Укупно приказа ове локације

Суз - Дибидус

Ново Друштво СУЗ - Дибидус)

У ово Ново Друштво СУЗ - Дибидус могу се пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи "Заветина", без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис, где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Новог Друштва СУЗ - Дибидус могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број НовиБуСура), као и - најмање једном годишње - поклон "Заветина" - књиге и часописе... Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Новог Друштва СУЗ - Дибидус, макар једном у три године?..... Пишите нам шта мислите о свему томе... (М. Л.)

ПОРТАЛ ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА

ПОРТАЛ ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА
ПОРТАЛ САЗВЕЖЂЕ З. Својеврстан спектар (ПРИКАЖИ РЕЗУЛТАТЕ!)

Translate

TRAGOVI

TRAGOVI
ТРАГОВИ │ Ка сопствености

Претражи ПОРТАЛ САЗВЕЖЂЕ З

ЗАВЕТИНЕ+

Не само село које слави славу, него и сви остали, читав свет,
онај свет који је окренут свим бићем својим ветровима,
променама, обнови и бољитку!
Овде су код куће дрво и човек, живо дрво и жив човек,
семе које клија и расте, и даје плода...

ЗАВЕТИНА:СУРБИТА(р) Прототип слободне и бескрајне енциклопедије "Заветина"

ЗАВЕТИНА:СУРБИТА(р) Прототип слободне и бескрајне енциклопедије "Заветина"
Из Вуковог "Рјечника" | РЕЧНИК ПРОТОТИПА

Забелешке

Трешје сакупљено са разних страна, понајвише са маргина прочитаних књига...

..
..



9.XII  1973. -  Када је човек жалостан и несрећан, мало је места где може да пронађе уточиште или склониште. Постоји нешто што имам једино за себе, што нико други нема и  не треба да наследи - дар за склад и визије, и бескрајну патњу.* То је право обележје уметника. Али - говорио је Неш - такви као ти, баш зато, морају да имају свога терача, који ће те избацити, из тих њихових складова и визија, у правцу многих пећина, не само широм Србије, него и света: тамо где обичан народ говори слободно...
      Песници су најчешће неинвентивне сподобе, комплексна и комична слаба бића. Један од њих нас срете у једној од студентских мензи и обрати се директно мени, а не Нешу**: - Читао сам твоје песме у том и том часопису. Првих неколико ми се допадају, јер подсећају на онај твој стари еруптивни естрадни начин писања, друге су сувише модерне, иду у корак са књижевном модом, која долази из Француске...
     Морао сам да се савладам да се не насмејем, савремени француски песници, па да још утичу на мене?!
     - Што га ниси отерао у п. м., шта он зна о теби?! Или о савременој француској поезији? рече Неш кад смо изашли из мензе.
      Одмахнуо сам руком...




      _____

            *  Из необјављених забелешки (1973).
             **  Бог је узимао најбоље међу нама у најбољим годинама. Шта је остало иза Нешића, или иза М. Стојићевића? Или С. Трујића? Да не ређам даље. Старећи, понекад осећам, као у оном тренутку, недавно, када сам у подножју Ртња, утапајући се у даљину и ликове прерано отишлих са овог света, помишљао да би добро било да повучем линије њихових живота и потенцијала, агонија и трагедија, све до оног тренутка док не  постану  приче које неће никада прогутати заборав. Иако је написао само неколико песама и поема, бомбастичних и  неочекиваних, Неш је, на пример, био је много већи песник од свих оних који су га надживели, па и оних којима се дивио!!... итд,.
      
ЛеЗ 0016058
 



Пиревина направила симбиозу са ђурђевком у нашој башти, неискорењива пиревина. Видео сам жиле пиревине, беле и жилаве у љуштури пужа. Пиревина је хтела да направи симбиозу и са виноградарским пужевима, који су се ту намножили и направили колонију после смрти наше мајчице Наталије...Требећи пиревину, пресађујући ђурђевак, откривам детаље једног света, крај кога пролазимо понекад као слепци...**


Субота, 23. август 2003. Око 1:20 ч. Ноћу.

