'Propaganda':

 SA gotovo sto godina zakašnjenja, prvi put na srpskom jeziku
pojavila se izazovna i uticajna knjiga Edvarda Bernajsa "Propaganda", u
izdanju kuće "Amonite" i prevodu Vladimira Krakova.

 

U Srbiji nepoznat, Bernajs se smatra ocem odnosa sa javnošću kao profesije i izumiteljem tehnike spinovanja javnog mnjenja.
-
Kada se u našim krajevima izgovori reč "propaganda", obično se vezuje
uz ime Hitlerovog saradnika Gebelsa. U anglosaksonskom svetu, ipak, prvo
ime koje je u asocijaciji sa terminom "propaganda" je ime Edvarda
Bernajsa. I sam Gebels bio je poštovalac njegovog dela, uvek je pri ruci
imao prvu Bernajsovu knjigu "Kristalizovanje javnog mnjenja" - otkriva
Krakov.

Iako je pisana i objavljena dvadesetih godina 20. veka, "Propaganda" deluje kao da je pisana juče.
Nevelika po obimu, izvršila je veliki i važan uticaj na svet kakav
poznajemo. Ova knjiga, po rečima prevodioca i priređivača, sadrži
implicitne tehnike vladanja demokratskim društvom, predvodništva bilo
koje ljudske grupe i uputstva za ostvarivanje bilo kojeg cilja u jednom
društvu. Tako, u prvom poglavlju "Organizovanje haosa" čitamo:
"Svesno i inteligentno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa
važan je element demokratskog društva. Oni koji manipulišu ovim
nevidljivim mehanizmom društva čine nevidljivu vlast koja je istinska
vladajuća snaga našeg društva. Nama rukovode, naše umove kalupe, naše
ukuse formiraju, naše ideje velikim delom sugerišu ljudi za koje nikada
nismo ni čuli."

Među mnogobrojnim pi-ar kampanjama koje je Bernajs osmišljavao i
uspešno vodio, po rečima Krakova, nalaze se i one za fluorizaciju
vodovodske vode, kao i za "laki strajk".
Kampanja iz 1927. godine, koja je trebalo da poveća prodaju ovih cigareta, i koju
je nazvao "Baklje slobode", imala je za cilj da privuče što više žena
pušenju. Manipulišući osećanjem ponosa zbog nedavno izvojevanog prava
glasa za žene, Bernajs je upućivao poruke ženskoj populaciji SAD i
motivisao dame da slobodno zapale cigaretu na javnim mestima jer time
pokazuju svoju slobodu i dostojanstvo. Koristio je čak i izjave lekara
interpretirane kao da pušenje nije štetno po zdravlje, štaviše korisno
je jer sprečava gojenje kod žena.
Drugom prilikom, Bernajs je za potrebe svog klijenta, Aluminijumske kompanije Amerike,
osmislio efektnu kampanju koja je ubedila vlasti SAD da je fluorizacija
vode iz vodovoda dobra za zdravlje, mada je ta tema bila i ostala
diskutabilna u naučnim krugovima.
Njegova moć pokazala se i 1954. godine, kada ga je angažovala multinacionalna
kompanija "Junajted frut", da učestvuje u propagandističkoj logistici
državnog udara u Gvatemali, kada je sa vlasti zbačen demokratski
izabrani predsednik Jakopo Arbenc Guzman. Bernajs je uspeo da ubedi
američku javnost da je Guzman komunista, što je u to vreme bio
neoprostivi greh.

Bernajs je rođen u Beču 1891.godine u uglednoj jevrejskoj porodici, a već sa dve godine obreo se u
SAD gde je ostao do kraja života, 1995. Bio je blizak rođak Sigmunda
Frojda. Po mišljenju Noama Čomskog, Bernajsova knjiga pruža uvid u način
funkcionisanja nekih od najmoćnijih i najuticajnijih institucija
savremene industrijske države kapitalističkih demokratija. 

OD MUZEJA DO DOMAĆICE RIZNICE lepote u muzeju treba da budu
rastumačene javnosti, a to zahteva rad propagandiste. Domaćica u stanu u
Bronksu bez sumnje oseća malo zanimanja za drevnu grčku vazu u
Metropoliten muzeju. Ipak, umetnik koji sarađuje sa grnčarskom firmom
može prilagoditi dezen sa ove vaze za skup porculanskog posuđa. I ovo
posuđe, sa niskom cenom kroz masovnu proizvodnju, može naći svoj put do
tog stana u Bronksu, razvijajući nesvesno, preko svojih finih crta i
boja, poštovanje prema lepoti - piše Bernajs.

