Ненаду Милосављевићу
1
Јура је ушао у моју собу сав свечан, као упарађен.
- Да частиш!
Опет, помислих. Јура је увек имао неки разлог због којег бих га частио.
Упитно га погледах.
- Нашао сам ти ухљебије!
- Ја имам ухљебије, Јура - рекох тужно - Добро знаш да га имам. Већ сутра хватам аутобус за Варварин. Као и толико пута пре тога.
- То што си имао до данас, окачи мачку о реп. Имам прави посао за тебе!
Одиста, да ми је лако на послу - није. Већ другу годину, скоро сваког трећег или четвртог понедељка, седам у аутобус и путујем шездесетак километара, до Варварина, а онда преседам у сеоски аутобус, до села Пречице, и свог радног места. Бити професор српског језика и књижевности у Пречицама код Варварина, одиста је посао који су многи окачили мачку о реп. То јест, не пада им на на крај памети да тамо траже ухљебије. Остају у граду, радије и гладујући, него се отискујући на село. А ја сам се отиснуо. Морао сам. Наша је породица сиромашна. Отац је пензионер, мајка је изгубила посао, живимо на периферији града, мој млађи брат се још увек школује, у кући често недостане новца не само за кирију, него и за храну. Они очекују помоћ од мене. Нико ми то није рекао, али код нас се много тога подразумева: не мора се говорити. Реч је о месту, о сопственом месту на свету. Мораш пронаћи своје место, место у простору, док га има, у времену, док ти је време. После је касно.
- Какав посао имаш за мене - запитах.
Он ми се скоро унесе у лице. Осетих да већ воња на пиво.
- Постоји место. У прељинској школи. Проверено.
Помислих: како је то могуће? Колико пре месец дана био сам у прељинској школи, код директора, на разговору. Сва места су попуњена. Никаквих прилика за посао неће бити још две до три године, тек тада двојица старијих колега одлазе у пензију. Зар ми и сам Јура, пре неколико дана, кад смо пили пиво у кафаници, није рекао:
- Знаш, код нас нема никакве економске обнове, нити истинске тржишне производње, нема ни нових радних места. Код нас је једина економска конјуктура у томе да се стално воде ратови. У ратовима изгине један број радно способних становника, и затим следи попуна упражњених радних места.
Насмејао сам се толикој суровости у којој је, на жалост, било истине.
- Али има једна, по тебе утешна ствар - рекао је, тада Јура. - Нас су Американци бомбардовали осиромашеним уранијом. Много наших људи помреће од неизлечивих болести. Испразниће се број радних места. У томе је једина шанса младог нашег нараштаја.
Јура је професор хемије, зна о чему говори. Не једном ми је наводио ужасан податак да су сви радници наше војне фабрике који су рашчишћавали рушевине после НАТО-агресије у пролеће 1999. године, кад су Американци и њихови савезници погодили нашу фабрику, до једнога, умрли од