Мало пре завршио прелом 4. издања "Краљевских инсигнија". - 204 стр. Пустити да се ствари мало охладе. И онда, када за то дође тренутак, све поново прегледати*. Страницу по страницу. Ред по ред. 
   Отклонити грешке. Сувишно.

____________



      * 16. мај 2018. Је ли дошао тај тренутак? Тренутак читања, критичког? Када аутор узлеће изнад себе и урађеног и не гледа на то кроз прсте?
     Долазе та времена, хвала Богу.

    ** Испред библиотеке, наше породичне, појавила се дивља трешња, цветала и родила први пут ове године. Понегде су је напале неке ситне ваши. Окопавајући око трешње, расадио сам неколико струкова ђурђевака. Убацио луковице. Видећемо следећег пролећа да ли се ђурђевак примио... (истог дана)

ЛеЗ 0015157      





ПОД МАЉЕМ РАЗВОЈА

Ја сам се родио , и одрастао,у Звижду, у коме се у то време одржавао бујец у суседном селу, преко Пека, Љешници. При самом крају зиме, Власима из суседног села долазили су у госте, као на панађур, сељаци из околних села (Вуковић, Српце, Сена, Турија, Ракова Бара). Мајстори фрулаши нудили су своје фруле, а понеке снаше и ушећерене црвене јабуке. Било је и других мајстора који су нудили своје производе, штапове, колевке, косила, дрвена држаља... Бујеци су се одржавали сваке године, скоро до средине седамдесетих. Као некада моје играчке, тако су касније и моја сећања тонула у бујну траву, или топољаке  у пурпуру залазећег сунца, у расцветане багремаре којих је било око нашег села (Мишљеновца, српског села, пошто постоји и хрватско, које су основали  звишки Мишљеновчани, после пропасти српске деспотовине, највероватније). Мој отац Михаило Лукић, бивши предратни деловођа општински, радио је као секретар зем. задруге „Златан Пек“, а затим је отпуштен. Заузимањем пријатеља, добио је нови посао, али је поново опањкан и отпуштен, па је неколико година породицу издржавао сарађујући са два позната адвоката у општини. Породица је једва састављала крај са крајем. Могао сам и не уписати гимназију, али ипак сам је уписао, и у то време, отац је морао да „бежи“ у Београд из Звижда од злих и моћних људи, како би потражио, што даље од Звижда, нови посао.
    И као ученик основне школе, и као гимназијалац, помагао сам мајци, чувао стоку. Свиње које сам чувао беху црномрке, моравке, ајмане...


      (И ту се запис завршава, маргина на 132 стр. „Заштитне повеље“ Б. Пастернака. – Нолит, Београд, 1958. – А као да се наставља на 217 стр. Исте књиге  овим:“ Беснило у Звижду и Хомољу. – Деда Воја ухватио вучића у Дубравама. Али су га баба Џана, његова мајка, и прадеда Рана, натерали да зверку врати тамо, одакле 
 ју је и донео“. )

Роде на нашем имању, Главичица, Нерезине, лето, 2017


      На 220. страници, одмах иза „Писма из Туле“, опет запис:

      У ујкином је дому растао плави багрем (образовао је леп цветни трем спролећа илета), цветајући и по крову.  У баба Љубином („таштином“, како је говорио наш деда Воја – наш деда по мајци) -  жути (багрем). У дому пок. Душана „Глувог“ – црвени. У нашем – бели багрем. Мама је од његових цветовља правила колаче...
      На гробљу у Поточићу је било читавих бокора јасмина,као и јоргована, на гробљу где су сахрањени деда Станко Лукић (наш деда по оцу),  његова пок. жена – баба Мара, и два сина – Драгиша (умро кажу као дете), и Живота (погинуо 1944)...
     Ујкин дом... Опет и опет се враћа. У ходнику је мирисало на жбанове од јасена, на крчаге и канте пуне воде, коју је на обрамици неко доносио чак са Стублине!...

       ...

      А када је ово забележено?

