Razmah Srpskih iluzija

 Slike šumskog raja...

 

(...)

Svetlana Stevic Vukosavljevic Tesko zali na istoku Sunce

СПАЈАЛИЦА ИЛИ ПОГЛЕД КРОЗ ЗЕЛЕНУ КОПРЕНУ

 ЗЛАТНО ПРАВИЛО "З?" ИЛИ ПОВОДОМ  ДЕСЕТАК  ОРИГИНАЛНИХ ФОТОГРАФИЈА "СПЕКТРА"

(...)

Московке (тзв. "Мутаве патке")

 

 *

ПРИЛОГ (преузет у целини са  једне од стотинак интернет локација "Сазвежђа З"-

концентрични кругови, дух српске књижевности, подсећања, rehabilitacija, Slučajevi

Из рукописа: Сенке будућности/ Миодраг Мркић

30 септембра, 2012 m950 Оставите коментар

Радост зависти
Моје ватре за превредновање су мислим плитке, бар у поетском изразу. Ватре Мирослава Лукића су поетска дела општег смисла, дирљиве сатиричности и поштеног гнева. Наравно – он је песник, романсијер, ја сам више гневно брбљало, мада искрено и поштено пишем.
У Трећој Србији на страни 69. – 72 . постоји део обимнијег рада (бар нам то каже – “наставља се”) под насловом Еро са онога света. Скоро да није важна чињеница да је повод Братићев роман Трг соли о коме говори Гојко Тешић… Спектакуларност запажања о духовном стању у литератури (песништву) и критици је општег значаја. Текст има и ватре сатиричности. Највише импресионира тачност запажања о стању у литератури. И сам имам неке идеје да саставим речник речи, термина, синтагми фраза које су најчешће код официјелних критичара. Да кажемо коњуктурних, режимских, маркетишких.
У неком одушевљењу са општим духом за превредновањем који као јара гнева избија из радова Мирослава Лукића. Наводим један број речи, синтагми, стереотипа, стандардизације (те пустара духа – душе): “Чудесан роман”; “припада самом врху српске прозне књижевности”; “со соли”; “најлепши лирски роман после Сеобе”. (Наравно други ће узети неки други роман, а не Сеобе); “Изузетно остварење модерне српске књижевности”; “за роман године”; “велики Шехерезадин љубавник; “ Књига за праву читалачку гозбу: “Трага за великом темом”; “заветно предање”; “и стварност и предање и магија и реалност”; то је посао писца, а о чињеницама треба да воде рачуна историчари”!
Увек сам мислио да о чињеницама воде више рачуна писци… Па и други, научници не само историчари.
Ето, за почетак тог будућег речника.
Али Лукићев дух мешања креативности се види и у спектакуларности слика стања у нашој књижевности. У детаљима и сликама које језгровито и синтетично говоре о том стању. Но, ево синтагми, реченица, слика: “скандал мајстор”; “књижевни лешинари”; “бастиони официјелне српске литературе”; „наградама су зауздавали писце”; “… жаре и пале елементи познатији под псеудонимом Лажа и Паралажа”: “Јексераши и парајексераши су увезани у мушеме, штампани у превеликим тиражима, несразмерни њиховим стварним књижевним вредностима, канонизовани. Уредниковали су деценијама, где су хтели, објављивали су шта су хтели, испословали су најважније књижевне награде…” “Кога и по чијим налазима фаворизује штампа“.

Извесне одговоре дати на оваква питања је компликовано. И моја књига Превредновања, И у У тами знака два, и Прилози за биографију ђавола – су у знаку таквим питања и одговора.

“… Време да човек огади човеку”. Лукић даје опште психолошке слике данашњег човека. Дајући слике стања у литератури. Можда то има и неке даље везе са Гетеовом идејом да је песник “Колективно биће”.
Овде,у Лукићевом раду слика Ере са онога света, литералног Ере, има неки дубљи социолошки – метафизички смисао о паралелности светова. О двојништву светова. О варпиризму света у коме живимо. Наравно, у тим “божанским” стварима ја радије видим економско, социјално, класно  – бирократко мистификације експлоатације. Свеједно је – идеја превредновања је ту.
“Успешни уредници и писци… највише личе на Еру са онога света…” Ето, поубијаћемо се око светова, око “овога” и “онога” света. Но, нама то није страно. Бирати “небеско” или “земаљско царство”. Изгледа да је код нас најчешћи тип “привољети се” и једном и другом царству. И “земаљском” и “небеском” , и “овом” , и “оном”и “стисни” и “прдни”. Наши академици, и писци “код којих се иде као на ћабу” – како каже Мирослав Лукић – чак су створили и своју и националну филозофију – филозофију прилагођавања. У крупне и танане етно психолошке проблеме улази Мирослав Лукић у “прећутном” спору са , слободно рецимо, романтичним Јованом Цвијићем .