Knjiga Edvarda Bernajsa 'Propaganda': Uputstvo za vladanje masama | Kultura | Novosti.rs

Još je skrivenija istina o lutanju Srba iz Prve srpske dobrovoljačke divizije koji su do Soluna stigli preko Sibira, Mandžurije i Žutog mora

Boris Subašić |28. decembar 2014. 11:30 |Komentara: 0

OKTOBARSKA revolucija 1917. promenila je svet i lišila Srbiju jedinog
zaštitnika u Velikom ratu. Srbi koji su se zatekli na ruskoj teritoriji
upali su u vrzino kolo građanskog rata. O njihovoj ulozi u tim smutnim
vremenima mnogo se i često manipulisalo.

SMOTRA Ruski car Nikolaj ispred srpske dobrovoljačke divizije za Solunski front

- Učešće Srba u Građanskom ratu i u intervenciji u Rusiji još
uvek nije do kraja istraženo. Srbi su se borili kako na strani
interventnih jedinica Antante, tako i na strani Crvene armije - kaže
ruski istoričar dr Mihail Vaščenko.
Malo je poznata priča o“crvenim” Srbima koji su imali presudnu ulogu u razbijanju
dobrovoljačkog korpusa spremnog za pomoć srpskoj vojsci na Solunskom
frontu. Još je skrivenija istina o lutanju Srba iz Prve srpske
dobrovoljačke divizije koji su do Soluna stigli preko Sibira, Mandžurije
i Žutog mora.

Obe priče, i “crvena” i “bela”, počele su 1916. u
Rusiji, kad je Srbija je bila okupirana. Posle albanske golgote od
420.000 mobilisanih srpskih vojnika ostalo je samo 35.000 sposobnih za
borbu na Solunskom frontu.

Istovremeno u ruskoj Galiciji,
današnjoj Ukrajini, nalazilo se oko 57.000 Slovena koji su zarobljeni
kao austrougarski vojnici. Ruska carska vlada u aprilu 1916. odlučuje da
organizuje Srpsku dobrovoljačku diviziju u koju su pozvani
južnoslovenski zarobljenici: Srbi, Hrvati i Slovenci. Naime, od početka
rata do jeseni 1915. oko 3.500 zarobljenih Srba samostalno se prijavilo u
dobrovoljce i došlo ruskim brodovima u Srbiju. Srpska vlada, koja je
proklamovala kao ratni cilj oslobađanje “južnoslovenske braće”,
očekivala je još veći broj dobrovoljaca kad im je ruska vojska dala nove
uniforme, dobru hranu i platu. Iz zarobljeničkih logora stizale su
hiljade zahteva za prijem u Prvu srpsku dobrovoljačku diviziju,
uključujući one koje su pisali Česi, Slovaci i Poljaci.

LAŽNI HEROJ ALEKSA DUNDIĆ SVEDOČANSTVA učesnika Oktobarske revolucije otkrivaju da su agitatori, propagandisti boljševizma kreirali događaje i ljude, uključujući i legendu o Srbinu crvenoarmejcu-konjaniku Aleksi Dundiću (na slici). Pisac Isak Babelj ga je prvi u pripoveci proglasio Srbinom, a potom je snimljen film koji je milione ljudi ubedio da je Dundić bio oficir vojske Kraljevine Srbije koji je prešao u Buđonijevu crvenu konjicu. Ruski istoričari su tek sedamdesetih godina otkrili njegov vojni dosije sa stvarnim podacima. Dundić je rođen u selu kraj Senja,kršteno ime mu je Ivan (pod kojim je bio i poznat u Rusiji), a kao maternji jezik naveo je - hrvatski. Lik Alekse Dundića stvorila je boljševička propagandna mašina da bi privukla Srbe, rusofile ali nesklone boljševizmu.

