Mladi Davičo

(2)

Počinjati pisati i nastaviti. Počinjati pisati vrlo često znači biti duboko odan nekolicini drugova koji od tebe traže sve veća i veća iskušenja. Nije li to uspešan beg od profanog i osrednjeg u literaturi?

Šabački biograf Oskara Daviča konstatovao je Davičovu biografiju pretežno iz Davičovih stihova i izjava (intervjua). Kad ovo pišem imam pred sobom knjigu Vladimira Jovičića pod naslovom Zemljaci¹) koja blago nijansira odnos šabačkih Beograđana: Oskara Daviča, Milorada Panića-Surepa, Dragana Simića i Mileta Stankovića prema gradu u kome su proveli najranije detinjstvo. Rašireno je mišljenje da su Šapčani lukavi, pronicljivi, duhoviti, stameni, ali i vezani za Beograd više nego građani neke druge provincije. U kulturnom pogledu Šabac je grad prve čitaonice u Srbiji, grad mnogih listova i časopisa, uglednih ljudi, inače bogat, utonuo u savsko blato i šašu kao i njegova hiljadugodišnja, neinpozantna, zapuštena turska tvrđava, bedem otomanskog carstva – Zaslon. Sava je tu široka i razlivena
, kao da je više ruinirala srednjoevropsku obalu od balkanske, uz koju se prikovalo nekoliko desetina ulica Davičovog detinjstva². Mnogi smatraju da je to grad u leksičkom pogledu bujan i da su ljudi u njemu negovali hrpe prebijenih, istošenih, nagomilanih, izvrnutih reči koje su pravi cvetnjak za pesničku delatnost modernog smera u kojoj se podrazumeva proširivanje srpskohrvatskog leksičkog fonda do eksplozije, u kojoj se prvo raspadaju gramatički zakoni metra i ritmike, pa onda traverze građanskog komoditeta i morala.
Rekosmo da je Davičova biografija oskudna. Ona se temelji na autobiografiji koju je Delo donelo aprila 1963.godine sa autobiografijama Antonija Isakovića, Dobrice Ćosića, Desanke Maksimović, Dušana Radovića pod naslovom Pisci o sebi. Ona ne pruža iscrpne podatke: nekoliko fragmenata iz porodičnog života, istina duhovotih, ali za koje ne znamo da li su se stvarno dogodili. Jedan takav „skeč“ iz šabačkog detinjstva Oskara Daviča govori nam da je Davičov ujak recitovao svojoj sestri, Davičovoj majci, stihove koje je Davičo prisluškivao jednom ispod stola, i tako prisluškujući tuđe stihove dodao svoje, nelogične i aritmične, što smatra temeljom svoga početništva. Ta aritmija izgledala je simbolična i opravdana iz perspektive koja odvaja Oskara Daviča od njegovih ranih radova.
Što se tiče Davičovih izjava koje je davao o sebi, one se, obzirom da se odnose na različite delove njegovog života i rada, razlikuju po tonu i karakteru. One koje se odnose na njegovo detinjstvo, dečaštvo i mladost, sve do 1932. godine, podsećaju na priče iz Tolstojeve istoimene trilogije, a izjave posle robije, na koju je prispeo iz Bihaća, kao sekretar partijske organizacije, posle provale jednog člana organizacije, kasnije izbačenog iz KPJ, zgusnute su, konkretne, bez lakog, neobaveznog nijansiranja. Detalji skoro sasvim otpadaju. U njima nema ničeg zabavnog.
Davičove izjave za štampu poznate su jer su akcione, jer se odnose na žive književne situacije. On je javno, pred svima, ugrožavajući ionako ugrožene temelje građanske književnosti pisao svoju biografiju: od dela do intervjua, od intervjua do odbrane i tako dalje.
