svečanoj prilici saberemo sva pisanja i odgovore povodom pesničkog delovanja Oskara Daviača, i pitamo se šta je fenomen njegovog pesničkog nastupa u celini, onda bi se dalo odgovoriti da je to rad na autobiografiji poezije cele nacije. Nije se bez razloga tvrdilo da je ova poezija tragična. Ne u svome korenu, u svakoj od nekoliko hiljada ideja (naprotiv – u njegovoj poeziji pobeda čoveka je isto tako mnogobrojna), već u samoj toj grandioznosti, tom detaljnom preletu od detinjih asocijacija, do spekulativnih ponora o smrti, od prve svesti o čoveku kao socijalnom biću, do klasne borbe, do rigoroznih kritika današnjice i vizija aktivnog komuniste, od mnogobrojnih reminiscencija na poredak u srpskoj poeziji do izraza vlastitih lirskih sumnji, od opisa arhaičnih seoskih naprava, pluga i sekire, do sasvim preciznog ovladavanja jezikom tehnološke ere, od rasipništva do štednje reči, i od knjige do knjige uvek neponovljiv i po sebi i po drugima. Mi smo svi svedoci kako se buši stena egzistencije da bi se ispitala svaka njena žila, kako se stena obrušava na čoveka i kako joj on decenijama odoleva.
JOŠ JEDAN GRAD
Na dva okrajka vekne duge od Slavije do Kalemegdana
bacila su se istovremeno dva prosjaka kapetana.
I dok dlanom od dlan, sudarili su se sekutićima,
pogledali su se i brzim nožićima,
izišli jedan drugom na potiljak
-jedan kapetan, drugi prosjak.
Nisu stali. Skupili su mrvice puta u šaku.
Nisu zadrhtali, a jedan drugom nestali su u mraku.
Tek kad je došlo krajnje vreme,
stigli su do reka namenjenih istoriji.
One su tekle dalje.
Ali brzog su prestigli sporiji.
Požare koje su ukresale njihove mrve, bez traga
Razvejao je nestanak težak. To je i na mene ljaga.
OSKAR DAVIČO
Ostoja Kisić
Нема коментара:
Постави коментар