ЧУДО У ЛУКОВСКОЈ БАЊИ / Мирослав Тодоровић

М. Тодоровић у Луковској Бањи

Сед али још   виталан чича покушава да се извуче из бањског вирића.  Да устане. Вирић је каменом озидан  бунарић пречника око 2 м. дубине  колико да се ноге у  топлу воду уроне.  Неколико жена,  и нас тројица у том кругу. Михољско  је лето, милина,  прија и топла вода вирића.

 Човек до мене  се ослања на руке, с муком и на шаке, хоће да устане.  Да помогнем, питам. Ама, јок, каква помоћ, шта ћу после, када се на туђу помоћ навикнем.

Каже,  неће нога да слуша. Морам сам.  Извуче се, седе на клупу. Ех, одахну.

Каже да је из С... Познајем тамо доста људи, велим. Знам песника М. Одаловића. Иха, ко не зна Мошу. Па ми смо избегли са Косова. Ја сам ти, соколе, из Липљана.  И реч по реч, развисмо  наше животне приче.

Синови његови  у Норвешкој. Жена умрла, сада живи сам. Стигао и у ову бању. Има друштво, увек  у бањи некога упозна.  Постао сам бањски чича. Све су ти судбине сличне, иста књига од памтивека, само што се ми у тој књизи мењамо а да то још не знамо.

Био  код  синова у Норвешкој. Богата земља, кажу да имају толико да би, да ништа не раде,  то што имају  потрошили за 200 година. Ми би, какви смо,  то за две године растурили. Спичкали, ха, ха.  Од како је жена умрла путује. Шта да радим, коме да  градим? Шта ми на крају треба, два метра без геометра.

И то је уредио за живота. Иде сваког Видовдана  године на Косово. Остала тамо душа. На Гази Местан, оградили га проклети да су, дође неко од политичара да нас   тобоже теши како ће све ово бити наше. Џаба звиждимо, џаба пиштимо... Нека погледа неко паметан како је све почело. Шиптари све,  кадаљ кадаљ, једни друге  вуку, ми један другога гурамо. Направише државу с ону работу. А ми, видиш да је јужна страна пуста. Напуштена.  Пуста села. Шта мислиш ко ће нашу земљу да обрађује. Кинези, а? Зашто смо продали оно што смо добили некада од краља.  Зна се како. И чије смо продали. Коме?  Имао сам велики стан од предузећа у Приштини. У стан се уселио комшија Махмут. Тужио сам, али  коме? Каже Махмут, било твоје, али сад је моје.  Вели да се не једем због тога, паметно што си отишао даље, што ниси у Ниш. Наши већ  певају: „Појим краву на Нишаву, а биволицу на реку Топлицу“.

Ту сам у хотелу, устанем шетам, држим ноге у овом вирићу, мотрим како јесен боји копаоничке стране, мој јаране. Бије ме самоћа, али вазда некога сретнем. Упознам, овако ко тебе.  Имам другарку,  Белка се зове. Кучка умиљата. Устајем рано, у цик зоре. Однекуд она стиже, за мном полази.  Купим бурек, бацим јој  лечка. Поједе, зацвили умилно,  и иде за мном. Ево је. Белка, она притрчи. Умиљава се. Цвили. Помислим да је негда била жена. Да је она нечија душа. Чудо, разумемо се. Досадно ми је било када пада киша све док на интернету не натрапах на „Заветине“.  Сад буљим у екран,  некада до дубоко у ноћ. Наиђем тамо на „Листове на ветру“. Читам, леже ми те живота пуне странице. Занимљив ми је Мирослав Лукић. Пише разумљиво, не мути причу. Морам да набавим његове књиге.

