Која је, ових дана, као посебан темат књижевног часописа БРАНИЧЕВО 1-4/2021,штампана, на жалост - посмртно
(...)
... За разлику од споменутих или неспоменутих српских писаца (изузимам песнике Гојка Ђога, и Александра Лукића), бавећи се парадигмом и Стравом тираније ЈБТ, Мирољуб Милановић, није пошао трагом, рецимо Душка Ковачевића, који је узгред описивао “преседнички лов”, ни трагом публицистике и фељтониста, већ широким друмом апсурда, и већ заборављеним стазама песника “пуне празнине”: усудио се и дошао “мечки на рупу”, како обични љу-ди кажу. У цитату којим овај рад почиње, преузетом из једног од најбољих поглавља Милановићевог романа, уверљивио је дата демонска, сатрапска и манипулаторска природа Преседника.Ко је главни јунак у овом Милановићевом роману -јелен Капиталац, или Председник и његови потчињени? Капиталац или капитал? Лепота или корист? ―Па зар лепота није важнија од пуних чинија меса справљених за неке белосветске касапе‖, често је питао Гута Чорбић, управник ловишта, а председник општине ―Глоговац му је давао знак да се уздржи од таквих питања, задирала су у његове интересе‖, читамо на 25 стр. романа. Председник општине Глоговац, при крају романа, и после лова на Висоравни, постаје премијер владе. Ето, такви ликови постају ―премијери.‖―Шта лепота, готово се окомио на управника, Добро, рекао је управник, васпитај вука и он ће бити јелен, одговорио је управник на Глоговчеву тираду, Али ти си рекао лепота, Јесам, и остајем при томе, Чему она служи, Па зар мора да служи, Мора, драги мој, рекао је Глоговац, све нечему мора да служи, Онда лепота свему служи и ако се поштује и уме да види, јача је од свега што постоји, рекао је управник, Добро, нека ти буде, само знај, корист је најважнија, те твоје идеје задржи за себе, а и сећања обуздај, видим да је и теби и ловочуварима тај Капиталац важан, али увек знај, он припада Председнику ове државе...‖Милановићев роман не чита се брзо и лако (барем је тако било у мом случају), књига није написана за забаву, већ да ефектно дочара стравичну природу апсолутне власти. У том смислу, Милановић је одабрао одличан наслов за свој првенац-роман, објављен у његовој 68. години. Већ и та околност није за подцењивање. Многи су покушавали да напишу Титоник, књигу која би раскринкала заповедника фаталнога брода, од Данила Киша и Предрага Чудића, до писца ових редака, али се већини није дало, бојим се зато што нису имали довољно храбрости, да задру у оно што је суштина тога лова, који тако иронично и стваралачки надмоћно описује Милановић, следећи једног песника у прози какав је био Гогољ.
3.Трагом руске пословице која гласи: »Није ти огледало криво што ти је њушка гадна" (...)
(...)
Неверним Томама предлажем да прочитају Пола века ћутања, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века –прву књигу есеја професора гимназије у Петровцу н/м. Неверних Тома је увек било, биће их и данас и сутра.Те, 2009. године, негде крајем године, у време заседања годишње скупштине УКС, тј. у паузи те скупштини, колега који је студирао заједно са мном, упитао ме је директно: „Је ли, тај Милановић не постоји? Ту књигу –тј. Пола века ћутања–су написала Браћа Лукић?―Зинуо сам од чуда! А онда ми је прорадио кликер; извадио сам мобилни из џепа и изабрао Милановићев број и позвао га, и док сам чекао да се јави, рекао сам колеги: Милановић је наш колега, земљак, чак је и члан УКС, ... Утом се Милановић огласио. Дао сам поглед очима колеги који је сумњао у Милановићево постојање да преузме мобилни и поразговара са Милановићем; али колега се измицао. –Ево о теби причамо, Милановићу, то јест о твојој књизи...
