Не Северни, већ Пали анђео или то је живот
Нашао сам га сасвим случајно, не тражећи га
тај пут тамо у даљини, према Северном полу,
у поларним светлостима, где се скупљају све душе
према легенди: то је било пре неколико година, после очеве смрти.
То није био анђео, не, то је било нешто сасвим друго,
пали анђео можда? који се копрцао између
издаје оцeва и бедника, отпадника и поочима, свет маски.
Мали поштари Антихриста, највероватније?
Подметнута кукавичја јаја, усамљеним птицама?
То је ипак прича о палом анђелу, то јест – то је живот.
Није само Јуда био издајник. Биле су то и безимене
жене. Свачије. Оне силоване, и оне очајне. Из куплераја
по укусу шиптарском. По укусу колонијалном. По укусу
дезертера из живота. Болесника. Партијских грешника.
Није то добар опис - „свет маски“ - бољи је: свет најдубље
подлости, апсурда, породичне трагедије, стрвина, лешинара.
Свет оних којима се не диже. Свет који је остарио
још у детињству. Свет алав. Верна паства Антихриста.
Мајке које су се прокурвале, и онда постале богомољке.
Очеви који су сарађивали са тајним службама.
Пали анђели који су прво издали себе. Па онда
свету породицу, жену, децу, … И који су певушили
у зрелим годинама нисам од оних што никад не греше,
обичан један (...не човек, већ маловарошки шаблон)
с врлином и маном, некада живим лако а некад теже…
као и сви дезертери: живи и пусти друге да живе,
узми све што ти живот пружа… - генерација стасала
на колонијалним шлагерима и отпадним отровима велике
Фабрике лажи, и илузија...То је много тужна прича
достојна
једног романа о правом лицу Европе -
силоване Европе, како је све и започело у миту.
Који још нико није написао. А и да га напише,
ко би то објавио? осим, можда, у неком
Четвртом рајху? – чији је пали анђео био возач,
курир - крпа која је нашла своју праву закрпу?
Није штампарска грешка. Тај знак питања,
Већ само показатељ да је све сумњиво и проклето,
и много другачије него у популарним шлагерима.
(Se la vi.) Крај свега упућује на почетак, који
није прави почетак, већ нештоп друго, искушење
које је послато изабранима да пробају укус измета.
Зашто ми је Случај (не усуђујем се рећи Бог) послао
дезертере и дезертерке из живота? Магнетизам
поларне светлости? Жудњу за Хиперборејом?
За бескрајним просторима северног океана и
дубинама ишчезлих светова?Чему ти снегови,
вејавице Кируне? Крв јеленова на аутостради
према Нарвику? Зашто нисам стигао не до
Северног пола, већ до тих логора, у којем су
понеки као заробљеници тзв. Четвртог
рајха, упознали Несрећу, која им се увукла
у црева и Душу, као глисте које од човека
праве лимун, жутолику наказу, убицу љубави?
Јер ништа се не догађа тек тако, све има
много дубљи смисао него што је спреман
да призна самом себи човек који одмахује
рукама и тихо певуши Se la vi. „То је живот“.
То није живот. То је она подмукла вирусна
инфекција коју су смислили, да би обесмислили
и убили Истину. То није било искушење, већ
покушај инсталирања велике лажи.
Са тиме ме је довео у везу, зар не, тај
пали анђео? што има чисто и сјајно лице
као да је најбоља копија са ренесансних слика
коју сам видео у оној другој младости,
као студент дружећи се са сликарима
вршњацима, који су успели у свету
уз помоћ криптојевреја и издаје.
Сви који су успели у животу по ту цену
не вреде ни трунчић један испод нокта
оних неуспешних. У то сам се не једном
уверио последњих година…
И зато више не мислим о тим путевима
завођења, на којима сам, последњих година,
видео долазак последњих времена, дивна
језера, још дивније шуме храстова и четинара,
и парове лабудова уз обале језера. И на хиљаде
дивљих патака, које су знале да им доносим храну
и слетале пред мене без страха… Оне исте које су
од мене бежале зими крај реке родне, полетале
из наших врбака, ракитара, са нашег речног острва,
и одлетале уз реку, низ реку према тмурним
зимским губернијама...Нису ме препознавале,
а тамо на северу јесу, јер су их изгледа
временом издресирали?Да. Se la vi…
Четвртак, 7, октобар 2021.
Нема коментара:
Постави коментар