(Милена Павловић Барилли)
(Политичари, тзв. интелектуалци, умишљена пискарала, хазари)
(Уста ко чарапин почетак ...)
........
Знак „З“ је старословенско слово „З“, које је напорима таме одавно избачено из словенске азбуке. Ово писмо је главни заштитни знак свих Словена. Ово је сама „Земља“, као Универзална структура, као облик живота за све ствари. О томе говори и само писање овог писма: горња линија подвлачи Небо, доња подвлачи Земљу, а дијагонална линија прецртава простор између Неба и Земље, затварајући улаз мрачним силама. (Константин Велесов)
(Милена Павловић Барилли)
(Политичари, тзв. интелектуалци, умишљена пискарала, хазари)
(Уста ко чарапин почетак ...)
........
10.705 прегледа 12. 5. 2020. VRAŽOGRNAC 08.05.2020. #borskareka #vrazogrnac #pustinja #ekologija Da li ste znali da se u Srbiji nalazi najzagađenija reka Evrope, a možda i najtoksičniji rečni tok na čitavoj planeti??? Ovo je reka sa pet imena. Na različitim geografskim kartama je ubeležena kao Borska, Vražogrnačka, Crna ili Bela reka. Ipak, najbolje je opisuje onaj peti, neformalni naziv, koji je poslednjih godina sve prisutniji u novinskim člancima - Mrtva reka! Reka izvire u neposrednoj blizini grada Bora i do drugog svetskog rata je bila čista i bistra. Deca su se u njoj kupala i hvatala rečne račiće, žene su u njoj prale veš, a muškarci ribarili i ispirali zlato. Međutim, pojačana eksploatacija i obrada rude u borskom rudniku, dovela je do enormnog zagađenja reke, a dodatni problem predstavljaju i otpadne vode iz borske kanalizacije. Rečna voda je toliko zatrovana, da u njoj nema nikakvog života. Čak su i obale reke beživotne i puste. Hemijske analize pokazuju prisustvo teških metala, ponajviše kadmijuma, arsena, žive, olova, cinka, bakra... Reka se kod sela Vražogrnac uliva u Timok, pa su njenim zagađenjem najpogođenija sela Slatina, Rgotina, Vražogrnac, ali i nizvodni Trnavac. Kod Vražogrnca je piritno jalovište sredinom 20. veka prekrilo najplodnije oranice i formiralo ogromno jezero koje danas podseća na pustinju. Ljubitelji adrenalina i visina su odlučili da posete ovaj pusti predeo i dočaraju vam sve posledice pogubnog delovanja čoveka na prirodu.
izvor:
"Кога је дозивао отегнути глас поред Дрине? ("Ти!Ти! Тај!") Никог. Оног ко се одазове. Који то учини, то је тај." - Иво Андрић:ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА - САБРАНА ДЕЛА ИВЕ АНДРУЋА, друго изд. - Сарајево, 1977. стр. 387.
Сређујући Библиотеку Документационог ЦЕНТРА (на селу) , налетим на споменуту књигу, у једној од најмањих просторији Библиотеке, где чувамо периодику и свежњеве необјављених рукописа, и неке друге ствари, и понесем је у тзв. Нову кућу, да је прелиставам преко ноћи. Међутим, била је олуја, искључење струје; заспао сам размишљајући о разним стварима; тј. у моју свест се насукао некакав велики терет, поводом оног "ко се одазове". Ја сам већ дуже време дозивао, и нико се није одазивао. Дописивао сам се са неком непознатом женом млађом десетак година од мене, која је поред осталог, имала и нескривене литерарне амбиције, писање романа! Она није знала српски, или хрватски, ја нисам баш најбоље знао њен матерњи језик. Дописивали смо се, уз помоћ ГООГЛА; и то нам је узимало много више времена у последње време. Чинило се да је, упркос свему томе, она била тај неко ко се одазвао... Када сам је замолио да ми напише о себи пар речи о томе које је школе завршила, где, она је одговорила изричито - "Какве школе?!" Она сва своја знања добија директно од Бога. Бог је оно право и најважније знање! Био сам затечен том врстом одговора. Ко је, у ствари та жена, која ме је пронашла на интернету, и предложила да будемо "пријатељи"!? Када сам је директно упитао, одговорила је кратко: "Нико"...