Svaka njegova izjava doživljava komentarisanja i preštampavanja. Sve je Marko Ristić uradio kao esejista, pokrećući goruća pitanja jugoslovenske i evropske inteligencije, to je Davičo nadopunjavao izjavama, izazivajući iste reakcije. Naša kulturna javnost u toku trideset pa i pedeset godina unazad reagovala je ma kako da je bio povređen nnjen integritet. Zbog toga su oba ova pisca nailazila na iste reakcije, bez obzira na forme kroz koje su izražavala svoj revolt na postojeću situaciju. Tako su se, ako izuzmemo godine koje razdvajaju ova dva pisca i stimulanse koji su uslovljavali njihov rad, našli na istoj liniji iako se njihova, tako da kažem, tehnika pisanja samo neznatnim delom dodiruje.
Daviču intelektualizam nikada nije bio blizak. On se uvek osećao piscem proleterom koji je prihvatio marksizam kao jedinu mogućnost spoznaje sveta i društva. Brzo se osposobio za profesora i za revolucionara, mnogo brže nego što je postao pisac. U njemu kao čoveku postojalo je nešto što je druge nedovoljno vuklo da se zalažu za njegove radove. Kada se pogledaju listovi i časopisi u kojima je mladi Davičo objavljivao, najčešće su to bile publikacije prezrele književnosti, završene u jednoj fazi. S njim je predratni nadrealizam završavao svoju predratnu akciju, s njim je Krleža, objavljujući u Pečatu, ušao u jednu od svojih poslednjih predratnih književnih avantura, posle koje će, tokom rata, mistički položiti ruku na svoje dnevnike o ružama i Erazmu Roterdamskom. S njim će Naša stvarnost naći svoju angažovanu poeziju, a njegovi savremenici Đorđe Jovanović i Đorđe Kostić dobrog saborca i istomišljenika. Uvučen je u književnu akciju šireg obima pre nego što je bio spreman za nju. Jedva da je išta dobio od toga. Ostao je bez književnih i materijalnih priznanja i pesničkog ugleda u širem smislu reči. Ali, mada je tiho ulazio u književnost u vreme kada je izgledalo nemoguće ma šta krupno učiniti, on iz nje uprkos nedaćama ličnog života nije nikada više izašao.
Uoči prvog svetskog rata Davičo će navršiti pet godina, a uoči drugog trideset. Rano će diplomirati, u dvadeset prvoj godini života, i tražiti posao³. U Beogradu se nalazi od 1919. godine. Prvi rad će objaviti 1925. godine u časopisu kolege Đorđa Jovanovića, mlađeg od njega godinu dana. Šta su mogli ondašnji šesnaestogodišnjaci najbolje ćemo se uveriti ako prelistamo Okna, sitan, neugledan, poluprivatan časopis bez fizionomije i trajnih ostvarenja. Ni u jednoj istoriji literature šesnaestogodišnjaci nisu napravili časopis, ali je velika sreća da su ga imali, jer je bankrot njihove publikacije veće iskustvo nego njeno pokretanje. Đorđe Jovanović sa Oknima bankrotira odmah, gaseći neuglednu crvenu lampicu pred reflektorima vremena koja je obasjavala defetistički nemir i manir dvadesetih godina. Kod nas su se u to vreme raspremale tamnice za masovan priliv političkih zatvorenika, a u svetu su dovršavali svoj književni opus Gorki, Jesenjin, Drajzer, Sinkler. Kod nas, Gligorić već otvara sudnicu, Andrić je nekako, po njemu, isplivao na površinu. Dadaizam već ima istoriju. Nadrealističke oluje su se uveliko osećale u Beogradu. Marko Ristić ima za sobom precizne sudove o svim književnim pojavama veka i već se, uz Krležu, oseća kao čovek koji ozbiljno utiče na dalji proces srpskohrvatske književnosti. Dok je Milan Bogdanović stidljivo čeprkao po književnosti od Dubrovčana do modernih, ova dvojica su integrisala novija dostignuća u svetu. Još 1920. godine istaknuto je mišljenje, razumese, štampano u Putevima 1924, da je položaj i duh naše književnosti posle rata, „posle Skerlića“, sasvim nov, da su pale ideje, forme i kanoni. U svakom slučaju, sa još mnogo više primera moglo bi se pokazati da je u doba prvog objavljivanja rada Oskara Daviča književnost izlazila na šire i modernije puteve i da je njen uticaj bio širi nego što se to moglo očekivati. Sve je imala osim onih koji će njen smisao i duh još čvršće povezati sa budućnošću.