      Желим да напишем књигу о себи, под маљем развоја (не једног, него читавог низа!), али на кључним местима за онај део мене као загриженог биографа,осећам да могу да пишем о себи  само индиректно, уздржано*, или са храбром отвореношћу да одбијам да пишем уопште. Затим, већ на почетку, тј. пре почетка, ја морам да се помирим са извесним предусловом, да бих уопште могао писати.
_____________________

* Као Пастернак. На страни  84. Подвучен фрагмент Ноћна баштенска леја (мој поднаслов).  Фрајбуршка епизода. Раскид Пастернаков са философијом и чувеним професором фрајбуршким.
„Једном сам се нарочито био занео. Била је ноћ, једна од оних што се с муком довлаче до најближе ограде и, малаксале, ошамућене од замора, виде над земљом. Ни најмањег дашка. Једини знак живота је баш црни профил неба, немоћно наслоњеног на плот. И још један. Јак мирис расцветалог дувана и шебоја, којим се у одговору на ову малаксалост одазива земља. Са чиме се све  не може упоредити небо за овакве ноћи! Крупне звезде –као свечана вечера. Кумова слама – као велико друштво. Но кредасти премаз дијагонално опружених пространстава још вишеподсећа на ноћну баштенску леју. Ту су посунац и метиоле. Њих је синоћнеко залио и положио  на бок. Цветови и звезде толико су близу једни другима да изгледа као да је и небо досплео под канту за заливање,па се сада звезде и белотачкаста трава не могу размрсити.
   Ја сам одушевљено писао, и друкчија прашина од оне раније покривала је мој сто. Она пређашња, философска, скупљала се од отпадништва. Бојао сам се за целину свога рада. Данашњу нисам брисао због солидарности, осећајући симпатију према шљунку гисенског друма. И на даљем крају стоне мушеме блистала је, као звезда на небу,одавно непрана чаша за чај.

   Одједном се дигох, прожет знојем овог лудачког света – стварања, и закорачих по соби. „Каква свињарија!“ помислих, „Зар он неће остати за мене гениј?Зар ја то с њим раскидам? Његовој дописници и мојим подлим скривањима од њега већ је трећанедеља. Треба се објаснити. Али како то учинити?“

         ________________

                Ти недотерани фрагменти, заборављени, које откривам много година касније након што су написани, више говоре о мени, него што мислим. Они потврђују постојање једног зачараног круга, сањарског круга, мађијског круга, из кога сам излазио, као пиле из љуске, пишући то, током бесаних ноћи, што потврђује и један сасвим кратак и недвосмислен запис  при крају споменуте Пастернакове књиге:"Ова ноћ ме снажно шчепала канџама. Зашто ме не пусти да одспавам. Страх због... срање у боји... " Та књига, коју сам ја желео и сањао да напишем некада, већ је написана, у  фрагментима, писаним на маргинама прочитаних књига. И у бележницама, када су ми биле на дохвату руке. Али, бележнице нисам вукао свуда са собом, не. И тако су многе помисли, сећања, и ужаси, детаљи, и снови, промицали као облаци, и нестајали у неповрат... Формирајући својеврни вакуум, празнину, понор, прави бездан страшан као Сибилине изреке, пророчанства, говорећи више него што говори језик....  

ЛеЗ 0013542     



УВЕК ЋЕ ЖИВЕТИ ЛИРИКА

Фотографија Бранке Веддер (Шведска)


























КАЖУ ДА ЈЕ ПРОШЛО ВРЕМЕ ПОЕЗИЈЕ... 