“Пара књижевни критичари, критичари официјелних региона, узалуд су тражили надахнућа од човека… Тражили су љубав и истину од писаца познатијих као Јексераши и Парајексераши, и шта су нашли?… Славне промашаје… Писце који другују у тврдим повезима… Заступници лажи и паралажи, гордих, сујетних, лицемерних, осредњих анегдотичара, мајстора лицидерских срца… Неки пресвучени само звани царићи Парајексераша… “ Јесте – кипти од свеобухватних мисли о типовима, о репрезентима времена. Надилази ово што говори Лукић, превазилази јединку. Каква слика времена!. Каква слика наших дивљих балканских интелектуалних мистификација – у крајњој линији (како се то каже) – класних мистификација. “Опасно је хвалити. Да ли знате кога хвалите? Можете се отровати”. Заиста Лукић у кратким потезима слика рецимо уобичајено зачарани вијалет, зачаране замкове бирократске. Заиста, танана слика сурово – сирових наших кафкијанских … не, не Домановићевских, Нушићевских.
Јесте – у својој врсти у жанру Лукић им је раван.
Али у свом хуманизму религиозном, богоносном, и  што је најважније, можда и најтрагичније, искреном хуманизму Лукић додаје: “још је опасније живети према плитко душности. Куд и камо је опасније живети према истини… Кад је живот опасност, зашто не изабрати већу опасност, што значи већи живот?” Заиста Хамлетовске дилеме. Заиста дилеме Владике Данила… заиста  распеће дужност, част, интелект, истина…
“Људи склони пресвлачењу перја…”
“Ми више нисмо наивни; знамо шта је шта и ко је ко; знамо, господо, да плод је само онај сладак, што сазрева са опасношћу и бере се са опасношћу”.
Да – знање и бол. “Бол је племенитост права” додао би Бодлер.

Страдија, недођија: “данас треба презирати сваког оног писца који постојано чезне за неком наградом и исто тако треба раскринкати сваког оног који му у томе помаже да је добије. Јер будућем свету, будућности су потребни они који ништа не требају”.
Авај! –Какво охрабрење. Каква вера у будућност. Сенке будућности.
Ја и Лукић нешто тврдимо, потврђујемо за будућност.
А “будућности су потребни оним који ништа не потребују”. И упркос тој и таквој будућности, од које смо унапред од ње одбачени ми говоримо, говоримо рећи истине, Истине, ИСТИНЕ!!! Ми причамо есеистичку – полемичку причу из своје илузије и свог декора величанствених размера своје животне трагедије. Невешти у: “узети. Узети. Узети.” Ипак Лукић каже и:”А најдубљи смисао велике уметности је – дати. Дати неповратно”.
Пристанимо на то, и још уз то Мирослав Лукић пристаје и на више.

____________________Из рукописа: Сенке будућности, који ускоро излази као саставни део обимније књиге огледа о опусу Белатукадруза

     PS -  Миодраг Мркић, (1932- 2022)  преминуо је десет година након овог текста, у земунској болници: корона се "поиграла" са овом честитом старином, али и "случај комедијанст". Мркића сам последњи пут видео после укидања "ванредног стања", и тада сазнао да су га "убедили" они активни дежурни. Никада нисам био у Мркићевом стану, причао је да је препун књига. Није се женио, колико знам; није имао дирекних наследника, али родбина се потрудила да све те књиге које је Мркић о свом трошку штампао у академском тиражу, штедећи своју професорску пензију, преда тамо, "где им је саветовано". И све је то функционисало до проклете короне и оних који су су га убедили да је боље и сигурније за њега да се "вакцинише", и врло брзо заврши, као и многи други "вакцинисани" у Србији...

    Причу о Мркићу можете погледати на сајту њему посвећеном, Бпг даму душу прости!