Nema iz te perspektive od pola stoleća i više unazad izgleda prirodno da defetističku literaturu odmeni revolucionarna. Prvi Davičovi radovi su revolucionarni dvojako: u kniževnom smislu i u smislu opredelenja samog autora. Pre rata ta revolucionarnost izgledala je sasvim drukčije. Prvi Davičov rad malo ko da pominje. Iščeprkao ga je Eli Finci za tekst Krležine enciklopedije. Taj prvi rad objavljen u Oknima nosi naslov Ka mansardi i deli Daviča dugi niz godina od vremena kad će kritičari za njega reći da je socijalni pesnik, da piše socijalnu poeziju.
Ka mansardi je patetična pripovedna reportaža u kojoj se njen junak, razume se gladan, sentimentalno veže za radnika koji stanuje na mansardi. Video se u takvom Daviču više čitalac Maksima Gorkog koji će u poeziji kojekako i drugovati s njim, ali će u naše vreme, kad bude pisao prozu, zaboraviti da ga je čitao „na ruskom“, kako je to u vreme Davičovog skojevanja bilo u modi. Ali poezija nije što i proza. Usavršavajući je, upuštajući se, naime, preko nje u sva duhovna raspoloženja i struje, uvek podređujući stihove da služe njemu i sredini za koju su pisani, na Davičovom predratnom književnom putu postoje vidljivi zaokreti, kao ni kod jednog drugog pisca koji se ikada javio u našoj književnosti. Rani i pozni radovi su međusobno gotovo neuporedivi. Ne vidim ni velike sličnosti između pojedinih rodova. Put od čistih automatskih tekstova do poezije Detinjstva i Mladosti, a naročito Brodoloma i Hane, za svakog drugog pesnika izgledao bi vratoloman. Za pravog nadrealistu, onog koji potpisuje Položaj nadrealizma u društvenom procesu, koji se može smatrati jednim od naših manifesta, taj put morao bi izgledati kao gubljenje nadrealističke časti, ali ne i revolucionarnih pozicija.
Bez ikakvog uspeha sa Oknima, Davičo 1926. godine odlazi u Pariz: tada je kafanica „Rotonda“, centar svetskog kulturnog prevrata, već postala građanski zanimljiva institucija. Jedno je izvesno: u Pariz se, naime u pravi Pariz nije moglo ići bez preporuka Kaulija, Erenberga, Ristića, Pabla Nerude itd., dakle onih intelektualaca koji su kulturno prevratničke pariske ideje doneli u svoje zemlje. Sudeći po svemu, Davičo je išao tamo da studira francuski jezik, da bi dve godine po povratku iz Pariza na vreme diplomirao mlad, veoma mlad – u dvadeset i prvoj godini. Književnost za to vreme u domovini nije baš pravila gigantske korake, ako se izuzme uspon Miroslava Krleže. Nicali su časopisi kao što su Mitropanov sokolaški Južni pregled u Skoplju. Nova literatura, Livadićeva Hrvatska revija u Zagrebu, buržoasko-demokratski Život i rad u Beogradu itd. Zabeleženo je, kao izraz javne naklonosti za tu svrhu knjige, treće izdanje Krklečeve Srebrne ceste, dvesta deveto izdanje Gorskog vijenca, uspeh Kosovskih božura (danas sasvim zaboravljene knjige), prevodi japanske, indijske, asirske književnosti, prevodi Blejka. To su godine, kako se „omaklo“ jednom