ИЗ ИНТЕРВЈУА СА СВЕТОЗАРОМ ВЛАЈКОВИЋЕМ

из нових бројева живих књижевних часописа, 

који не разговарају сами са собом

Бекство у анонимност

(....)

Како видите  савремену српску књижевну сцену?

Све  мање ме занима та сцена. Не видим шта би ме ту занимало. Критичари се баве формом. Откако их је инфицирао Борхес и слични, уболешћени писци сматрају да су све приче испричане, да нема  садржаја који не би био понављање реченог, једино што им преостаје јесте форма. Форма, форма, то је њихова душевна храна. Па то је наказно, морбидно. Тај тренад траје од концептуалне  модерне, преко постмодерне, до данас, дакле, већ деценијама. Пошто су заједно, критичари и писци, допринели дана шњој аморфности књижевности, сад немају за шта да се ухвате. Све је дозвољено, све је уметност, почетници наступају на телевизији која их потписује као  „књижевник“, „уметница“ и слично. Против опште произвољности данас се највише  буне управо они коЈи су јој највише допринели.  Сад убиру плодове своје сетве: ТВ водитељке, козметичарке, манекени, робијаши и други заузимају књижевну сцену.

 А универзитет са својим катедрама за књижевност?

Професори су пригрлили канон који су сами начинили, ушанчили су се у том канону као у заједничком гробу из кога мрморе једно те исто. Одавно нису успели да смисле неко име за које би се  после ухватили, као својевремено за Павића, кога нико од њих данас не помиње. Тако они раде: измисле неко име, од њега начине реалност, па се после држе те реалности не примећујући да се заправо ни за шта и не држе. Да ли се ико од тих каноника извини публици што ју је годинама замајавао неким писцем кога је он први заборавио? Није, наравно. Ћуте, рачунајући на кратко памћење гомиле, на неукост и неизграђеност аудиторијума.

Видите ли неко боље сутра за нашу књижевност?

Ех... да сам полетан као некад, кренуо бих од реформе основног кућног васпитања и школског образовања. Онда бих избацио из читанки којекакве чаршијске величине, ангажовао бих стручњаке да осветле лик Саве Мркаља, на пример. Поново бих објавио оног Анђелка Крстића из Лабуништа. Открио бих Драгослава Манића Форског из Бабушнице. Има још отписаних Срба којих се ваља сетити.

Свет и ми?

Ми нисмо изоловани од света, напротив, много тога лоше што стиже овамо лепи се за нашу лаковерност и површност. Светска књижевност и њени тренутни шампиони ме не радују. Паметни писци удаљавају се од чаршија, париске, њујоршке, одлазе у склоништа где ће радити оно што воле, колико је то уопште могуће. На пример, Мартен Паж, чија су три романа преведена на српски језик, али као да нису ни објављени. У Паризу је имао успеха. Духовит је и паметан, има стила, то не може баш да се не примети. Па ипак, напустио је родни Париз, отишао у Нант. Није дозволио успеху да га покори. Успеху, то јест чаршији. Да, Париз има своју чаршију, Њујорк своју, о Сан Франциску, краљевству гејева да и не говоримо. Писац који би доиста хтео да некуд оде треба да окрије невидљиви свет, духовност коју нико пс може да спречи.

Како онда писати књижевну историју?

Једном ми је дошла у руке антологиЈв савремене приповетке малог народа са севера Европе, Узмем да читам, убрзо иидим да ту нема вредиих дела. Па шта ако је  тако.  имају то што имају, принуђени су да од тога што имају праве антологије, историју, културу, шта би друго. Међутим, жалосно је ако ти осредњи писци, с обзиром на то да су унети у антологију, уобразе да су великани. Не доживе сви једнако такав престиж, не будимо неправедни. То је тако свуда, ништа се ту не може. Није искључено да код њих негде у сенци, непожељан, неки даровити јадничак пише песме, драме, романе. Кога то он интересује, кад је инокосан?

Са Светозаром Влајковићем разговарао Мирко Палфи

( одломак  из споменутог разговора, најновији двоброј књижевног часописа  ЉУДИ ГОВОРЕ, 27-28/2016, стр. 211-217, одломак је преузет са стр. 215-217)