Лукићи пишу своје књиге и објављују своје и рукописе других писаца за које бог одреди. Милановић је писац којему нису потребни помоћници, подупирачи и не дај боже неки други вешти мештри који ће његове рукописе кратити, дотеривати, лицкати и дописивати!Може се упоредити са Гогољем, ако ни по чему другом, а оно по следећем. Набоков пише да, ако баш желимо „чињенице―, „да видимо што је Гогољ познавао од провинцијске Русије. Осам сати у гостионици у Подолску и тједан дана у Курску, остало је видио кроз прозор путничке кочије, тому је још додао успомене из своје апсолутно украјинске младости проведене у Миргороду, Нежину и Полтави –сви ти градићи, пак, леже далеко изван пута који је превалио Чичиков...― И Милановић је многе године свога живота провео дубоко у провинцији –између родног села и варошице, у којој је живео као професор књижевности. Из тих тзв. „петровачких оквира― излазио је кратко као студент, као сезонски радник –грађевинац док су се зидале викендице и виле југословенске пошлостиу Гроцкој; јер од најранијих својих дана, Милановић није био „татин син―, није му била наклоњена судбина; ништа му није ишло на руку; па ипак, нисам чуо међу свима које познајем неког да са таквом љубављу говори о свом оцу или о маћехи, као Милановић. Гогољ је много тога, „остало“ (како пише Набоков) видео „кроз прозор путничке кочије―, а Милановић је гледао кроз неки свој скривени, необични дурбин, и српска пошлост коју је видео, и тугу и апсурд који су избијали из титовске, бирократске, самоуправно једноумно усмерене провинцијске Југославије, и слободу сапету и нагарављену... Не може се сасвим тачно рећи да ли је Милановић убедљивији као приповедач (како је и почео) или као критичар-писац; и мислим, верујем да би било питање месеца или године када би овај вредни професор могао да нас изненади неком новом књигом попут Енциклопедије уврежених идеја (читај заблуда), какву је сањао да напише, сетите се, Флобер –да се у живот писца није умешала болест. У свом првом и кратком роману Милановић описује један лов на висоравни, какав је био веома популаран и какав је практикован све док је био жив и ходао земљом главни протагонист Милановићевог романа, -лов уловљених–далеко од очију јавности. Тај лов је на неким местима раван догодовштинама и путешествијима једног Чичикова, својеврсног хохштаплера (какав је донекле и Милановићев Председник) и, заврзламама и понорима српске и балканске пошлости. Једини лов у који би се Милановић могао упустити не више као дете већ као прави ловац могао би бити лов на остварење снова, који су измакли многим другим писцима који су живели у временима пре њега.
***
Милановић је написао роман не тежећи да његова књига буде ―реална, политичка‖; Милановићев роман је друкчији, пустолован, кафкијански, без публицистичких плићака. Међу савременим српским писцима, мало је оних са којима би се најновији Милановићев роман по замисли или према ставу према лажи и манипулацији могао поредити; можда поиздаље са романом „Доктор Арон― В. Драшковића*, или (делимично) са романом-огледом „Како ми је жаба улетела у уста или о самосазнавању― Србе Игњатовића? Али ту би била и једна неизбежна невоља овог поре-ђења,имајући у виду околност да је Милановић довео у питање на један индиректан и лежеран начин Игњатовићеву магистарску тезу о прози промене у целини (у својој књизи „Пола века ћутања―)....
итд.
Ови редови су преузети са 252-253; 260-262. стр. најновијег броја пожаревачкога "Браничева", на чијим крилима један изванредан писац, бољи и убедљивији од многих тзв. књижевних критичара (који су у југословенском социјализму деловали и били нека врста официра за везу (својеврсних трапаћоза, између политике и књижевности, идеологије и бешчашћа - ако није претерано рећи) лети после своје физичке смрти, у сасвим заслужену посмртну славу.Што даље од земље и лицемера!
Тај рад је много дужи, може да се прелиста и прочита у целини ОВДЕ.
Бела Тукадруз
Нема коментара:
Постави коментар