Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
ДРЕВНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ
РАШКО-ПЕЛАШКИ НАРОД И ПИСМО
„Нема ништа скривено што се неће открити; ни тајне која се неће
дознати“ (Јеванђеље по Матеју, 11:26). Речи светога апостола Христовог
се полако обистињују, и није далеко
дан када ће се српска историја поново
писати, али овога пута заснована на истинитим историјским изворима, правим
аргументима и непобитним чињеницама, које нам откривају и нуде све време
антички извори, затим небројене студије
и истраживања најеминентнијих светских научника, историчара и палеолингвиста
Старога и Новога века, као и плејада домаћих истраживача српске и словенске
старине, повеснице или паметарнице, која
неуморно ради на томе већ два пуна столећа, а посебно интензивно и
плодоносно почетком овог 21. века.
Нажалост, истинити
историјски извори о српском пореклу, његовој
повести и култури су до сада у „званичној науци“ једноставно
прећуткивани, одбацивани и пренебрегавани, а генерације и генерације Срба су училе лажну историју, заправо идеолошке
конструкције и политичке памфлете, скројене негде другде, а зарад
злоћудних циљева.
На срећу, већ сада, а на
основу резултата историјских и лингвистичких истраживања, може се говорити и о
правој историји српског језика, писма и књижевности. Овом приликом нећемо говорити о санскритско-ведској култури и
цивилизацији праисторијских Срба
Аријеваца на индијском тлу, већ ћемо се ограничити на српски, балкански
простор, на „колевку белог европеида“ и „први источник писмености“, као и на
најпознатије древне српске песнике: Лина, Пронапића, Тамирића, Олинтића,
Алимпија, Тимотија, ненадмашног Сорбеја (Орфеја) и (Х)Омера, који су говорили и
писали рашко-пелашким језиком и
„пелазгијским словима“.
О тим древним српским
поетама нас извештавају, и о њиховом стваралаштву сведоче, антички хроничари: Херодот, са атрибутом „отац историје“, Страбон, Диодор Сикулус, Дионисије, Паусаније, Плутарх, Аполоније, песници Овидије и Вергилије и многи други, које ћемо наводити и позивати се на њих у
овом спису, као неоспорне ауторитете у историји.
ВИНЧАНИЦА – АРХАИЧНА ЋИРИЛИЦА
Рашко-пелашко писмо је писмо Протосрба Рашана или Пеласта/Беласта,
најстаријег народа који се спомиње у историјским изворима, а заправо то је
данашње Винчанско писмо, проистекло из Протописма Лепенског вира, а усавршено и
откривено у Винчи, (на локалитету Бело брдо) крај Београда, на обали Дунава, у
поддунавској Србији, које је неочекивано померило све до сада познате границе
писмености, на приближно до десет хиљада година пре нове ере.
Дакле, најстарији трагови
писмености на свету, у облику архаичне ћирилице, постојали су на српском и
балканском тлу најмање осам миленијума пре Христа. Зато не би требало да се ово
писмо зове помесним именом – Винчанско, већ онако како и доликује, према народу
који га је осмислио, то јест – Србица, као што предлажу многи истраживачи наше
старине.
Др Радивоје Пешић у делу „Винчанско
писмо“ (Београд, 1986)
етрурсколог и један од најпознатијих светских
палеолингвиста, пронашао је чак
двадесет идентичних слова првог српског и светског писма - винчанице са
данашњим српским писмом - ћирилицом. Др
Радивоје Пешић је Винчанско писмо
назвао „космичким писмом“, с обзиром да је најстарије на Планети.
Како знамо да су Рашани-Пеласти/Беласти носиоци овог писма и културе?
На ово питање добићемо одговоре од највећих научних ауторитета из ове области.
„Име
Раси и посесивни облик рашански је старо и вероватно се никад није мењало.
Балканско полуострво је први насељени регион и он представља одскочну
даску за даље насељавање Европе“, тврди др
Светислав Билбија у свом делу „Загребачка
мумија“ (Чикаго, 1989).
У свом другом научном
раду „Староевропски језик и писмо“ др Светислав Билбија
наводи:
„Лепенски вир представља Подунавље, колевку из које је временом потекао
европски бели човек. Расељавање и ширење из Подунавља трајало је хиљадама
година“.
Др Реља
Новаковић у делу „Кавкаски
и ликијски Срби“ ( стр. 83, Београд,
1997) је још прецизнији:
„Народи
који сада насељавају Балкан су остаци племена Рашани, који су ту од најстаријих
дана и никада се нису потпуно исељавали“.
У истој, горе поменутој,
студији на 148. страници, професор др
Реља Новаковић тврди:
„Срби су остали Срби кроз векове. Веровање Срба, њихова садашња
православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем загробног живота, и
„царства небеског“, што се код Срба и у песмама спомиње“.
„На
основу тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, недвосмислен је професор др Реља Новаковић („Кавкаски и ликијски Срби“, Београд, 1997, стр. 25).
„За Србе је нађено да су
аутохтон народ...“ пише Д. Мирковић
у делу „О Етрурцима, Баскима и Србима“
(Београд, 1992).
КОЛЕВКА ПРВОГ НАРОДА
Дакле,
колевка писмености је у колевци „првопосталог“, „првородног народа“, од кога су
се касније развили сви остали сродни народи, Аријевски, односно народи беле
пути или српски речено – Беласти. Поддунавска Србија на Балкану је „расадник
белог човека – европеида“.
За Беласте зна и српски писац (Х)Омер, и спомиње их у свом спеву „Илијада“, под именом – Пелазги или Пеласти и убраја их у тројанске
савезнике, заједно са Рашанима, Вендима (Венетима), Јонцима, Лиђанима,
Миђанима, Дарданцима, Пафлагонцима, Бригима (Фригима), Пеонцима и другим
бројним српским племенима, највећег народа у Старом свету („Илијада“,
стр. 786, 877).
И Херодот, 450. године пре Христа, такође, пише о Пелазгима (Беластима) и сматра их за Бриге (Фриге), једно од
најбројнијих племена