ondašnjem recenzentu konzervativnog Letopisa Matice Srpske, „opadanje levičarskih struja u našoj književnosti za koju se kaže da je vrlo tiha i nešto umorna“. U građanskom smislu reči život je normalizovan. Pisci ulaze u sastav državnih diplomatskih misija. Osim nekolicine, među kojima se ističe Gligorić i Bogdanović, izgleda kao da niko ne vodi računa o knjigama. Tada se pojavila Kolajna Tina Ujevića i Čuvari sveta St. Vinavera, za koga se piše da „nikada i nimalo nije ćifta, ali nije ni pesnik“. Rade Dreinac će objaviti knjigu Bandit i pesnik, Aleksandar Vučo Krov nad prozorom; „mlad, inteligentan i bogat Beograđanin“ – pisali su povodom toga, a povodom Korena vida kazaće se da su „mondenski karpis i ambicija“. Za knjigu Bez mere recenzent kaže: „Knjiga g. Ristića predstavlja čist snobizam, jer je naša književnost prebrodila dane krajnjeg ludila i poze“ (M. M. Pešić: Život i rad, 1928. str. 547). I tako dalje. Davičo je bio svestan svih tih okolnosti u kojima se nalazi pisac sa svojom knjigom. On je sve to gledao izbliza i moralo mu se nametnuti pitanje, isto ono koje okupira današnje pesnike, naročito sledbenike Oskara Daviča, mlađe od njega punih trideset godina: knjige su tu, ali šta dalje?
Počinjati pisati i nastaviti. Počinjati pisati vrlo često znači biti duboko odan nekolicini drugova koji od tebe traže sve veća i veća iskušenja. Nije li to uspešan beg od profanog i osrednjeg u literaturi?
Nadrealizam je u Beogradu predstavljao bedem otpora građanskim strujama koje su mladim ljudima izgledale lažne. Ma koja od tih građanskih struja da je posvetila više pažnje političkoj ekonomiji i psihologiji (psihoanalizi) imala bi sigurno veliki broj mladih ljudi na svojoj strani. Obe te nauke samouvereno su govorile, svaka za sebe i svaka svojom terminologijom, najčešće o perspektivama savremenog društva. I to isključivo novim perspektivama. Teoretičari nadrealizma koji su taj pokret doveli do usijanja, doveli su ga spojevima tih dveju nauka, iako one jedna za drugu u istoriji kulture nisu pokazivale nikakav interes. Izgleda da je to prvi i jedini put da politička nauka i psihologija nađu dodirne tačke preko posebnog medijuma koji je dobio ime nadrealizam i koji se bavio, kada je to trebalo da kažu, isključivo literaturom, ali svoje pristalice i simpatizere slao je na sve novootvorene političke frontove protiv fašizma u svetu. Samo se time mogu objasniti mnoge Davičove lirske devijacije od automatskog teksta do jesenjinovskih sumornih raspoloženja, karakterističnih naročito na onim mestima sa krčmom, gde se žali da je sam, da je „bez ljubavi bolestan“, ili u Uranku gde se obraća Veri:

Reci jesi li ti ta naprsla drška glasa,
Vero, sestrice plava, izbijeno gnezdo reči,
je l’ osmeh ono crveno što bižu čopori pasa
je l’ proleće to što se može
kao meso
nožem seći?
Ipak, iz svega se moglo nazreti da je duh vremena senčen rukom talentovanih pojedinaca, uprkos nevremenu.
