KADA pisac promine svetom ostaju reči da produže njegovo trajanje u svesti čitalaca i u kulturnom
pamćenju. Povod je Dobrica Ćosić koji je i sam govorio da misli i rečisazrevaju u vremenu. U meri u kojoj su te reči otporne na vremepotvrđuje se i mera vrednosti kojom pisac zadužuje matičnu književnost.
Srpsku književnost Ćosić je zadužio pre svega najboljim knjigama u svomopusu. U obimnom njegovom delu, reč je pre svega o romanima "Koreni" i"Vreme smrti". Mogu da im se pridruže još neke knjige tematski koje sugotovo uvek posvećene tragičnoj srpskoj heroici koliko naroda, tolikoporodica i pojedinaca u starinskim i modernim vremenima.
U jednom ogledu o Vuku Karadžiću, Ivo Andrić je zapazio kako je Vukovo pamćenje "ogromni inventar srpske stvarnosti", te da jetu stvarnost Vuk kao ključna ličnost nove srpske kulture i književnosti
obdelao i kultivisao svojim poslanjem. U ovim rečima, kojima se pridružuje i Andrićevo zapažanje o Vukovom realizmu, postoji nešto štoaktuelizuje i Ćosić. To postiže kritičkim realizmom i temama koje u
njegovom rukopisu čine mnogoliku i slojevitu srpsku povesnicu. Moglo bi se i drugačije reći: proza Dobrice Ćosića, ne samo temama, već i načinom na koji on misli istoriju, jeste i znak srpske kulture preobražene u
književnu reč.
O tome su Ćosićevi tumači već pisalioni više tradicionalni, ali, takođe, i moderni kritičari i pisci. Jedan
od modernih bio je i Borislav Pekić. Toga se mnogi verovatno i ne sećaju. Sagledavajući roman "Vreme smrti" u okviru evropskih romana,
Pekić je pre punih trideset godina izgovorio pa napisao da je taj ep o Srpskom ratu 1914. "uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja". Još i ovo: "Srpski rat postao je, tu na tlu
male Srbije, Svetski rat, a njegova tragedija, tragedija humaniteta".
Nekim slučajem se desilo da u godini u kojoj se obeležava taj sudnji čas nove srpske istorije, sa ovoga sveta odlazi pisac koji je o toj temi mnogo i izvrsno pisao.
Ćosić je u prošlosti tražio ključ i za ono što se u našem vremenu, pa i danas, dešava. A to što je
Dobrica Ćosić govorio svojom prozom, esejima, političko-publicističkim i autobiografskim tekstovima, bio je njegov pokušaj da nešto bitno kaže o smislu istorije, srpske i svake druge, i ulozi koju u istoriji ima
čovek.

„VREME SMRTI“