По.Рт.Ал │Сазвежђе З — ПОЧЕТНА...УНАКРСТ ДИВЉИНОМ ПЛАНЕТЕ И ПУСТИЊАМА ЛОКАЛНИХ МЕРИДИЈАНА
vito 29. новембар 2019. 23:34 #6411495A trebalo bi da Srbija ima nešto svoje da hvali ceni. Međutim ne ide. Uvek samo duhovi titove prošlosti.Оцените Препоручујем 21 Не препоручујем 13
Vlada Dublin 29. новембар 2019. 21:46 #6411359četiri ipo sata do Užica 2019 godine To je ta nova i moderna Srbija!!
Оцените Препоручујем 19 Не препоручујем 10
Rade Bg 29. новембар 2019. 21:21 #6411299Lepa prica o Titu i vozu. A koliko je kostao Tito Srbiju? Teritorijalno i ljudskim zivotima? Zasto je Tito zapostavljao jug Srbije?
Aleksandra
Strasno. Kultura ove drzave je u dubokoj krizi kada Bitef teatar sebi dopusta da na repertoar stavlja delo o lepoj Breni!!! Zar pored cinjenice da smo svakodnevno bombardovani pevaljkama, starletama, sudbinom problematicnih likova iz raznih rijaliti programa, pozoriste na svoj repertoar stavlja delo o jednoj folk pevaljki koja je pod sumnjivim okolnostima postala i biznismen u drzavi u kojoj niko ne zna da li i kome ona placa porez, da li je taj njen biznis legalan itd. Zar je srpska kultura toliko nisko pala da toliki znacaj daje upravo ovakvom liku? Nikog postenijeg, moralnijeg, cestitijeg, uspesnijeg u kulturi i umetnosti nisu nasli?
Bravo za Bitef teatar, cim zavrse predstavu neka je odigraju u Parovima kli Zadruzi…
Bravo za komentar. Možda odgovor leži u činjenici da je lepa Brena makar u predstavi postala „Lepi Brenac“?извор: Данас,Filip Vujošević: Lik i delo Lepe Brene kao predložak za noviju istoriju,
Из Србије је отишао одавно, а последњи пут долазио је у отаџбину 1966. године с аустралијским пасошем, да види старог оца Стевана у Горњој Трешњевици, код Аранђеловца. Жива су сећања.
– Препознала ме кучка Буба и почела да завија. Није хтела да узме храну од мене – држала ме на оку. Још чујем њен глас. Одмах по моме доласку отац је добио службено писмо из Аранђеловца да се хитно јави властима тамо јер му у кући борави странац. Отишао сам лично у Аранђеловац да то средим – прича Божић.
Више није долазио, али упознат је са судбином свог родног места.
– Трешњевица, где сам одрастао, 1940. године имала је 500 домаћинстава. У њој се од плодова шљива правила мармелада и пекмез за целокупну војску Краљевине Југославије. Данас нема ниједног плодног дрвета. Сељаци су морали да оду за иностранство. Србија има најплоднију земљу у Европи, али је она обрасла у коров. И о томе би се могла писати књига – каже Вонгар.
Његово детињство и младост били су трауматични и тешки. Окупација, па тешке послератне године. Његов отац био је кулак по мерилима нових власти, а самим тим и на удару као реакција. Хапсили су га као кулака.
– Ухваћен је и отеран на робију да копа пут од Дечана према Албанији. Ту је страдала генерација сељака из околине Аранђеловца. Мени су загубили траг, све док нису 1956. пронашли да радим као новинар у Ужицу у „ Вестима”, чији је покровитељ био Слободан Пенезић. Ту је током распуста радио и студент Љубомир Симовић. Након тога стављен сам на „црну листу”. Било ми је забрањено да пишем – сећа се.
Одлучио је да напусти земљу, да потражи срећу на некој другој страни.
У Француској је био расељено лице. Ова земља је те 1959. године била у рату, доста Француза било је на фронту, па им је требала радна снага. Дата му је могућност да ради најтеже физичке послове у време када су већина њихових људи били на фронту у Алжиру. Избеглице су из Француске даље одлазиле за Канаду, Аустралију, Нови Зеланд, Јужну Африку...
Док радиш, имаш боравак – ако не, онда те избаце напоље. Сретен је ишао на вечерње часове француског језика. Ноћима спавао у подруму фабрике без прозора, осећао се смрад уља и влаге.
– Недељом сам одлазио на разне скупове на којима су говорили Сартр и Симон де Бовоар. Ту се могло добити нешто и хране и стећи познанство. Симон де Бовоар је била много приступачнија. Касније, када сам већ био у Аустралији, написала је предговор за мој роман „Ваг” (материца). Било је планирано да дође на турнеју у Аустралију у заштиту абориџанских домородаца. Пут је отказан по савету Жана Пујона, који је с њом и Сартром био уредник магазина „Les Temps Moderne”. У том часопису су 1977. штампали збирку мојих приповетки „Le chemine du Bralgu”, под псеудонимом Б. Вонгар. Књига се такође појавила у Америци под насловом „Track to Bralgu”, односно „Пут за Бралгу” и постала бестселер.
Савладао сам највећу препреку која постоји за писца – да пишем на језику који није мој матерњи језик. Добио сам књижевна признања за кратку прозу – отворио сам ново поглавље у светској литератури. То је тема животне средине. Тај литерарни жанр сам лично започео овом својом књигом, која је у Америци проглашена књигом године и означила почетак новог жанра у литератури званог постколонијализам.
Сретен Божић је 1978. постао познатији као С. Б. Вонгар....
