ПОВОДОМ НАОЧАРА...
Свуда су около нас, приче. Густе и слатке, као саће меда, трагичне и незаборавне као путовање око света, или у Африку. Незаборавне као покојни Џонга.Најбоље су оне – неиспричане.
Мало дуже од кљуна чешљугара. Никако дуже од кратког романа. Тако некако као наочари. Које сам последњих десетак година чешће куповао од табалера или књига. Најгоре је било када би их изгубио. Неке никада нисам успевао да нађем. Те изгубљене, не усуђујем се да кажем заувек, много више знају о мени него што сам знам.Неке сам упорно тражио, данима и ноћима. Као оне, које ми је купила Лејдика у оном лепом Шведском градом на језеру на којем је краљевала краљица Урлика….
Пре више од месец дана, када се налегла једна од квочки у штали, нашег је мачка Жућу почео да прогони и повређује неки црни злоћудни мачор са ушима ђаволским, на кога су се и друге комшије жалиле. Постављао сам му замке, свашта чинио; али разбојник је био бржи, као да ми је читао мисли унапред. Једног предвечрја дошуњао се на северну терасу куће и почео да дави Жућу, излетео сам са неком тојагом и гађао га без успеха. Ко стрела је полетео између кокошињца и штале у коров суседне градине. Јурио сам за несмајником до ограде; већ је био сумрак; и црњуга се стопио са сумраком. Вратио сам се у собу и сео за сто, али – где су ми цвикери?!
Нема их! Дохватио сам батеријску лампу и претражио то кратко растојање од педесетак метара од северне терасе куће до ограде иза штале. Нема! Као да се злоћудни мачак у међувремену волшебно домогао мојих цвикере као гуштера и сакрио га у густом чичку опустеле градине!
У међувремену, много тога се догађало, и овде у селу и тамо по градовима, уопште у свету. Сањао сам ружне снове; избегавао да их тумачим. Рат у Украјини се захуктавао; новине су о њему извештавале овако и онако (углавном су прикривале право стање ствари). Петлови су полудели у дворишту; тукли се између себе; малтретирали коке. Комшије су ме упозоравале да не оклевам и да их на време “елиминишем”, тј. пребацим у замрзивач. - Обавезно у замрзивач, да се добро замрзну… итд.
Клање живине је као и свако друго клање – нешто што никад нисам волео ни да гледам, ни да чиним. Али, кад су петлови докусурили једну писасту пилицу, морао сам деловати…
Жега, сахарска врелина плус; скупљање и превоз сена плус; вађење белог и црног лука; берба бораније и пасуљице, које је суша незапамћена натерала да превремено сазру, учинили су да су многи дани изгледали тешки, а ноћи још мрачније…
Све док квочка није извела шест пилића. Да их преостали петлови не би нападали, погазили, пребацио сам квочку са пилићима у прво двориште – оно са баштом и виноградом – сместио их испод бетонског степеништа магазе и ту их хранио концентратом и водом помешаном са витаминима, а онда их – надгледајући их – пустио да излазе и уче од своје мајке чепркање, кљуцање, замахивање крилима…
Више су нам радости донели пилићи, означавајући тај нови живот који је испунио то прво двориште, као у време док су мајка и отац били живи. Него читаво пролеће и лето. Пролеће и лето су нам унели дармар у живот, као онај црни злоћудни мачор у други део авлије. Квочка и пилићи су унели ведрину – живот који је растао из дана у дан. Скривали су се од сунца и жеге по винограду и башти, и нису правили штету. Не! Испод јела су по читав дан пословали; завлачили се у шибље око смокве и тамо невидљиви нешто чепркали. Тако су ишчепркали и једне од мојих изгубљених наочара – Јесу ли то оне, које упорно тражиш - упитао ме старији син, који их је спазио крај смокве хранерћи пилиће мрвицама хлеба. Не, то су били цвикери од пре осам девет година, док су још били живи покојни отац и моја друга покојна жена! Опрао сам их, наравно, али им се нисам много обрадовао, јер су то били цвикери за даљину. Сасвим сам заборавио на њих. Носио сам их годину-две пред очеву смрт, и вероватно су ми испали док сам се верао уз смокву берући плодове.
А недавно, пре три дана, поподне, заливајући паприку, прази лук, и дивљи парадајс, приметио сам да се нешто црни између два струка босиљка! Оо, да ли је могуће? То су били они јефтини, али сасвим адекватни црни цвикери, купљени у граду шведске краљице Урлике почетком 2019. Лејдика ми је купила три пара тих цвикера, у једноој од робних америчких кућа које продају робу Швеђанима, која је боља од оних какве продају Кинези у Србији… Прве сам нехотично поломио, али сам их понео са собом кад смо се вратили у Србију. Користио сам их када су ми се и друге поломиле, да их из помоћ пламена свеће некако саставим…
Цвикере су биле блатњаве. Прао сам их на дворишној чесми и чудио се – откуд оне тамо у башти -између два струка босиљка? Обрадовао сам се што сам их нашао, јер ето доказа да има нешто и трајније од тзв. “пролазних” љубави!