Кажу, да је „прошло време“, лирике (лирске поезије). То тврде, по обичају, неталентовани гадови и олош свих боја и физиономија. Бацимо поглед на најстарије  песме, лирску народну поезију, код свих народа на свету, па и Срба, и рецимо на песме песника 20. века - Бориса Пастернака, или Милоша Црњанског и Момчила Настасијевића,  и брзо ћемо се уверити, колико су умишљени и плиткоумни, ти гусани који шиште :шшшш -  да је „прошло време“, лирике (лирске поезије). Време поезије никад није прошло нити може проћи. Поезија је као трава, клија, расте, цвета и сазрева, следећи космос, понекад наизглед вене, а онда спролећа опет ниче, непоновљива и зелена... Доклегод буде било човека, трава и сунца, биће и поезије.
Срце  човеково и душа, иако током времена трпи извесне мутације – енергију искуства, ударе судбине, историје, фатума скоро вечите усамљености – осуђене су на љубав и саосећањебраство,другарство . И према рањенима и пониженима, људским бићима, и животињама.
А с времена на време зачују се и гласови да је лирика изрекла све што је човек имао да каже, и да све оно што најмлађи имају да кажу спада у гомилу досадног понављања и  варијација давнашњих тема!
То је официјелна глупост официјалаца и ограничених или срачунатих духова, оних који су превремено остарили и у  очајничком грчу дављеника, неуспешних и трагичних преамбициозних самозванаца, понављају одурну мантру, како би оне који долазе – а увек долазе неки, нови, неочекивани, из најнеочекиванијих правца, зар не? – повукли у амбис безверје и амбис фаталног неуспеха.
Није све речено! Није ни милијардити део изречен од онога што садржи космос поезије! Заиста, када се баци један дуг поглед уназад на све оно што је до данас створено*, дакле – освојено, ослобођено из непостојања и немаштовитости и поклоњено вечности, будућности,  сваки добро упућени и разборити дух може јасно и недвосмислено увидети, да је читава уметност (можда на првом месту лирика?) од те таме и безобличја, хаоса васионе (наизглед ничега) загризла и осладила се и сварила само један врло, врло мали део. Невероватно мали део! А читав космос кристала, драгог камења, дијаманата и облика, тонова и складова и непознатог, па и речи, дрхтаја и осећаја, чека на приближавање проводника, окидача, на гром, олују или не знам ни сам на шта све чека, на тајно око и миг интуиције, ствараоца, и сигурно и на све наше слутње и страхове и магнет наде, која космос привлачи оноликом енергијом, снагом, коликом прави песник одбија глупаво и кратковидо трабуњање о  томе да је „прошло време“, лирике...
Разуме се, тиме што је досадашња уметност освојила тако мали део ничега, не треба узети као неку врсту доказа без поговора о нашој, песничкој ограничености и шкртости васколике уметности, већ пре тога увек треба поновити да сасвим је природно веровање верујућих песника  у бескрајна поља и неисцрпне руднике уметности.
Оно што је створено – што су створили претходници Колриџ, Пушкин, Гогољ, или пре њих непознати творци веда, или понеки песници малих народа, европских, азијских, афричких – вредно је за сва времена и у понеким случајевима величанствено!
Али, ту се не вреди заустављати, у тешким часовима, и тешити том мишљу о већ створеном!  Бдити, бдити, писати, чекати, ко Колриџ на свог макар и фрагментарног, непотпуног Кублај – кана, у унутрашњој самоћи  - тврђави – каквом је споменути песник био опседнут читавог живота. Трагати, трагати, до изнемоглости, ловити ту ретку дивљач и оно што не може да се улови!


             11. април 1971.

