Подсетник професора Ковића

...У земљи с дугом традицијом унутрашњих, крвавих обрачуна, десетине хиљада мирно корачају, избегавају сваки сукоб и позивају браћу да им се придруже. Тамо где две деценије траје бесомучна медијска пропаганда прозападног материјализма и нихилизма, уредници најмоћнијих медијских кућа крсте децу и придружују се литијама. У земљи у којој се деценијама предаје фалсификована историја, у којој последњих 20 година ђаке трују мржњом према својим српским прецима, рођацима, пријатељима и суседима, тамо где се из школа протерују српски језик и ћирилица, убедљиву већину оних који корачају у литијама чине млади људи.
Како објаснити ово чудо? Тамо где су црква и иконе, ствари, по правилу, нису само од овога света. Али, покушајмо. Ништа од онога што се овде дешава не може се разумети без дубље, историјске, и шире, европске, светске перспективе. Хришћанска побуна у Црној Гори с краја 2019. и почетка 2020. године, најбоља је потврда онога што сам, у мају 2019, на овом месту написао. Снисхођење држави не припада главном току и етосу Српске православне цркве. Она је највећи део своје осам векова дуге историје провела у туђим, иноверним, непријатељским царствима и државама. У њима, од Османског царства, преко Аустро-Угарске и Независне Државе Хрватске, до Титове Југославије, она је била прогоњена, уништавана, или тек трпљена. Предводила је велике народне устанке и побуне против Турака (1594, 1690, 1737), усташа и нациста (1941). Упркос масовним страдањима, јер слобода се осваја и плаћа, Српску православну цркву и њен народ нико није победио: ни султани, ни цареви, ни поглавници, ни фирери, ни председници.
Српска црква створила је Црну Гору. Том теократском државом, непосредно проистеклом из Пећке патријаршије, од краја 17. века све до средине 19. века, владали су митрополити из куће Петровића. Они су предводили војске, добијали и губили битке, затварани су и убијани...

Извор: Политика