 |
| Детаљ из Витовнице. Фотографија Бранке Веддер (подлеже ауторском праву) |
Мали градови камене тврђаве – псећи измет
скорео у довратку. У девојачкој башти цвета
млечика. Мрачни сводови дрвећа, уски тунели
улица нуде простор за слет слепих мишева.
Сувенирница брадатих чика – уметност за понети.
Свештеници свих вера, свих махала: језив смрад
згњеченог калопера.
Гипсани богови изложени по тезгама – општи страх:
полумрачна соба бљује из камина хашиш – сув прах
брачне чежње. Узенгије жутих глицинија пузе уза зид.
Ја, некад стајах пред вама беспомоћан и тад
ме обузимаше бескрајно неописиви стид
што се затекох пред вама, а да не бејах рад
ко кад у младићству околишах газити по снегу
европске трулежи кошница окречених на брегу.
Градови из утробе Јоне камо кане без престанка
усирени касапи чиновника, из сата у сат:
мртвозорници.
Пред икону Христову што повремено плаче са зида
у зборници
лијући сузе жешће но прокисли кров усред пљуска
oд уранка
пуштајући сузу на мермерни под. Куда журе, лопови?
Сводници.
У Француској, у Србији, или ма где другде, свеједно
путовање кроз вечност малих градова скончава бедно.
= извор: из књиге песама Александра Лукића, ПСОВКА, Заветине:ми, Београд, 2015. - стр. 63.
Нема коментара:
Постави коментар