__________________

       * То "данас" је био конкретни дан:  11. април 1971. Дакле, пре 46 година! Тада сам  још увек био студент првих година (југословенска и компаративна књижевност), и то што сам записао, било је записано хемијском оловком на маргинама једне књиге. КОЛРИЏ: ПЕСМЕ (издање ИП „Рад“, Београд, 1969, Библиотека „Реч и мисао“. – Маргина после  прилога „Хумористичке и сатиричне песме“, стр. 80 - 81) – 
факсимил, део забелешке
Такве сам ја, или сличне забелешке уносио на празним страницама појединих прочитаних књига, у тренутку када је наилазило неко сазнање, одушевље, разумевање, или неразумевање. Али, многе од тих прочитаних књига нису ми при руци са свим тим маргиналијама, које сам подцењивао, и деценијама веровао да  нису за публиковање. Шта би било, када би се затворио у нашу приватну породичну библиотеку у једном од српских села, и детаљно прегледао и издвојио све те књиге које сам сачувао, са тим узгредним забелешкама? Шта бих ту све нашао? Не знам. Записивао сам и нисам  се освртао на забележено, јер сам увек гледао (или често) унапред а не уназад. Видите, на том факсимилу, почетак те моје забелешке, и на наредној страници, 81, почетак Колриџове песме "Нос", написане далеке 1789. године, и та три прва стиха су актуелна, савремена и данас! Нос је и у руској књижевности имао своје поборнике међу заиста великима. Можда сам и сам опевао Нос? Јер сам имао нос. Не баш силовит и незабораван као Гогољев...
     Велики грешник уметности је Гогољ, јер је спалио наставак Мртвих душа!! Убити створено биће, уништити нечије створено дело, и сопствено, велик је грех. Још само је већи грех плагијатора, и лопова, отимача разних фела, оних са бабурастим носевима што не презају да се ките туђим перјем. Било и биће! Ништа на свету није онако како изгледа, како се говори или пише, или телали по жутој штампи и другим медијима, којима "диригује" невидљива црна дигентска палица. Баш зато, треба реаговати, подвући, указати, па ко разуме (нарочито оно неречено, између редова) - разуме... итд.
    Клупа крај залеђеног језера на обали у снегу, тамо у Шведској, позива ређе да се удубе у ту празнину и пустош зиме. Иако тамо у даљини ничега нема осим леда и леда, шуме завејане снегом, човек се у тој дубокој усамљености, тишини, може запутити у себи на немогућа и далека путовања...
      
ЛеЗ 0013520    
...

Нема коментара:

Постави коментар

Канал Заветина

Канал Заветина
Статистика Члан од 01.08.2010. 90.252 приказа преко 400 нумера

Да, баш тако

Да, баш тако
Gde je zarada? - OK, ako vam je baš stalo do tih evra i dolara, prostor za zaradu postoji, i putem društvenih mreža i preko blogovanja. Nisam pristalica toga da se paušalno naplaćuje svaki tvit, tekst ili Fejsbuk status, mada su neki i tako radili. Cenim merljive efekte, ili makar konkretne klikove, idealno finalnu prodaju i procenat od iste. Vremenom je bilo pokušaja da se vidljivost nas običnih ljudi pretoči u internet zaradu po što meriljivijem modelu. Iz tog ugla gledano, BeeShaper mrežu smatram najinovativnijom u današnjim opcijama web zarade, sa napomenom da je daleko pogodnija “trenutnom” web sadržaju, koji za kratko vreme mora da odradi svoje, nego klasičnom blogeru koji želi dugoročniju zaradu. I odgovor na pitanje: Zarada je tamo gde je vaša publika. Blog, Tviter, Fejsbuk, Youtube nalog su svaki za sebe posebni kanali komunikacije, ali ključno, svi zajedno u sinergiji moćno web-medijsko oružje danas. Svakim novim kanalom povećavate šansu za zaradu, bilo da se odlučite za Google AdSense (postavka na blog ili Youtube), BeeShaper (povezivanje bloga, Tviter ili Fejsbuk naloga), ili pojurite neku agenciju da vam sredi baner (uh, male šanse da će vam to uspeti). Negujte svoje medijske kanale, i svoju publiku, to je ključno. http://milosblog.com/blog-ili-drustvene-mreze-kako-do-novca/

ПАТАК ПРАТИЛАЦ

ПАТАК ПРАТИЛАЦ
Патак пратилац ЗАВЕТИНЕ ЗАПИС·ЧЕТВРТАК, 08. МАРТ 2018. Овај Патак Пратилац - или кратко Пата Прат - и са леве и са десне стране, као да надгледа судбину, својим шведским очима. Он је симбол рода, и вероватно и других ствари (у митологији). Судбина има своју висину, која досеже само небо, и своју подлогу дубљу од корена сваког стабла на свету... Овај Патак каже: Ехеј, стани. Данас не започињи ништа ново.Није добар тренутак за то... Он зна нешто што ми не знамо... (8/3/2018; 17:20)