KADA pisac promine svetom ostaju reči da produže njegovo trajanje u svesti čitalaca i u kulturnom
pamćenju. Povod je Dobrica Ćosić koji je i sam govorio da misli i rečisazrevaju u vremenu. U meri u kojoj su te reči otporne na vremepotvrđuje se i mera vrednosti kojom pisac zadužuje matičnu književnost.
Srpsku književnost Ćosić je zadužio pre svega najboljim knjigama u svomopusu. U obimnom njegovom delu, reč je pre svega o romanima "Koreni" i"Vreme smrti". Mogu da im se pridruže još neke knjige tematski koje sugotovo uvek posvećene tragičnoj srpskoj heroici koliko naroda, tolikoporodica i pojedinaca u starinskim i modernim vremenima.
U jednom ogledu o Vuku Karadžiću, Ivo Andrić je zapazio kako je Vukovo pamćenje "ogromni inventar srpske stvarnosti", te da jetu stvarnost Vuk kao ključna ličnost nove srpske kulture i književnosti
obdelao i kultivisao svojim poslanjem. U ovim rečima, kojima se pridružuje i Andrićevo zapažanje o Vukovom realizmu, postoji nešto štoaktuelizuje i Ćosić. To postiže kritičkim realizmom i temama koje u
njegovom rukopisu čine mnogoliku i slojevitu srpsku povesnicu. Moglo bi se i drugačije reći: proza Dobrice Ćosića, ne samo temama, već i načinom na koji on misli istoriju, jeste i znak srpske kulture preobražene u
književnu reč.
O tome su Ćosićevi tumači već pisalioni više tradicionalni, ali, takođe, i moderni kritičari i pisci. Jedan
od modernih bio je i Borislav Pekić. Toga se mnogi verovatno i ne sećaju. Sagledavajući roman "Vreme smrti" u okviru evropskih romana,
Pekić je pre punih trideset godina izgovorio pa napisao da je taj ep o Srpskom ratu 1914. "uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja". Još i ovo: "Srpski rat postao je, tu na tlu
male Srbije, Svetski rat, a njegova tragedija, tragedija humaniteta".
Nekim slučajem se desilo da u godini u kojoj se obeležava taj sudnji čas nove srpske istorije, sa ovoga sveta odlazi pisac koji je o toj temi mnogo i izvrsno pisao.
Ćosić je u prošlosti tražio ključ i za ono što se u našem vremenu, pa i danas, dešava. A to što je
Dobrica Ćosić govorio svojom prozom, esejima, političko-publicističkim i autobiografskim tekstovima, bio je njegov pokušaj da nešto bitno kaže o smislu istorije, srpske i svake druge, i ulozi koju u istoriji ima
čovek.

„VREME SMRTI“
NAŠ NAJFILMSKIJI ROMAN PREDRAG
Gaga Antonijević jedini je filmski reditelj koji je želeo da ekranizuje
"Vreme smrti", smatrajući da između ovog dela i Tolstojevog "Rata i
mira" u našoj literaturi može da stoji znak jednakosti. Razgovor sa
piscem o ovom projektu, kaže za "Novosti", imao je pre osam godina, ali
do realizacije nije došlo:
- Smatram da je "Vreme smrti"
najfilmskiji od svih naših romana. Ne znam ko je bolje uhvatio dušu
srpskih seljaka, uspevši da ih uzdigne u nebesa u podvizima žrtvama koje
su nam u nasleđe ostavili. A šta smo mi sa tim nasleđem učinili? U
svakoj državi bi već snimali drugu ili treću ekranizaciju "Korena" i
"Vremena smrti". Nažalost, veličanstvena saga o promenama u Srbiji,
sukobima i nerazumevanjem opterećenog prelaska iz seljačkog u građansko
društvo opisanog kroz sudbinu jedne porodice zahvaćene vihorom Velikog
rata, nikako da dočeka svoj trenutak.
R. R.

Taj
humanitet pre svega je promišljan na sudbini naroda, pojedinih porodica
i pojedinaca. Proveravan je i na iskušenjima njegovih junaka na kojma
se ta sudbuna prelama. Pošto je pisanje nekad u književno ruho uvijena
lična ispovest, Ćosić u dokumentarističkom postupku koristi usluge i
tzv. autorskog pripovedača. To mu je omogućilo da u romanima, kao što
su "Grešnik" , "Otpadnik" i "Vernik", kaže nešto i o svojoj priči.