Glavni komandnikadar divizije činilo je 69 prekaljenih srpskih oficira koji su stigli
sa Krfa, a ostalih 440 starešina bili su zarobljeni austrougarski
oficiri. Da na to nisu zaboravili, pokazalo se čim je došlo vreme
polaganja zakletve - oficiri Hrvati, koji su bili u kontaktu sa
sunarodnicima u Jugoslovenskom odboru, odbili su da polože zakletvu
kralju Petru i Srbiji. Tražili da novu zakletvu u kojoj bi se videlo da
su jugoslovenski narodi ravnopravni i da ujedinjenje podrazumeva
zajedničku državu Srbije i Jugoslavije - južnoslovenskih teritorija u
Austrougarskoj. Predvodnika pobune kapetana Vilka Mariona ruske vlasti
su poslale u Sibir, ali posle Oktobarske revolucije on je postavljen je
za komandanta boljševičke divizije.

- Za najveći broj tih bivših austrougarskih vojnika Srbija je bila samo nužno zlo. U komunističkoj
interpretaciji istorije oni su proglašavani herojima jer su odbijali da
polože zakletvu srpskom kralju i njegovoj “velikosrpskoj politici“! Isti
ljudi su položili zakletvu austrogarskom caru i njegovoj politici
uništenja Srbije, a mnogi su se i borili na srpskom frontu. Posle
Februarske i Oktobarske revolucije, oni su se odmah uključili u ruski
građanski rat na strani boljševika - kaže istoričar dr Kosta Nikolić.

SPECIJALAC Josip Broz, levo, na položaju protiv srpske vojske

U crvenu gardu su se masovno prijavljivali zarobljenici hrvatske
nacionalnosti, isti oni koji su odbijali da uđu u dobrovoljački korpus
čak i kad je izbacio reč “srpski” iz imena, na zahtev Hrvata i
Slovenaca.
- Zajedno sa 70 drugova odbio sam da stupim u
Dobrovoljački korpus. Rukovodstvo tog korpusa je radilo po instrukciji
srpske vlade i taj korpus su tretirali kao oruđe velikosrpske politike,
bez obzira na to što je među dobrovoljcima bilo gro ljudstva s
teritorija koje su tada bile pod autrougarskom carevinom: iz Bosne,
Hercegovine, Like, iz Dalmacije i drugih krajeva Hrvatske, iz Slovenije -
objavljeno je svedočanstvo Josipa Broza Tita u kapitalnom delu
“Jugosloveni u Oktobarskoj revoluciji” 1977. godine. On je naglasio i da
je kao komandir izviđača najviše voleo specijalne misije na srpskom i
ruskom frontu.

OTIMAČINA I TEROR MOTIVI
za ulazak u Crvenu gardu nisu bili samo ideološki, jer je vreme
“revolucionarnog terora” po receptu Trockog u praksi bilo legalizacija
otimačine. Nikola Grulović je u autobigrafskoj knjizi o revoluciji naveo
sistem nagrađivanja: - Politički komesar jednog bataljona
internacionalnog puka nagrađen je sa dva srebrna i jednim zlatnim satom.
Odlikovanja još nije bilo.

Hrvatskim i slovenačkim
“disidentima” pridružili su se i Srbi, boljševički agitatori. Među
srpskim dobrovoljcima “prečanima” širili su mržnju prema oficirima iz
Srbije nazivajući ih “srbijancima”, “gedžama” i “žandarima”.

- Ako Srbi s one strane Save i Dunava mogu da trpe tiraniju srpskih
oficira, mi Srbi s ove strane Save i Dunava borili smo se protiv
austrijske tiranije i borićemo se protiv svake tiranije pa kad ona
dolazi i od strane srpskih oficira - govorio je Nikola Grulović, u
zvaničnoj biografiji redov, po zanimanju obućar iz Beške.
Sovjetski arhivi pokazuju da je on bio boljševički funkcioner i agitator, jedan
od osnivača Jugoslovenskog revolucionarnog saveza koji je Srbe vrbovao
za Crvenu gardu. Trocki, operativni šef revolucije, procenjivao je da će
se stranci nemilosrdnije boriti protiv Rusa nego njihovi sunarodnici.

Posledice delovanja Nikole Grulovića, Maksima Čanka, Vladimira Ćopića, Spasoja
Stejića, Save Lazića i drugih boljševičkih agitatora u dobrovoljačkom
korpusu bile su katastrofalne. Posle Februarske revolucije od 25.000
vojnika jedinicu je napustilo njih 12.735, od kojih je više od 7.300
Srba. Posle Oktobarske revolucije je dezertiralo još nekoliko hiljada
dobrovoljaca.
Grulović je od njih 1918. organizovao Prvikomunistički jugoslovenski puk Crvene armije u kome je bio politički komesar. Kao član rukovodstva Jugoslovenske komunističke grupe Ruske
komunističke partije (boljševika) već 1919. je došao u Kraljevinu SHS da
osnuje Socijalističku radničku partiju (komunista). U Drugom svetkom
ratu bio je član Brozovog štaba, a posle 1945. diplomata i visoki
funkcioner.