Mi smo do sada govorili kako se Davičo, probijao kroz vreme. Mi nismo daleko od tog vremena da nam mnoge stvari neće biti i bliže nego što meni izgledaju. Čitav jedan kompleks međunarodnih događaja, koji su buržoasku Jugoslaviju ljuljali iz temelja kao pomahnitala bura udaljenu korablju, duboko je kosnuo mladu generaciju. Bilo je to doba nacionalne restauracije po planovima srpskohrvatske i slovenačke buržoazije. Prvi svetski rat se zaboravljao kao institucija koja je donela generalske činove i prihode. Veliki kompleks problema iz te epohe baš zato što ima masu živih svedoka neće još biti za izvesno vreme istorijski ozbiljno obrađen. Davičo je mlad počeo da svedoči o svom vremenu. I ne samo on, svi literati tridesetih godina postaju osetljivi na događaje. Manifest našeg nadrealizma su dokumenti odnosa prema građanskom stadijumu svesti i odličan rezonator svih društvenih zbivanja. Takav jedan manifest potpisao je i Oskar Davičo sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. Dijalektički materijalizam je za pisca brošure Položaj nadrealizma u društvenom procesu tajni magnet koji je privlačio sve progresivne snage u Jugoslaviji, a za nadrealiste najteže pitanje iz psihoanalize. Da, iz psihoanalize. Valjalo je u podrume svesti silaziti sa nečim konkretnim. No, marksistima koji se nisu bavili literaturom već problemima organizovanja masa uvek su svest i podsvest mogle izgledati kao jedan vid odlaganja problema revolucije. Zbog toga, upotreba dijalektičkog materijalizma kod nadrealista praktičarima izgleda sumnjiva. Takozvana leva književnost pre rata otvoreno je i ljubomorno gunđala na svojatanja nadrealizma Marksova i Lenjinova imena. Nadrealizam se uvek osećao ispravnim u tom pogledu pre svega zato jer je primer imao snažnu parisku komunističku orijentaciju tamnošnjih šefova, nadrealizma, a u Beogradu je kao očigledan aktivitet stalno vršena kritika građanskog duhovnog nivoa. Dok se razvija otvoreni processumnje između nadrealizma i leve struje Davičo je već imao objavljene nadrealističke sveske u Tragovima, Četiri strane i Anatomiji. Zahvaljujući tim objavljenim radovima ime mu se pominje, istina stidljivo ali ne bez značaja, uz ljude sa kojima se druži i na koje prenosi jedan deo odgovornosti jer su svi isti – automatizovani bez mere i ostataka. Prelistavajući svu literaturu koja se mogla naći o nadrealističkom Daviču ne može se kazati da su recenzenti bili bar u početku, narogušeni na njega, niti da su ga blatili kao Vuča i Ristića. Čak se kaže: „G. Oskar Davičo u svome penušavom fragmentu iz Rastkovih Zapisa i pesmi Brodolom sa nekom svečanom dečjom radošću, uz veliku gipkost, korača po snovima raskošno ukrašenim gde se oseća pritajeno žuborenje ruku, čudesnih vetrova na dlanu, pretskazanje za tužnu nevinu radost u velikoj ulici pod kapijom zalutale noći u ovom vrisku ljudskoga mesa u ovom toplom, tako toplom kutku sna, bez ivica i padanja“. (Slobodan V. Kršić).
Ali ima jedan čovek koji Tragovima nije bio zadovoljan, a čije je mišljenje imalo presudnu ulogu u svim nadrealizma. Taj čovek je bio Marko Ristić. U svojoj belešci o publikacijama 50 u Evropi i Tragovima Ristić je prema mladim nadrealistima bio bezobzirno kratak, škrt u pohvali. Sve što je imao da kaže o poeziji Tragova sažeo je u nekoliko rečenica. On je kazao da su njihovi stihovi primena i praktika jedne „moderne mehanike“, da su nadrealisti automatizovani, da iz njih izbija neopredeljiva i opšta, odnosno zajednička atmosfera. To ipak neće smetati da se Davičo osamostali u Anatomiji kao nadrealista. Da pođe, dakle, jedno vreme putem koji će biti najteži.
Anatomija iz više razloga ima pravo na izraz „samostalna knjiga“. U njoj će biti nagoveštene mnoge Davičove kasnije literarne mogućnosti.
Iako neujednačena po vrednosti i „razumljivosti“ pojednih mesta, Anatomija nam otkriva onog „varljivog“ Daviča koji će promeniti niz formi kako bi došao do zadovoljavajućih izraza. Zar to najbolje ne govori ovaj fragment, u kome pesnik lišava rečenicu njenog mogućeg sjaja:
„Ali teško se sebi veruje i gle lakše mi je kad sam stoka. A kad čoveka i sebe primetim da hodam i visim mesnato na kostima mudro viknem: Opsena. Drugi me pod drugim perspektivama gaze i ja ih znam kao glavobolju. Laž i to! Bolje se valjati kao kamen bez svesti. Falsifikat! Ma što bilo pružam se uz konopac koji nerazvijen leži u kotarici“. (Anatomija – izdanje nadrealista – Beograd 1930.god. – štampano u 60 primeraka).