Još
više da kaže o sistemu vlasti kojoj je neko vreme i sam služio. U tom
sudaru tragaoca za istinom i opresivnog sistema vlasti trebalo je naći
neki izlaz. U toj potrazi Ćosić je plaćao visoku cenu, ali je spasavao
dušu. Tako je pokazao kako je svoja istina, do koje se dolazi katarzom i
preobraćanjem, bolna i lekovita. Na tom putu su i mnogi Ćosićevi
likovi, do kraja posvećeni istini, vrlini i nadi. O tome posebno
uverljivo priča roman "Vreme vlasti" .

Istorijska
svest i epski duh sa jakim dramskim akcentima okvir su slike sveta u
njegovim delima. Ličnost pojedinca, posebno malog čoveka iz naroda,
njegov udeo u snazi i sudbini kolektiva, osnovni su motivi tako viđenog i
doživljenog sveta. Ćosić ne preslikava život nego imaginira istoriju i
misli vreme. Tako građena slika postaje reljefna i slojevita. U nju je
ugrađena misleća svest pripovedača koji prikaz poznatih događaja iz
srpske prošlosti pretvara u svojevrsnu filozofiju istorije.

Dobrica
Ćosić se ogledao i u ideološkim, partijskim i državnim poslovima. Imao
je važnu ulogu kao svedok istorije i učesnik u prelomnm događajima. Bio
je levičar nacionalne orijentacije i čovek vlasti, nevernik i skeptik.
Na ruševinama svoje ideološke vere i starih zabluda, ipak se nije
odrekao levih ideja niti oslobodilačkog pokreta kojem je zdušno
pripadao. U središte političkog delovanja je stavljao srpski nacionalni
interes. Sagledavajući ga kao demokratsko i državotvorno pitanje, uz
pokušaj da, nakon svih poraza i posrnuća, Srbija povrati dušu i
istorijski ugled, Ćosić je postao nesuđeni otac nacije. Verovao je u onu
narodnu: "Ne da se, ali će se dati". Nije se baš dalo. Učinio je koliko
je mogao.

PORUKA: NE ISPRAĆAJTE ME GOVORIMA

NA
adrese SANU i UKS u ponedeljak su stigle dve slične, testamentarne
poruke Dobrice Ćosića, kojima je zajedničko da veliki pisac traži da mu
se posle smrti ne organizuju komemoracije. "Novosti" su došle do poruke
namenjene Udruženju književnika Srbije, napisane još juna 2003. godine, u
kojoj stoji:

"Znam koliko je naporno i neprijatno
organizovati komemoracije umrlim članovima Udruženja. Ja Vas molim i
zahtevam da se lišite tog napora u mom slučaju. Ne ispraćajte me
komemorativnim govorima. O meni je mnogo govoreno za moga života. Od
smrti govoriće moje knjige ako zaslužuju da ih ljudi čitaju. Sa
zahvalnošću za druženja u Francuskoj 7 koja su nekada imala mnogo
smisla, želim vam radost i nespokojstvo stvaranja."

REAGOVANjA

MILOVAN DANOJLIĆ PRIJATELjSKA SPORENjA

-
DOBRICU Ćosića sam upoznao pre punih 60 godina. Bio sam dečak, a on je
stigao da i na mene obrati pažnju. U prvo vreme je bio s vlastima, ali
je stizao da i nama koji smo bili podalje od centara moći pomogne.
Družili smo se i često sporili ali u prijateljskom tonu. Kad je prešao u
opoziciju bio je pouzdan inicijator mnogih akcija, pun entuzijazma, a
uz to je kao stari partizan imao smisla za ilegalni rad. U jednoj od,
ako tako mogu reći, racija, priveli su ga u neki opštinski SUP, gde je
bilo i privedenih prostitutki. Prema svima nama, prema piscima, svojim
drugovima bio je mnogo korektniji nego mi prema njemu. Našla se jedna
grupa koja nije poštovala njegovu starost, pa neka se ne nadaju da će
neko poštovati njihovu. Šta god mislili o Ćosiću, istorija društvenih
kretanja i istorija književnosti našeg vremena ne mogu ga zaobići.