Ко је ту кога дозивао, питам се јутрос, и ко се одазива?
Такве ствари се, дешавају, свуда, и поред Дрине, и поред водопада у швајцарским планинама, у забаченим швајцарским селима, која нису напуштена; и поред бројних шведских језера, на која све чешће мислим са извесном тугом, уверен да тамо више нећу путовати, јер је корона и тамо почистила моје праве пријатеље...
У последње време преслушавам циганску мелодију "Биће скоро пропаст света!" (Погледајте рефрен те песме, фаталистички: Нек пропадне није штета!)
* *
Последње четири године су стравичне, апсурдна представа Шизофреније!
Толико је људи слуђено, побијено;сатерано у мишију рупу; умукло; престало да дозива и да се одазива. Пружена је шанса - најгорима...
Свет је завијен у црно... Али, није постала популарнија стара циганска песма, већ политика затупљивања, лагања и полагивања, и поплава такозваних бунџија, пробуђених, амбициозних шпијуна и камелеона... и моћника из таме, лажова од памтивека, од потопа, оних хуља протува који су преживели потоп (уз помоћ Нојевог ковчега или на неки други начин)...
Нек пропадне није штета!
Нек пропадне није штета!
* *
ПРЕОБРАЖЕЊЕ (2024). - Устајем, као и обично; храним кокошке, пиладију; ћурке. Ветар. Затим, пуним бурад за водом. Нису коришћена скоро четврт века! Вода цури. Дуге су прављене од горуна са Бандере; село је имала два мајстора, браћу. И винограде. Мајстори помрли; Бранко Вуја и ... Душан пинтер... Виногради повађени... Још осамдесетих минулог века. Мештани отишли у печалбу (Аустрија, Немачка, Француска, Шпанија, Италија...Америка)... Печалбари звишки умиру; корона их је покосила последњих година. Село је, практично, полуопустело... Дивље животиње то користе; дивље свиње, шакали, лисице, куне, творови;срне, фазани. Лисице копају јазбине у запуштеним помоћним зградама, у подрумима. Орлови кликташи круже изнад нашег дворишта свакодневно...
* *
Кукуричу петлови. (Распознаје се кукурикање нашег певца...)
НЕКИ МУШКАРЦИ ИМАЈУ ЈАЈА САМО У ФРИЖИДЕРУ!
(..........)
.....
Налазим неке старе, прашне забелешке; да ли сам ја то писао, или неки други човек? Шта још има иза тога? И нереченом и недореченом?...
(....?
Фаникин петао (Б. Тукадруз)
СТРАХ (обузимао ме је огроман страх, као
каква наследна болест) на мрачним местима. Зазирао
сам од ноћи и непознатих звукова, као и од оних нејасних
тајанствених шумова налик на кораке ухода. Што сам дубље раскидао са илузијама и ронио у сећања, у огромност прошлости, страх је растао и паралисао ме, поготову у време ноћних олуја. Најстрашнији је био
уображени страх који је дуго, можда неколико година, био мој неуморни пратилац.
Исти такав страх сам доживео у детињству када сам пролазио крај кућа оних злих дечака Ш.- ара, који су имали великог пса зељова. Излазили су са тим псом када сам ишао у госте код ујака и тукли ме без разлога и повода; ударали су ме по лицу, по глави, по очима и слабинама, све док не бих вриснуо и док мој ујак не би зачуо моју запевку и потрчао да ме заштити.
Разбојници су бежали са својим зељовом у двориште и скривали се испод неког дрвљеника.
Бојао сам се проласка крај капије тих дечака разбојника, силеџија, бојао сам се њиховог зељова; јер они су били спремни да напујдају пса на мене.
Постојао је и један петао – разбојник, “Фаникин петао”, нападач, скакао би ми на главу, кљуцао ме и гребао, ударао крилима, када смо ишли у ујкин воћњак да беремо смокве или крушке караманке.