Iz tih rečenica razviće se Davičo onakav kakav nema posle svih njegovih promena izgleda: pesnik revolta i pobune, ovde još nerazvijene, ali prisutne.
„Večno prokleti pratimo odjek neželjenih koraka po mreži razapetoj na svima kartama i kozjim stazama ... Razbalavljeno je to življenje na zgrušanim brdima i oblacima čija je stvarnost tuga usred grudi, u srcu u kome je sve dobro i iz koga sve može kao dim da iskulja“. (str. 26-27).
I još jedan kvalitet Oskara Daviča koji će se osetiti u kasnijoj njgeovoj poeziji, interes za šokantno, nalazi se već u Anatomiji:
„Crnci će te pojesti jer je devojka rođena u Kambriji, daleko od pošte i cigara, ona plače u kovitlac i za tri žandara: havaja, havaja“. (Anatomija, str. 28.).
Pri kraju Anatomije Davičo će zaključiti svoj nadrealistički bunt sa za njega karakterističnim optimizmom:
„Svi dokumenti treba da se spale i da se živi i umire od šale“.
Ako se izuzme Položaj nadrealizma u društvenom procesu, grupna knjiga gde je Davičo manifestovao i nekako doveo u red svoj teoretski odnos prema društvenom procesu više nego prema poeziji, videće se da je on ovim završio jedan period svog književnog rada.
Kada je Davičo pisao o svom prvom susretu sa Krležom 1937. godine, kada je po partijskom zadatku trebalo da ga odvede do Moše Pijade (Krleža je tada za Daviča bio pojam i mit revolucionarne književnosti), reći će da je dva puta započinjao u literaturi: pre i posle „lepoglavskog i mitrovačkog hijatusa“.
Mi smo o Davičovom prvom započinjanju već rekli nešto. Brošura Položaj nadrealizma u društvenom procesu koliko je Davičova i koliko je važna za njega isto toliko je i tuđa, važna za istoriju nadrealizma. Brošura je imala većeg odjeka nego Tragovi i Anatomija. Smatrane je preobražajem i novom pozicijom nadrealizma. Tin Ujević je pisao da se i on slaže sa nekim postavkama te grupe, ali nadrealisti se po njemu prpošno titraju filozofemima i svojim neobičnim razborom gase vulkane. „Oni su puni mudrovanja i neiscrpni u umnim doskočicama“. Jedan od najvećih jugoslovenskih pesnika tada je već bio formirao svoje metafizičke poglede na svet i napori koje je vršio nadrealizam, a u njegovom podmlađenom krugu Oskar Davičo, naročito manifestativni nadrealistički dokumenti bili su Tinu Ujeviću potpuno strani. Sama ta činjenica da se prihvati da kako tako razbistri svoj odnos prema pesničkim manifestima novoga doba govori nam da je Ujević video u nadrealizmu osetnog takmaca, ali i nadrealisti su u njemu imali dobrog saradnika i pesničkog uzora. Ne bi bilo bez osnove ispitati Tinov kasniji uticaj na najbolje pesme Oskara Daviča, napisane u njegovoj predratnoj fazi. Zo je ono drugo Davičovo započinjanje koje nema mnogo dodirnih tačaka sa nadrealizmom. Jedna od glavnih spona ostala je knjiga Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Iako je Davičo, oslobodivši se automatizma napravio snažan zaokret, on ostaje vezan za pojedina mesta iz zajedničke brošure iz 1932. godine.