GOJKO ĐOGO

MORAVSKO ČOVEČANSTVO

-
VELIKI, možda najveći, srpski pisac u poslednjih pola veka preselio se u
istoriju, a veliki čovek u legendu. Posle prirodne kataklizme koja nas
je ovih dana zadesila, odlazak Dobrice Ćosića, "oca moravskog
čovečanstva", kako su ga najbliži prijatelji u šali "krstili", dodatno
će ožalostiti njegovu sirotu Srbijicu. Dobrica je bio njen najodaniji
sin. Potomci njegovih Katića i Dačića, koji su se kao stoletna porodična
stabla razgranali u njegovim romanima, ostali su bez svog tvorca.

Kao
čovek, pisac i politički delatnik, sve što je mogao činio je za dobro
svoje zemlje i svog naroda. Bio je paradigma časti i savesti.

RADOMIR ANDRIĆ OBELEŽIO VEK

-
ROMANIMA "Koreni", "Bajka", "Vreme smrti", "Vreme vlasti" obeležio je
20. i početak ovog veka. Svakako da je kao pisac i intelektualac svojim
shvatanjem ne samo književnosti i kulture, već i humanističke suštine
svoje epohe, dao značajan doprinos našoj ukupnoj književnosti, posebno
razmišljajući o koroziji našeg savremenog društva, i još
nestabilizovanom u moralnim datostima i kontroverznim traganjima za
demokratskim ishodištima. Njegovim odlaskom preko visokog usudnog brega,
naša književnost ostaje bez još jednog velikana, koji verovatno u mnogo
čemu dugo neće biti prevaziđen.

DRAŠKO REĐEP

NACIONALNI TRIBUN

-
RELATIVNO rano i inokosno izborio se za ono drugo mišljenje o bitnim
pitanjima nacije i imao razumevanja i za one koji nisu delili sve
njegove stavove, među kojima sam i ja. Nije li Krleža svakog posetioca,
koji je iz Srbije dolazio na Gvozd, zapitkivao: "Šta radi Dobrica?"
Njegova pozicija nacionalnog tribuna čije su ideje pažljivo slušali
lideri i predsednici na čuvenim šetnjama, prekrila je neke njegove
knjige. Meni je posebno draga njegova knjiga "Sedam dana u Budimpešti",
jedinstveno svedočanstvo naše pameti. Hteli mi to ili ne, bio je i
najbrižniji srpski pisac druge polovine 20. veka.


VOJISLAV KOŠTUNICA PRONIKAO U DUŠU SRBIJE

Nije
moguće razdvojiti vek Dobrice Ćosića od života i sudbine Srbije. Ćosić
je pisao, govorio i delao ono u šta je duboko verovao, i što jeste bio
osnovni pravac i život Srbije od druge polovine 20. veka. Srbija se zato
ne može razumeti ako izostane shvatanje Ćosićevog dela, kako književnog
tako i njegovog javnog rada, koji su nerazdvojni. Jer Ćosić je duboko
osećao i promišljao život i sudbinu svog naroda tragajući da pronikne u
dušu Srbije. Srbija je u ovom teškom trenutku, prepunom velikih
iskušenja i nesreća, izgubila svog velikog pisca, ali mora ostati nada
da ćemo kao narod uspeti da istrajemo, razumemo i pronađemo put kojim
dalje treba ići, naš pravi put.

RADOVAN POPOVIĆ

SPREMAN DA OPROSTI

-
ĆOSIĆ je bio ne samo izuzetan pisac, već i izuzetno jednostavan čovek,
uvek spreman da oprosti i pomogne svakom. Nikada nisam čuo od njega
nijednu ružnu reč o nekome, pa čak i o onima koji su ga vazda napadali.
Stoički je podnosio udarce i sa leva i sa desna, i to decenijama.



RADOMIR SMILjANIĆSLUH ZA PRAVDU -
OSTAJU njegova monumentalna dela i to ne samo književna, već i
teorijska, on ostaje i dalje kao otac i branitelj ne samo nacije srpske,
kao savest našeg vremena i opomena za sve što nas može još snaći.
Dobrica Ćosić, velikan kojim se diči njegov srpski narod, jeste i
velikan u evropskim i svetskim razmerama, jer je uvek imao istančan sluh
i osećaj za ono što su pravo i pravda.