Svedočanstva
učesnika revolucije navode da su internacionalne boljševičke jedinice,
popunjene Litvancima i bivšim austrougarskim vojnicima, bile garda
Lenjina i Trockog. Leon Bronštajn, alijas Lav Trocki, planirao je njeno
proširenje na Balkan, pa je 1918. organizovao kurseve za buduće
agitatore i 200 terorista odabranih među bivšim austrougarskim
vojnicima.
- Smatrali smo da ćemo se, ako revolucija zahvati
Jugoslaviju ili bar Srbiju, vratiti u otadžbinu kao gotovo jezgro za
stvaranje velike partije - zapisao je Emil Čop, Hrvat iz Senja u
Dalmaciji, koji je u Samari organizovao i komandovao Internacionalnim
pukom.
Njegova vodilja bili su zaključci skupština Revolucionarnog jugoslovenskog saveza od 14. januara 1918. godine:- Principi samoopredeljenja svih naroda koje je donela velika ruska
revolucija rešavaju i naš nacionalni problem. Radi oslobođenja
ugnjetenog naroda dopuštaju se sva sredstva, ne isključujući ni teror.


SRBIN VELIKOHRVAT I BOLjŠEVIK

JEDNA od najzanimlji­vijih ličnosti me­đu boljševici­ma-Jugo­slo­venima je
Vladi­mir Ćo­pić (na slici), rođen 1891. u Senju, kao jedno od osmoro
de­ce Srbina crkvenjaka u senjskoj pravoslavnoj crkvi Jo­ve Ćopića i
Marije Lončarić, katoličke veroispovesti.
- Ćopić je kršten kaoSrbin pravoslavac, a na studijama je postao član frankovačke
ogranizacije Mlada Hrvatska čiji je program bio - mržnja prema Srbima.
Posle zarobljavanja prijavio se u Srpsku dobrovoljačku diviziju, ali je
odbio da položi zakletvu i vraćen je u zarobljeništvo. Posle Oktobarske
revolucije priključuje se boljševicima - navodi dr Kosta Nikolić.
Ćopić je bio jedan od osnivača i član centralnog komiteta Komunističke
partije (boljševika) Srba, Hrvata i Slovenaca. U prvoj polovini 1919.
vraća se u Kraljevinu SHS snabdeven ogromnim količinama novca i
organizuje 29 terorističkih ćelija za podizanje ustanka protiv
“velikosrpske hegemonije”. Ustanak je sprečen, ali Ćopić ostaje u zemlji
da razvija komunistički pokret sve do 1925. kad se vraća u Moskvu.
Ubijen je par godina kasnije u Staljinovim čistkama.



Bitka četnika i partizana još od crvenog oktobra! | Društvo | Novosti.rs

Nikola Kostić (36), grafički dizajner i tipograf iz Beograda...

KADA su početkom decembra objavljeni rezultati veoma značajnog
međunarodnog takmičenja za dizajn pisama urađenih u poslednjih pet
godina, „Savremena ćirilica 2014“, održanog u Moskvi, među nagrađenim
učesnicima našao se i Nikola Kostić (36), grafički dizajner i tipograf
iz Beograda. U društvu vrhunskih svetskih majstora u ovoj veštini -
Roberta Slimbaha (SAD) i Nemca Erika Spikermana

Nikola Kostić Foto B. Spasojević

Kostić je „nagrađen u kategoriji tekst pisama, za pismo
Chiavettieri. Na takmičenju je učestvovalo 356 dizajnera iz 26 zemalja, a
međunarodni stručni žiri je najvišim priznanjem - počasnom diplomom za
izvrsnost - nagradio 29 fontova. U našim novinama ni notica o ovom lepom
priznanju.
- Chiavettieri je serifno (zaobljeno)
pismo namenjeno za slaganje dužih tekstova u maloj veličini slova (6-10
pt) - objašnjava svoj font Nikola Kostić. - Mogao bi se opisati - veli -
kao robustan i stabilan, širih proporcija, sa detaljima u kojima su
sačuvani prirodni potezi pera. Mala slova su krupno urađena u odnosu na
velika da bi se povećala čitljivost u sitnom tekstu.
Naziv pisma namah asocira na čuvenu Via Chiavettieri u centru Palerma. Duhovnu nit s prestonicom Sicilije potvrđuje i sam autor:- Ambijent te ulice me je inspirisao da proverim značenje njenog imena...
Chiavettieri bi trebalo da znači „onaj koji izrađuje ključ“, pa mi se
učinilo zanimljivim da to uporedim sa pismom koje sam pravio. Naime, kao
što ključ mora savršeno da se nareže da bi otključao bravu, tako sam i
ja na svakom slovu pravio detalje (useke za boju, serife...) koji služe
da bi pismo bilo čitljivije, i da bi ispravno funkcionisalo u štampi i
na ekranu.