Добро упознати себе, значи, можда, упознати голем страх, страх од смрти…
Пусто село, аутобуска станица. Аутобус је каснио; можда се покварио? Заустављам неки ауто. – Можете ли да ме повезете? – Да, буразеру, али има да платиш цену аутобуске карте. Поред тога што сам платио
вожњу, – приде ради – морао сам да слушам и “брачне јаде” непознатог возача. Човек је, рече, родом из Великог Села, а жена му је са Косова. Жена га је напустила, “из непознатог разлога” и отишла да негује
“неког свог парализованог стрица, попа, у неком сеоцу крај Новог Пазара”.Рече да ради у некој фабрици пива у Минхену, и да зарађује “преко девет иљада”, али понекад ради више од четрнаест сати дневно. И прича ли човек даље, да му је “жена одвела сина на превару. Довела је неког свог брата да јој у томе помогне. То је директор неке задруге и идиот своје врсте. Тај је удесио преко својих пријатеља да моја жена добије диплому трговачке школе, иако је никад није ни видела…”
Причао је даље:” Жену ћу да убијем неком гвозденом палицом. Отићићу у то село где живи и негује тога парализованог попа, не сам, него са мојим добрим другарима, сачекаћу је у неком шумарку; ако ми се успротиви, тешко њој! Стрпаћу је у гепек, па пут под ноге што кажу, правац Пожаревац! И онда ћу написати кратко писмо: Или ми доведите синчића или она неће да постоји!”
Најзад, крај путовања;хвала Богу.
Хвата се први сутон; на корзоу врви од девојака…
Срео сам Стару уметност у сутон, на путу према Библиотеци: била је у
другом стању, трудна. Прошла је крај мене без речи. Очи су јој имале
неки неодређени израз, очи животињске која се враћа у свој лог. Тај
поглед је, чинило се био тако туп…
Стара уметностће се породити ускоро; родиће чудовишта.
Барабе барабар.Стојала је група испред Робне куће,
гласно се смејала; неко је одваљивао вицеве? Лоренцо Великодушни,
Злопоглеђа, Николас, П. Пришао сам им; театрално смо се поздравили. –
Па, где си ти? Ја мислио да си већ у рају?! …Тако се важне ствари
одвијају, а тебе нема!
Варош доживљава своју секси – ренесансу, тоне ко Рим у огањ
сладострашћа, а ти тамо читаш Давидове Псалме или Павлове
Посланице!…Ејј, дижи руке од теологије; не живи се стотину година!…
– Погледај ону секу у белим панталонама…Четрнаест година, а растура се, чоче, боље од Шангајки…
– ….погледај ону у жутој блузи, тринаест и по годиница, а нека ти се Николас исповеди!…
Затим су се Николас и Лоренцо окомили на Злопоглеђу. Он је, доиста, био смешан, ко страшило.
Натакао је на главу неки бели препотопски шешир, испод кога се нису виделе његове лепе плаве очи…
Ето, то је тужно. Окренуо сам се и махнуо им кад су ми довикнули да пођем са њима у Бачину кафану. Зашто тамо? Тамо би било тескобно ономе што је надолазило у мени, новој уметности, новој мисли…
Стара уметност и стари свет не траже жртву.
Нова уметност ме је повела узбрдо, у маглу.Видео сам оне који су некада
имали књижевних амбиција, уметничких претензија, али су били отровани,
угушени и сахрањени – од фатума паланке или од старе уметности?
Спарушили су се као цвеће које нико више не залива, које се никад
неће расцветати у својој својој лепоти. Ето, то је тужно.
Минут ћутања у мраку за покојну стару уметност!
Ћутали смо подуже у мраку испод високог дрвећа покрај реке; нисмо могли
да видимо лица једни другима, па нам ћутање није тешко пало, није нас
учинило смешним. Јер ми смо се много бојали тога, да не испаднемо
смешни!
(2003. )
Та "стара уметност" (најчешће "затрудни са неким другим"), враћа се опет и опет, као да ју је зачела и родила пошаст звана проклетство.
Шта је било пре тога, периода најранијег детињства, пре скоро седамдесетак година?
Путањица, пречица, врзине, - путањица засута опалим цветом багрема, испод нашег воћњака према гробљу Друге Ма(х)ле;натекли крајници;ницина; малине... забран Станка Таниног, преко кога води та, путањица, даље, у велике хладове према врбама, тимином воћу, бршљанима, салашима и дубравама, и оној другој аутентичној, правој, непознатој Трећој и Четвртој Србији, која се назире на остацима камених темеља, и круговима - шарки и поскока, чије се шаре пресијавају на сунцу као народни вез...
----