* *

177 | СУРБИТА(р) on WordPress.com

СУРБИТА(р)

~ прототип слободне и бескрајне енциклопедије “Заветина”

ЛеЗ 0008851 176 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА МОЛИТВА СВЕТОМ АРХИСТРАТИГУ МИХАИЛУ . — Господе Боже, велики Цару Беспочетни, пошаљи, Господе, Архангела Твог Михаила на помоћ слугaма Твојим (имена), избави нас од непријатеља наших, видивих и невидивих. О Господњи Велики Архангеле Михаило, излиј миро благостиње на рабе Твоје (имена).

О Господњи Велики Архангеле Михаило, што демоне уништаваш, запрети свим непријатељима нашим који се боре против нас, учини их као овце и уништи их као прах пред лицем ветра

ЛеЗ 0008852 „Santa Maria della Salute“. — Здравко Шотра: Лаза нам je оставио светску лирику Р. РАДОСАВЉЕВИЋ | 17. децембар 2016. 12:00 | — Редитељ о новом филму „Santa Maria della Salute“, великом и недокучивом српском песнику односу према баштини… Јавност не зна за многе вредности у нашој културној историји… ПРВЕ овације (али и понеке сузе у публици), нова мелодрама редитеља Здравка Шотре „Santa Maria della Salute“, посвећена великој, неоствареној љубави песника Лазе Костића и Ленке Дунђерски, добила је пре премијере, на новинарској пројекцији која је у биоскопу „Рода“ организована пре неколико дана.

Прича која прати епоху романтичарског доба, буран живот и дело доктора права, књижевника, преводиоца и песника најљубавније и најболније љубавне песме у српској поезији, премијерно ће бити приказана 20. децембра у Сава центру.

– Сусрео сам се са једном тешко објашњивом личношћу, као што каже академик Љуба Симовић, са недокучивом и многостраном, и ово је мој најтежи пројекат до сада — каже Шотра, који је написао и сценарио. — Филм прати и ТВ серија, и ту ће се више видети ко је био велики песник, који је дао у аманет и оставио нам у наслеђе тако снажну и дубоку лирику. Лаза је био и национални борац, новинар, први председник Српског новинарског друштва, представник Србије на Берлинском конгресу и у царској Русији, писац филозофских расправа, преводилац који је у српску књижевност унео Шекспира. Али, најважније је да је написао песму Santa Maria della Salute, која апсолутно има дубину светске лирике. Имао сам велику одговорност кад сам се ухватио те приче, рад на њој, пре почетка снимања, трајао је три године.

ЛеЗ 0008853 Изјава године. Зашто је требало да прође читав век да би се снимио филм о песнику и човеку који је обележио нашу културу и историју?

– Има много вредности у нашој културној историји које су остале потпуно непознате широј јавности, зато што се ми, за разлику од других народа, не бавимо нашом баштином. Данас поготову, када су на површини сасвим друге ствари. Сада су ријалити програми, вулгарна забава, и уопште, једна велика простота узели маха…… http://kompleksspasovo.blogspot.rs/p/blog-page_6.html

ЛеЗ 0008854 Златија РАДОВАНОВИЋ.– ЗНАМЕЊА

Лица своја — печате времена, носимо путујући неједнако. А ненадано, у трену, догоди се најдубље знамење, отварање тишине.

Несрећници смо. По челима нам и борама — проказима, расту најтананије мреже. Да, ухваћени смо. За свагда у клупку, без почетка и краја, игром стасали.

Где смо?

Чије воље месо?

У часу кад се узгордиш, помисли само, да си један од милиона који путују, а пут свој не знају.

Није наше да знамо!

Кад би се могло тамо, где је светлост — дух мудре свеобухватности свемира.

ЛеЗ 0008855 Тиодор РОСИЋ. — ОПСЕНА

Док борје тоне у себе

Прегризен на пола

Жабљим крекетом

И крокодилом разроким

Мучнину испијам

На води густој

И облак мехураст ловим …. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%82%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80-%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008856 Саша РАДОЈЧИЋ. РАСТРГНУТИ ДИОНИС — https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%81%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%98%D1%87%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008857 Ана РИСТОВИЋ. — [ Уже од песка ]

***

Једном, сањала сам кугу –

на хиљаде заражених, у брезовој шуми

водили су љубав

гулећи леђима стабла,

дишући снажно као олуја

затворена међу мирним дрвећем:

Као да гибањем тела дозивају дух подземних вода

кроз крошње протерујући и дан и одузети им век.