Ako je morao da menja formu u poeziji, koju je, uostalom, u Anatomiji tražio, ako je morao da menja objekte inspiracije – on nije promenio u suštini odnos prema poeziji, naime, nije promenio shvatanje funkcije poezije u društvu. Naprotiv, učinio je svoju poeziju funkcionalnijom prihvativši se nekih tema koje su za nadrealizam bile periferne i prilagođavajući te teme približava se mnogo ličnijem izrazu. Malo je koji pisac u istoriji literature imao tako dalekovidne programe na umu, koji neće ništa izgubiti ako nova dela donose nove senzibilitete. Na 65. strani Položaja nadrealizma Davičo, Matić i Kostić će napisati da je klasna borba postala osnovna koordinata i seme pesničke kritičke misli. Nije mi poznato kakve će komentare izazvati ova brošura u policiji¼, ali ona je u svakom slučaju podsticala angažman i suprotstavljanja buržoaskim snagama. Odležavši pet godina robijeº. Davičo nije mogao da koriguje svoje književne stavove kroz polemike i programe, kao što je bilo u modi. Jasno je stajalo u Položaju nadrealizma:
„Oslobođenje čoveka ići će i preko nas“.Potrebe oslobođenja čoveka Daviču su nalagale i davale odrešene ruke da se do rata, ali u velikoj žurbi jer je stalno bio pod prismotrom policije, intenzivnije bavi poezijom. Pesme koje je 1937. godine objavio u Našoj stvarnosti i koje će kasnije uneti u knjigu Pesama 1938. godine potiskuju u drugi plan nadrealističke pokuse. Za njih se više ne može kazati ono što je Ristić pisao povodom Tragova. To je pozicija lične inspiracije, ličnog detinjstva, lične mladosti. Odmah da istaknemo: ova knjiga njegovoh pesama smatraće se socijalnom poezijom i naići će na baspoštedne kritike, kao što je ona u Pravdi (26. marta 1938. godine) koja Daviču poriče svaku poetsku vrednost. Tako Davičo u svom drugom predratnom drangu kod kritike nije imao sreće. Mnogi će na strani leve književnosti isticati za pozitivno, pa i Ognjen Prica, Davičov prijatelj sa robije, to što se Davičo oslobodio nadrealističke ekspoziture, ali ta kritika u žurbi vremena nije bila sposobna da izvrši dublju analizu njegove najuzbudljivije knjige, ako posmatramo Daviča kao pisca koji dan-danas ne prestaje da uzbuđuje javnost. Posle rata Davičo će se hrabriti čas Pesmama, čas Anatomijom i započinjati nove cikluse i nove zbirke, unoseći odistinski nemir i usijavajuću atmosferu kao malo ko u poeziji, sticati učenike i kompilatore kao niko u našoj književnosti, uvek ostavljajući svoj književni opus otvorenim za nove akcije, bežeći ispod svake razumne dogme a služeći verno definicijama iz 1932. godine kada mu ponestane hrabrosti. Uprkos svemu, Davičo će Pesmama iz Naše stvarnosti i Hanom iz Pečata (1939.) ostati pesnik neprolazne vrednosti. U žurbi onih godina to se nije primetilo, a ako je i bilo lepih reči za Oskara Daviča bilo ih je više zato što je on pokazao interes za socijalno. Da se htelo, moglo se videti u kolikoj je meri Davičo već u Položaju nadrealizma bio socijalno orijentisan i da taj program u celini neće nikada moći da pesnički ostvari. Odlike ove pesničke faze Oskara Daviča su uglavnom: ogroman lirski raspon od dečije uobrazilje do žalopojke za drugom, nošenje socijalno i ideološki opredeljenim duhom od raznih ljubavnih strofa do sumornosti i razočarenja, od najvedrijih igara reči do dugih strofa bez ritma i nade. Možda je tu – niti pobijamo niti dokazujemo, niti mnogo držimo do takvog metoda – neka strofa ili pesmica Tina Ujevića u onoj i onolikoj meri koliko je Davičo prisutan u čitavoj posleratnoj srpskohrvatskoj poeziji.
