Re: ЧЕСТИТАМ!
Suzana Tanaskovic
10.09.2021. 18:39 уреднику "Заветина" Поводом 38. рођендана "Едиције ЗАВЕТИНА"
ovo sam napisala još ranije, ali očito da nisam poslala, ne znam zašto....
Dragi prijatelju,
Hvala Tebi. Evo, pa čak ni ja nisam videla tu brojku.* Ja znam da mnogi ljudi vole taj blog, evo sad već godinama unazad se čita, posećuje. I, drago mi je da je posećan i nadam se da se zaista čita. Mada, kada pogledamo neke rialiti "zvezde" novog vremena, pa oni imaju mnogo više pregleda i to u kratkom vremenskom intervalu. U takvom vremenu živimo. Ima ljudi koji zaista čitaju, a ima i onih koji zalutaju, a sve se broji.
Jednom prilikom sam u jednom društvu upoznala dve žene, sestre, koje su mi pričale da mnogo vole jedan blog, da ga redovno posećuju i stalno se vraćaju i traže tekstove za čitanje. I, pred svima u tom društvu su mi preporučile da ga obavezno pronađem na netu. I, to mi je bilo drago, da ima osoba koje se vraćaju i traže nešto za sebe.
Taj blog je imao neki smisao u mom životu, usmeravao me, vodio. Neka unutrašnja želja, impuls, neko biće iznutra me je vodilo, da nisam imala čak ni unapred određenu koncepciju, niti nameru da nešto napravim.... Prosto, teklo je kao potočić, samo od sebe, niotkud stvoren i nepoznat izvor, i kao što vidiš postalo je kao neka pritoka jedne reke svih onih koji koji se trude da naprave neke lepe prostore na ovoj čudnoj virtuelnoj mreži.
Oduvek sam se pitala, odakle ta silna voda reka, izvora... odakle ona izvire, kako zna gde treba da teče. I, to neprekidno teče, neprekidno odnekle izvire, kako je to moguće?! Zaista su reke čudan fenomen na ovoj planeti, i voda, generalno. Zaista, čudo... Izvor, samo po sebi, ne samo reka, već i izvor naših unutrašnjih čežnji...
Mi živimo okruženi čudima ovoga sveta, a ne primećujemo ih. Zakržljali su nam ti organi percepcije višeg sveta. Današnje vreme je telo stavilo u prvi plan i sve je podređeno ljudskoj ljušturi, spoljašnjem oklopu, u šta spadaju i te prizemne potrebe koje su obeležile ovo naše vreme. Čovek mora da brine i o telu, jer mu ono treba da bi uspeo da se razvije i napreduje u ovom životu, i sve osnovne potrebe su veoma važne i spadaju u neophodnost fizičke egzistencije. Ostali viši nivoi egzistencije, od stručnog obrazovanja koje obezbeđuje neki položaj u društvu pa sve do znanja iz oblasti umetnosti, književnosti, filozofije, religije, metafizike, nisu samo puka potreba socijalnog statusa, već treba da budu i unutrašnja potreba bića. Problem nastaje kada i ta znanja u čoveku probude želje za ponosom, potrebe da se razlikuju od drugih i da stanu iznad drugih. To stvara u čoveku jedan novi oklop, novu ljušturu u koju se obuče - ljušturu lažnog ponosa, sujete, koja, i ne često, ume da zavede i da se obahati i prozli. Mi to sve gledamo i vidimo, jer došlo je vreme opšte providnosti, vreme koje otvara oči, otvara nas za nove spoznaje, pre svega spoznaje naše ljudske prirode. Oni koji to uspeju da vide imaju šansu da nešto i urade sa sobom, da bar počnu da brinu o svom biću, a ne samo o ljušturi. Nama su drugi ljudi i pojave u društvu samo ogledalo, da vidimo šta se dešava i spolja i iznutra. Bila sam začuđena kada sam slušala jednog ruskog naučnika koji je rekao da ljudi ne umiru uzalud, mada to zavisi od našeg poštovanja, i svoju priču je naslonio na holokaust od ranije, i sve ove nove pojave na zemlji, pa čak i kao posledice prirodnih katastrofa, a ne samo ratova i sumanute svetske globalne politike. Rekao je: oni stradaju zbog vas koji ostajete. I šta učimo iz toga? Šta smo naučili? Nismo u stanju ni da odamo naklon tim žrtvama, da s poštovanjem prihvatimo njihove sudbine. Kada glledamo u smrt mi ne vidimo sopstvenu smrtnost. Tu je, na tom mestu, opšti problem čoveka. Кada bi svako od nas znao, tj, zaista bio suočen sa sopstvenom smrtnošću svakog dana, život bi drugačije živeli. Život je i jednostavan i veoma kompleksan. I čini mi se da nam je krajnji cilj da ga upoznamo. Sve ostalo što spada u brigu o svakodnevnici je neophodnost za ovaj nivo, ali je nedovoljno da bismo se uzdigli na sledeći, viši nivo.