Изненађени: јер сваки прст, глежањ и бедро

беху покренуто чудо

сваки покрет, гипка радост чула.

Некад простор сумње и стида,

сада обиља, истинитог.

Из далека, чинило се : сасвим бела тела

су дрвеће што се гибањем присећа

заборављеног пира.

А осећање смрти, за сваког

тек одора од трава на коју се дише:

За стотине њих што су се прибијали уз стабла

као уз лоше срасле кости

изнова опипавајући свет обећан другима. …. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008858 Светислав СТЕФАНОВИЋ. — Повратак

Плове таме дубоке с немим шумом;

Душа ноћи лепрша као сова

Меким крилом; месечев крвав лик се

Злокобно јавља.

Украј пута сабласти чудне јуре,

Ничу као из земље, у трен ока

Ноћ их гута, ко да се њима храни

Вечита несит.

Неба нема. Само где месец ниче,

Лежи облак свечано мрк и тежак,

Ко саркофаг изгледа; небу самом

Уздигнут горе.

Дуси ноћни немо тај ковчег носе

Мору једном, ко гроб дубоки мртвом;

Месец као буктиња смрти светли

Погребу немом.

Моју љубав умрлу носе дуси,

Мрачни дуси носе је мору мрачном.

Све и свуд је тама, тек сан њен вечни

Бео је ко снег.

(…..) https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008859 Вејкел ЛИНДЗИ (1879–1931). — Елизабет Берет Браунинг

Елизабет Берет Браунинг

начу о Роберту трач.

(А тих дана, одиста, лепота из ње зрачи,

с коврчама Мери Пикфорд, вртложним и облачним).

Покуша нешто рећи, то што одушак значи,

и закључи овако о свом човеку, мудро:

„Волела бих да могу да пишем на тај начин!“ https://principova.wordpress.com/2011/12/06/%D0%B2%D0%B5%D1%98%D0%BA%D0%B5%D0%BB-%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D0%B7%D0%B8-1879-1931/

ЛеЗ 0008860 Волас СТИВЕНС (1879–1955). — Питер Квинс за клавијатурама

1

Ко из клавира — одбегле ноте,

тако из ових нота слаткозвучних

домамим музику срца.

Музика — више је него звyци;

то је оно што осећам,

седећи у соби, уз тебе,

мислећи о твојој плавој хаљини

и њеним свиленим наборима. Ето, тако

старци жуђаху за Сузаном.

У топлом сјају зеленог заласка

под стаблима купала се она;

црвенооки старци

гледаху, и струне њиховог живота

дрхтаху, и старачке вене

пулсирале су пицикато „Осана“.

2

У зеленој води

прозрачној

Сузана је лежала

докона.

Дотицаји струја

мазили су је,

искали,

беше у њима плашности,

свежине њених бокова.

Под јабуком

на обали

Сузана је стајала,

без снаге да се огрне

јежила се

и мајала.

Сузана је по трави ходила

ногама нагим, и лахора

несташност ју је пипкала

као ропкиња верна

свилама прозрачним

и чипкама.

Дисање туђе

опече јој раме, и цврчци

за ћутњу се изборише,

она се окрете –

цимбали зазвечаше,

и трубе се заорише…. https://principova.wordpress.com/2011/12/06/%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%81-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81-1879-1955/

ЛеЗ 0008861 Није жал,него шта је? Ништа, другар, од дубоких снегова! Факсимил уводника гл. уредника. Пише где је штампано. Ништа ново.Очекивано…