Кажем  како познајем Лукића, да имам и   да сам прочитао његове књиге. Не верује. Одмахује руком. Помислих, ево упознао сам озбиљног човека, а ти се шегачиш са мном, вели.  Не пада ми на памет да му кажем за „Листове на ветру.“ Ти си неки зајебант, каже на растанку. Познајеш писца Лукића. Ха-ха... Јавим Лили да експресно пошаље Лукићеве  књиге: Ујкин дом, Месечава свадба, Доктор Смрт, Пасија по Амарилису,  Адреса: Луковска Бања, Хотел Јелак, Соба 24. Г. Љубинку Р.

Устајем рано. Руди зора, злате се висови. Црква светог на каменом Ђорђа на вису као да је нестварна. Светлост се одбија од ње па чудесан сноп светлости  трепери над  долином. Има нешто, казивала је стара Мара, али не знамо шта, а то зовемо Бог. Сетим се њених речи док мотрим без даха како јутарња светлост плави пејзаже. Чудо свањивања исто а увек друго. Зачудих се када видех испред зграде Љубинка. Чека ме. Крај њега Белка. Када ме виде поскочи од радости. Чудо, се догодило, стигле ми књиге од Мирослава Лукића. Знам да си ти ово чуденије направио. Опрости, нисам ти веровао, брате. Синоћ ми дадоше, још се нисам прибрао. Два сата сам бленуо у пошиљку. Човече, у свом животу нисам се више збунио, нити обрадовао. Целу ноћ сам читао, једва чекао да те видим, да ти се захвалим. Славу Богу на небесима..., кажем. Поскакује чича Љубинко, Белка се врти около, ја стојим збуњен. Да нас је неко са стране мотрио помислио би да смо шенули. Што нисам писац као овај Лукић па да напишем причу: „Чудо у Луковској Бањи“.  Напиши кажем, пиши онако како осећаш. Што је дато Боговима, није воловима, вели. Нисам ја рођен за то. Како сам се само осећао када сам пакетић с књигама добио, колико збунио када сам видео да имам оно што сам желео. Као да сањам, понављао је, као да те је сам Бог овде послао да ме оволико расположиш. Да и своје муке заборавим.

 Где ја, ту он, не одваја се од мене, а књигу Мирослава Лукића „Пасија по Амарилису“ у рукама држи. Стане, чита. Мени непријатно, хоћу причу на другу страну да окренем.
Питам за оне ствари. Долазе у бању и жене. Он се насмеја:

Нађе се и понека усамљена душа овако ко ја. Још имам жељу, могу, а може и он. 

Исто

Запазим пре неки дан поред чесме „Вода за очи“ две госпође. Још држеће. Седе на клупи, дими из оних извора пара, злати се  лишће, а богме и њихова лица. Она ми се млађа, али  у годинама учини ко богородица. Човеку је лепо оно што му се допада. Ја се лечка збуних, затрепери у мени. Назвах „Добро јутро“, па „Како сте?“.  Обе ћуте, седе на клупи и ћуте. Моје речи односи жубор речице. Оне погну главе, ћуте. Ћуте, не отпоздрављају.

Три  дана раним, оне седе, ја поздрављам, запиткујем, речица жубори...

Оне ћуте.

Сунчева светлост златасти сјај лишћа још  више позлаћује. Седимо на клупи поред вирића он прича своје јаде. Мени време да идем, поздрављамо се, размењујемо адресе. До неба захваљаује, сада ће овде уз жубор речице да чита Лукића.

Оста мој познаник на клупи поред вирића ја с његовом причом одлазим стазом.

На клупи поред чесме  на којој пише „Вода за очи“ мотрим , из његове приче, пуне жудње две средовечне жене.  Застанем, оне погну главе, седе на  клупи.

Жубори речица, сунце злати лишће јова. Како сте? питам, руку подигнем. Поздрављам их. Ништа...

Црнка знатижељно погледа.У очима блиста жар живота. Искри, богме. Она обори поглед.

Продужим. Застанем на завијутку, и окренем се. Оне ме не виде, али ја видим како се машући рукама жустро расправаљају.

 Па оне су глувонеме, мој соколе...

  

Луковска Бања, 12. октобар 2014.