 |
| Винавер. Знак препознавања |
Ваш омиљени лик је и Добрица Ћосић. Његов план је, кажете, успео: комунизам је срушен, али комунисти су остали на власти?
Шта је нетачно у тој дефиницији? Данас се државни и културни послови воде као и за време комунизма, само се променила прича. То је лепо показала Дубравка Стојановић у књизи „Уље на води”. Државна уређења, устави, закони – све је то овде папирнато и служи као пука декорација систему владавине који се структурално није ни за длаку променио од времена Милоша и Карађорђа. А Ћосић, он је увек први у реду пред вратима српске историје. Он, наравно, мисли да сви треба да га виде онако како он види себе. Неки га тако и виде. На пример, Слободан Гавриловић, енциклопедиста. Ја га видим другачијег, па га таквог и описујем. А каквим ће га видети будући нараштаји, то је већ њихов проблем.
Пети октобар 2000. називате „сапунском опером са предвидљивим заплетом”. Ко је био режисер ове приредбе с паљењем, пуцањем и певањем?
То не знам, а волео бих да сазнам. Мада ме не би изненадило да се покаже да је редитељ у ствари једна од наших вечитих матрица, да је оријентална инерција све ствари које су покушале да се уздигну из вековне стагнације, поново вратила у каљугу малограђанске ентропије.
Један од јунака је и – Нерођени Историчар. Он је најодговорнији за „тровање” Срба – легендама и митовима?