И ето правог разлога, зашто нисам скоро два пуна месеца писао, буљио у компјутер. И чему уопште ова прича? Она доказује да су и најобичније али адекватне наочари правих диоптрија трајније од много чега другог, па и од тих тзв. Љубави за које се чинило да ће потрајати много дуже...
Захваљујући тим налажењима наочара, помишљао сам на једну реченицу.
НЕМАМ ЛЕБА ДА ЈЕДЕМ
Тим речима ме је дочекивао Џонга испред Сашиног дућана, када бих допутовао у село. После 2014. долазио из Београда, чешће, да обиђем нашег остарелог оца. И да му донесем неке од потрепштина. Џонгу сам виђао и под тремом нашег суседа Д. Када смо испијали кафу, препеченицу или нешто слично. Џонга је долазио, затицао нас како пијемо и причамо. Ћутљив. И комшија би га понудио ракијом, која је била испод стола. Можда је то била брља, за такву врсту гостију, који бану изнебуха, без најаве и ћутећи. Не знам.
Џонгин отац Пламенко, (страсни пецарош, млађи син Дане Банкерске и њеног мужа Драге - одавно упокојени) кад сам био мали, први други и четврти расред основне школе, 1962. године, и касније, водио ме је са собом - на пецање на Пек од Врба или Влашких њива (Сена), до нашег Белила, а понекад и до села Српца да на ниске од прућа, нижем рибе које би он ловио и вучем их по речној води да се не “покваре”… Понекад је то трајало читаво поподне...
Пуштали су ме родитељи да идем са пецарошем Пламенлпм, да бих научио занат пецања; јер су имали поверења у Пламенка, пошто је он био из фамилије моје мајке (Стевића), први сусед; у неку руку као род. Никада се не сећам да сам видео Пламенковог оца Драгу, јер је он радио, можда у Костолцу, у руднику, или негде даље. У тој кући Банкера, кад се пође према крају села уз Бењино Брдо (данас улица филипа Вишњића, према гробљу у Поточићу - другом сеоском гробљу- тзв. Гробљу Доње Мале) најчешће сам затицао Пламенкову мајку Дану, прозвану Банкерска (ћерку ТомеЛекића из суседног села на западу , који је иначе урадио први олтар у нашој православној цркви, као поклон. Чији је син седамдесетих Дане постао веома популаран и славан као народни певач). …
Све те приче које сам видео, у једном трену, у неколико минута, пролетеле су ми кроз главу, када ми је стигла порука од једног пријатеља из белог света;пресекла ме је реченица “Иако немам леба да једем...” итд….
И где су сада све те приче, само после неколико дана. Повукле се у недођин, у неповрат? Започео сам само једну, и онда се заплео у наизглед неважним стварима. Неважним – можда је баш у томе најневажнијем на први поглед драж свих тих прича и тајна. Која уводу у мистерију прича?…
Волим занимљиве и једноставне приче; како је умела да дивани наша мајчица Наталија; али и оне тешке, недоречене, мрачне, које сам слушао у летњи сумрак уз казан за печење ракије у нашем дворишту. Сасвим је било природно да када се пече шљивовица у нашем дворишу од шљива ранки скупљених на нашим ливадама Преко Пека предвече дође и по двадесетак мераклија, мушкараца. И тада су просто варничиле приче, пролетале као свици изнад наших глава; и губиле се у неком пригушеном или громком смеху.
Понекад све те неиспричане приче ноћу нагрну као олуја која се приближава из даљине; имају моћ да оживе, покојнике; да чине чуда и васкрсну многа лица: покојних кумова – кума Лександре, Милентија, Томе Неверног Туте; Бача Љубе; Санде Черкеза Уцета; Бранка Вује (пинтера), Драге Грбе и Жарка Пуљежана (рођене браће), Стојана Буњевца, Станка Башића Бујуле и Славе Шваје, Неге Зајца, Лазара Џелутана и хармоникаша Богдана од Дурдуковца… Долазе и вуку ме да их сачувам, забележим, јер памћење и сећања су много бољи од заборава; приче и причања су златне нити које спајају најразличитије, везове, антерије, људе, генерације, знане и незнане. Никле из чуда и предивних покрајина светости и успомена….
(....)
После Св. Илије 2022.
Нема коментара:
Постави коментар