Александар Лукић
ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА
Војници пристигли од кућа, како то обично
бива, прва лекција: регрути шишање на нулу.
Из бербернице излећу као опрљени
из хаубице: оговарајући кућни ред у азилу.
Плашљиви гуштери: позирају за успомену.
Сценографија за ћосавом војском,
огроман зид зграде спаваоне - боја
Војнички изглед - весео. Трепте.
Тек ће учити команде, глас: остав!
Поза превише мирнодопска.
Све кости на свом месту стоје.
Ошишани личе на публику циркуса:
први ред, а овације за полунагу
лепотицу издужену на трапезу.
Не! Не! Не иде тако! У строј, молим! Бар!
Поглед у вечност. Широм отворене очи.
Мимо овакве дружине давно беше,
стајах пред фотографом стидљив:
ошишан до главе као за казну. Још и горе.
У глуво доба, у глуво време: без дилеме.
Влажан фитиљ. Тог искуства се нерадо сећам.
Војне бирократе уградише у војну
легитимацију моју слику и прилику
на прву страну - огласну таблу ЈНА;
чињенице важне за војску и отаџбину,
на првом месту: ко сам. Име и презиме.
Датум, место рођења. Крвна група.
Са корица буквице цветала је
ко из Куће цвећа: оспица такође.
Грб са шест бакљи чији пламенови
држе звезду петокраку: златотисак.
Ружан таворим у буквици,
отад - досад. Предвојена расеклина.
Личим час на војника,
час на збуњеног шимпанзу.
Резултат служења домовини, неславан.
Систем се распао пред нашим очима. Талас.
Сурово понижени приређујемо смрт: лом
недужних бића: разбијене главе - сопство.
На изложби фотографија
стојим укопан од ужаса.
Нема биста: свршетак лажи.
Чему толика убиства служе?
Усред срушених градова,
неземаљски, стојим сам:
непоправљив, улога комете
међу патриотама. Преко свега.
Православци, муслимани, католици,
Casus belli на изложби: сви против свих.
Неокомунистички ескадрони смрти.
Знаш ти њих: чувај се бизгова!
Птичије гнездо, иза Тикиног салапа (крај пута, јуче 9.маја 2017, Звижд) |
Фотографије обешене бакарном жицом
о ексере на зиду. Не шкргућите зубима,
каширане фотографије. Пушке к` нози.
= из необјављених рукописа српских песника
Нема коментара:
Постави коментар