– http://pismoizkarantina.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0008862 СПОМЕНИК КЊИЖЕВНОЈ НАГРАДИ “ГОСПОЂИН ВИР” / Александар Лукић | Мајмунска завера on WordPress.com. / … Како се лечи једна друга «болест» наше културе и књижевности, познатија под именом «инфлација награда», може се видети у тексту Г-дина Драгана Богутовића „Шта је писац без колајне“ вођеног са писцем, Г. Предрагом Чудићем. У том тексту подвргнуте су беспоштедној критици 337 награда у Србији. Разговор има смисла и остао би у племенитом настојању саговорника да се на крају није свео на исмевање и ругање једне тек основане и још увек недодељене награде „Госпођин вир“.
Чудић „Госпођином виру“, посвећује верујем не случајно несебичну пажњу, две недеље након објављивљања огласа о награди. Ажурност новинара „Вечерњих новости“ и писца, дојучерашње екселенције да «вреднују» још недодељену награду, мора се признати, увесељава. Који је мотив? Чему и у које сврхе служи сумњичење и дезавуисање унапред једне књижевне награде? У име кога врле јуноше кривотворе чињенице из огласа о награди? Чудић у пропозицијама о додељивљању награде поред „изазовности имена“ трага и за «плитком материцом» награде, те књижевне сусрете «Бездана уметност», покрштава у „Бездан уметности“, а цитат из пропозиција о награди не цитира коректно, већ по властитом ћеифу. Што је још тужније, писац моралиста не зна ни о чијем је цитату реч. Не сматрам за неуместан савет, препоруку, новинару и писцу, да посете најближу библиотеку и упознају се са цитатом једног од значајних писаца међу Србима. Учење не боли, а и што шта о моралу код истог писца могу пронаћи. Најпосе, конкурс о награди није објављен „у једним новинама“ , већ у културном додатку „ПОЛИТИКЕ“, 7.06. 2008. Уз екселенцијине „савете младом писцу“ проглашене за „заједничко добро“ од стране новинара, додајем питање: да ли је могуће да разуман човек не зна шта му ради лева, а шта десна рука? Како се лечи болест трагача за «плитком материцом», писцу ових редова није познато, но као јемац књижевне награде «Госпођин вир» зна да се «Мушка менструација» лечи очас — бајалицом.

ЛеЗ 0008863 Из најновијег романа Белатукадруза: “АНЂУЈКА”
КЊИГА ПЕПЕЛА,
ВЕЛИКОГ ВРАЋАЊА,
СНОВА И СВЕТЛОСТИ … Сан је колевка, а историја (повест) гробница Поезије.

Витез − алхемичар, онај који је можда написао све ово, јер све ово има и свога Коаутора, невидљивог и непотписаног, базајући мрачним собама некадање Куће светих ратова, у трагању за трговцима светлошћу ( светлошћу − понављам, јер то је једино што човек треба упити) и значењима снова, врховним богом, газио је по мору пепела. Ишчезли су, у пепео се занавек распршили… Ишао је лавиринтима удовишта подземног света, праћен хиљадоруким полипом, преплетеним клупком крилатих змија, безумником. Чуо је оно што збори сунчани бог и оно што збори ђаво, живот и смрт. Нит која је водила, кроз истину и лаж, добро и зло, светлост и таму ужасну, држао је у својим рукама хермафродит од памтивека. …господар жаба, које живе у води и успињу се на копно, чији хор громко одјекује у подне и у поноћ… У њему је било, обиље што тежи уједињењу с празнином, љубав и њен убица, светац и његов издајник, најсјајније светлодана и најмрклија ноћ лудила… То је био бог изнад богова, кога људи не познају, кога је заборавио људски род, чак неодређенији од бога и ђавола. То је најмоћније створење у којем се створење плаши самог себе. То је ужас који син осећа према мајци. То је мајчина љубав према сину. То је усхит земље и свирепост небеса. Пре његове подршке човек је наликовао камену. Пре њега нема никаквих питања нити одговора. То је живот створења. То је деловање различитости. То је човекова љубав. То је човеков говор. То је човекова појава и сенка. То је варљива стварност… Приближио се Почетку, који је један, када је створио Бог небо и земљу.

ЛеЗ 0008864 ANDJUJKA / Bela Tukadruz | РЕНЕСАНСА on WordPress.com. — Auszug aus dem Manuskript des neuseten Romans von Bela Tukadruz* „Andjujka“**, der von dem Verlag „Zavetine“ allen Übersetzern (ins Deutsche, Englische, Spanische, Französische, Schwedische, Russische, Chinesische, Japanische) in der Welt empfohlen wird — Ich glaube daran, dass dieser ausgezeichneter Roman Ihr Interesse erwecken wird, damit Sie ihn als Ihre Ausgabe veröffentlichen. Dieser Roman ist eigentlich eine Trilogie. Der erste und der zweite Teil der Trilogie sind zum ersten Mal 1999 und 2000 in Beograd unter den Titeln „Trgovci svetlošću“ („Lichthändler“) und „Kuća svetih ratova“ („Das Haus der heiligen Kriege“)erschienen. Damit Sie eine Vorstellung von dem Manuskript dieses Romans bekommen, schicken wir Ihnen einen Auszug aus dem Roman „Andjujka“ in Übersetzung von Marija Vaš. Wir legen auch einige Texte von Literaturkritikern und eine kurze Biobibliografie von Bela Tukadruz bei. — -