Naša obaveza je da negujemo naše biće, a ne samo da gomilamo znanja. Jer biće ide ispred znanja, i ta granica je ponekad uska i nevidljiva za nas, jer nam nedostaje taj osećaj, osećaj onog unutrašnjeg prostora gde nismo ispunjeni sobom i svojom personom, već nečim što je izvan i iznad nas. Znanja su nam neophodna da bi uvideli da nam ni to ne može pružiti užitak i zadovoljstvo za kojim naše biće čezne. Otuda se u čoveku jave ta pitanja o sopstvenoj egzistenciji - ko sam, šta sam, gde idem, zašto sve ovo.... Tu je početak nove egzistencije, zapravo početak otkrivanja nekog drugačijeg viđenja stvarnosti, početak ukusa novih osećaja ljubavi, mira, harmonije. I to sve varira, pulsira, kao dijagram rada našeg srca. Moramo biti na zemlji čvrsto ukorenjeni, tamo gde pripadamo i odakle su naši preci, naš gen koji u sebi nosi sve zapise muka, stradanja, ali i radosti, rađanja i ljubavi. A glava nam je u vazduhu, pa otuda moramo čeznuti za Višim. Mi smo jedinstvo suprotnosti, samo što još nismo uspostavili to jedinstvo. Tako je na svim nivoima. I ličnom, i socijalnom, i egzistencijalnom.
Bog se otkriva kada čeznemo za tim jedinstvom u nama, kada On oseti da zaista čeznemo za Njim. Zato nas je i odvojio od Njega samog, da bi osetili tu večnu čežnju za neuhvatljivim, i nesaznatljivim. Zato nas Bog i odvaja od nekih dragih ljudi da proveri kroz našu patnju da li zaista postoji ljubav između nas. Zato ovolika patnja i mržnja u svetu, zato ova ogromna odvojenost. Da sad ne ulazim u osetljiva politička pitanja koja se odnose na naš narod, i ovde u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, svuda gde su naši ljudi. Zašto smo se toliko odvojili jedni od drugih, zašto dve Srbije.... ne, ne, neću o tome.... Ovde govorim o onim nivoima koji nisu socijalne prirode, već i opšte ljudske, egzistencijalne. Unutrašnje veze postoje i njih ne možemo izbrisati. Doći će generacije koje će čeznuti za tim korenom u sebi, moraće da se probude svi, jednog dana, ko zna kad, ali zapisano je da će se svi probuditi. Bog o tome brine, mi treba samo da se pitamo gde smo se to uputili, bez pametovanja i sujete da smo nešto postigli. Kad uhvatimo sebe da mislimo da smo negde stigli, treba se trgnuti i reći - ja još nisam stigao. Time ćemo omogućiti dalje razvijanje nepreglednih prostranstava našeg bića.
Neka je ovaj moj blog bar nekima, retkima, ulio malo snage da se zamisle i vide malo izvan sebe, pa i to je nešto. Nije zanemarljivo. Ja ću time biti zadovoljna. A dalje.... ja i dalje učim, radim, trudim se. Moj je samo trud, a Bog daje rezultate, pa bili oni vidljivi spolja ili nevidljivi... još nisam stigla....
Svako dobro prijatelju
Su
___________
*
Тек сам јутрос видео.
1,005,780
Број посета на Твом острву у бескрају, на Твојим Траговима.
Нека Те Бог чува и сачува...
Не запуштај. Нађи у току дана, недеље, месеца бар неко време, да "изневериш себе", и додаш понешто, да виде да си жива, јер си Жива, они који су Живи и у милости Бога.
ПАДАЈ КА НЕБУ!
Клокококотроистички песник (са именом првог човека на Земљи) , написа у своје време: Падам ка небу!
Настави, да падаш ка Небу. Драго ми је да је твоја духовна „кондиција“ добра!Не убеђујем те да „активираш“ свој блог: он се снагом твојих „залета“ активирао. Помози му, у временима која долазе, да лети, без дотеривања, повременим импулсима твоје ретке,све уравнотеженије душе.
Радо бих објавио ово твоје писмо на мом ПоРтАл-у , али само уз твоју сагласност.
Бог те благословио, и Свети Арханђел
Михаило! . - М. Л.
Нема коментара:
Постави коментар