Pomenusmo s početka Tolstojevu trilogiju Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost. Da Davičo nije imao život pun nedaća, da se nije na vreme i bez kolebanja politički opredelio, da nije zbog toga osuđivan, verovatno bi njegova knjiga pesama dobila oblik prepevavanja te Tolstojeve trilogije sa finim psihološkim obrtima, studijama, autoposmatranjem, kao što i jesu u neku ruku Davičovi ciklusi Detinjstvo, Mladost pa i Brodolom. Kod Tolstoja život ulazi kroz širom otvorena vrata i prelama se u duši deteta, dečaka, odnosno mladića. Ta otvorena duša zlo i gorčinu života ne prima još u prvom njenom značenju, već u značenju koje odgovara prolaznom, jedva uhvatljivoj dobi čoveka. Ali, primajući sa godinama stvari u njihovim pravim značenjima, Davičo će kroz čitav svoj opus zadržati ton jedne vrste žalopojke za nastradalim drugovima, isti ton kao i u Detinjstvu za izgubljenim zavičajem i familijom. U tom pogledu, za Davičove žalopojke najkarakterističnija je jedna od prvih pesama te vrste, ona iz ciklusa Detinjstva koja se odnosi na dedovu smrt:

Tada je mrak u ljudima zaplakao
i ljudi s njim u mraku plakali
svu noć me san nije dotakao
Kasnije će Davičo slično pevati, sve do Flore (1955.), o drugovima sa robije, o njihovim stradanjima, o obešenim nepoznatim partizanima, o svim ljudima koji su bezgrešno i večno stradali. On je svoje motive iz Detinjstva oslobodio jedne vrste detinje naivnosti i šarma da bi ih razvio u smislu čovekoljublja svih onih koji pate, stradaju ili su izgubili živote u borbi za slobodu. Hanu smo učili napamet i prepisivali, smatrajući je zaštićenom od svih promena vremena koje hara podjednakom snagom po dušama nas svih. Hanu je pisala ruka isto tako nadarena kao i ruka pesnika Sante Marije della salute. Davičo je sa Hanom postao klasik naše poezije i nama se činilo da je to bilo veoma davno, mada će Davičo zbaciti sa sebe sve akademske ogrtače koje zaslužuje i upadati u nove bitke koje su za poeziju povedene. Ali o tome drugi put. Maksim Gorki će u Mojim univerzitetima napisati na jednom mestu da je veoma rano shvatio da čovek stvara njegovo suprotstavljanje sredini koja ga okružuje. Nije li to i Davičo rano shvatio? Veoma rano – i čitavu poeziju podredio je tom shvatanju. Pošavši u nju iz nadrealizma kao jednog vida otpora prema postojećem, izgradio je svoj stil, a u najblistavija ostvarenja tog stila ubrajaju se i Hana i neke pesme iz Detinjstva. Sa Hanom objavljenom u Krležinom Pečatu, Davičo je završio svoj predratni opus. U mutne godine rata ušao je sa nezaboravnim ostvarenjem. U teškim časovima usamljenosti recitovaće ga Marko Ristić, u čijem Hacer tiempu pod datumom 29. 11. 1940. stoji kratko: Davičo u Beogradu zbog smrti očeve. – Ušao je u tridesetu. Rat samo što nije izbio.
.......................................

¹ Vladimir Jovičić: Zemljaci – Dom omladine – Šabac 1965.
² Oskar Davičo je rođen 18.januara 1909. godine u činovničkoj porodici. Otac Nisim, zvani Nidža, sitni činovnik – majka domaćica.
³ Isteran iz gimnazije zbog sukoba sa rabinom – verskim učiteljem – gimnaziju nastavlja privatno završavajući dva razreda za jednu godinu.
¼ U fondu Narodne biblioteke iz Beograda na ovoj knjizi je pored pečata Narodne biblioteke utisnut i pečat Državnog tužilaštva za grad Beograd. Verovatno je knjiga prethodno bila vlasništvo nimalo bezazlene institucije.
º Davičo je zapao u zatvor 1932. godine kao komunista, sekretar partijske ćelije u Bihaću. Provokator Ćuić ga je prokazao.

OSTOJA KISIĆ