POTOMAK AKADEMIKA MOGAO
je Nikola ljubav prema knjizi i umetnosti da nasledi i od pradede i
deda po majci. Nikola i Svetozar Radojčić bili su profesori na
univerzitetu i ugledni akademici. Nikola Radojčić, čije ime nosi, bio je
srpski istoričar, u Kraljevini Jugoslaviji utemeljivač Univerziteta u
Ljubljani (o čemu svedoči spomen-ploča s njegovim imenom), a Svetozar
vrsni znalac srednjovekovne umetnosti. Majka Gordana je klasični
filolog, bibliotekar-savetnik u Biblioteci SANU i pisac bibliografija
mnogih njenih časnika.

Nikolu je vest o nagradi zatekla u Vašingtonu i iskreno oduševila.

- Čast mi je što se moje ime nalazi na spisku sa ljudima kojima se divim i
čiji rad neizmerno poštujem. Tek kada sam video imena pobednika, imena
kao što su Metju Karter (iz „Majkrosofta“), Slimbah i Sipkerman (imaju
status legendi u međunarodnoj tipografskoj zajednici) shvatio sam u
koliko jakoj konkurenciji smo nagrađeni. Kažem nagrađeni jer u ovoj
pobedi ima udela i moj otac Zoran. On se bavio mukotrpnim postavljanjem
savršenih razmaka između slova i znakova koje sam ja nacrtao i drugim
tehničkim detaljima bez kojih ovaj font ne bi mogao da funkcioniše.

Pismo je rađeno sa idejom da bude komercijalno, za prodaju na međunarodnom
tržištu, i zbog toga su njegovi tvorci, kao i obično, počeli od
latiničnog dela, jer po rečima Kostića juniora, ćirilični fontovi imaju
vrlo malo kupaca i uglavnom se rade kao dodatak latinici da bi imali
širu primenu, ili iz sentimentalnih razloga.

- Pošto smo bili prilično zadovoljni rezultatom latiničnog dela - kaže Nikola -
razmišljali smo da dodamo i ćirilicu, a kada smo čuli za konkurs,
shvatili smo da bi to bila lepa prilika da testiramo pismo koje smo
napravili.

Test je potvrdio da je reč o darovitom tipografu. Uspeh je tim veći jer su za Nikolin font glasali svi članovi
žirija. Organizatori takmičenja nameravaju da objave katalog pobedničkih
fontova i predstave ih na posebnoj izložbi.


UČIO U OČEVOM STUDIJU

NIKOLA Kostić je rođen u Beogradu, gde je završio Akademiju primenjenih
umetnosti (Odsek za grafički dizajn). Odrastao je i učio zanat u očevom
studiju, u kome je bio okružen svetom grafičkog dizajna kasnih
osamdesetih i ranih devedesetih, kada su tehnološka otkrića otvarala
nove mogućnosti svakome ko se bavi ovim poslom. Poznajući vrhunsku
tehnologiju i neke od naših velikih dizajnera, i sam je postao grafički
dizajner. Radio je kao dizajner duže od decenije, i tek u svojim
tridesetim, veli, „pronalazi u sebi disciplinu neophodnu za pravljenje
pisama“. Tada sa ocem Zoranom Kostićem, u svetu poznatim tipografom,
autorom desetine originalnih ćiriličnih fontova, od kojih su neki
(Hilandarski ustav, Monah) nastali na osnovu starih srpskoslovenskih
rukopisa, osnuje sopstvenu slovoslivnicu i posveti se umetnosti čija
„lepota i složenost“ imaju snagu čini.



Priznanje Srbinu u Moskvi: Ćirilica s dahom Sicilije | Kultura | Novosti.rs