ЛеЗ 0008865 Али оно што овом приликом хоћу да кажем, да приметим, то је : тај број посета нису подигли само аутори који су годинама повремено публиковали у «Заветинама» (без обзира где живели, у Русији или Америци, Канади, или Паризу, Африци, Аустралији, Бразили, Аргентини или Швајцарској…). Нису га подигле ни особе — преко двеста шесдесет, које оснивач «Заветина» има у својим «круговима» на Гоогл + профилу, као ни оних «179 пратилаца». Та «заслуга» припада сасвим непознатим особама и посетиоцима «Сазвежђа З « укупно узев. Интернет је спојио, зближио свет. Снагом коју ми никада не можемо сасвим ни замислити, ни појмити. Ту снагу и енергију оличава изванредна фотографија Г-ђе Бранке ВрС, направљена у Шведској, можда у близини Северног пола — симетрична слика мођних борова који стреме у небо. (Уграђена у заглавље ове локације посвећене свим пријатељима «Заветина» .Од оних у Србији и на Балкану до свих оних других широм света, углавном незнаних.) Тој непрегледној и радозналој интернетској војсци «Заветине» дугују понешто, ево прилике да им се део тога дуга и врати

ЛеЗ 0008866 Из једног недавног интервјуа са М. Лукићем…Режим нас је натерао да се одрекнемо нашег приватног издавачког предузећа — да не бисмо изгубили своја уобичајена запослења — у корист нашег оца Михаила, пензионера — покојног Михаила (преминуо почетком фебруара ове године…), па смо наше рукописе и књиге штампали и објављивали као ауторска издања, као неку врсту самиздата. То је био пакао малих тиража штампаних издања, књига и часописа, нека врста резервата за Индијанце, из кога сам морао смислити начин евакуисања. Али та евакуација није дошла брзо, потрајала је скоро деценију, док нисам покренуо „Сазвежђе З“

ЛеЗ 0008867 Поводом књига које нису изашле и књига које су штампане али их штампа и критика игноришу ( или о тзв. официјелној српској књижевној критици, одломак). (Из интервјуа са Белатукадрузом)

ЛеЗ 0008868 Незгодна жена — у потрази за стварном Маријом Магдаленом / Џонатан Дарман

Незгодна жена — у потрази за стварном Маријом Магдаленом

Она је била сведок Исусовог васкрса, а потом ишчезла, остављајући папама, сликарима и напокон „Давинчијевом коду“ да проповедају њену причу.

Христ је висио у агонији на крсту, његов живот се гасио, а Марија Магдалена је била тамо, поред његове мајке Марије и посматрала. Иако је Христово страдање било је застрашујуће, а распеће споро, она је још ту стајала. И напокон је дошао час. „Завршено је“, рече Христ и погну главу. Његово тело је скинуто, донешено у један врт и сахрањено у камени гроб.

Пре зоре, Марија Магдалена је устала да би миропомазала Христово тело и пошла ка Христовом гробу. Гроб је био празан. Господ је нестао; она је била збуњена и преплашена. Вратила се како би друге обавестила о догађају и заједно са њима отишла опет на лице места како би се и они сами могли уверити у тачност њених речи. Мушки ученици су долазили и одлазили, не знајући ни сами шта да мисле. Марија, парализована, стајала је у башти, у сузама.

Тада је до ње допро глас који је упитао: „Жено, зашто сте уплакани, кога тражите?“ Она се окрену и, мислећи да је реч о баштовану, одговори: „Господине, ако сте га однели одавде, кажите ми где сте га оставили и ја ћу га понети са собом“. Тада Христ својим препознатљивим гласом рече“Марија“. Узвикнувши „Учитељу“, она поскочи од радости и хтеде да га загрли.

„Не додируј ме“, рече Исус одмичући се од ње, „јер ја се још нисам успео до Оца; али отиђи до моје браће и реци им да узлећем ка своме и вашем Оцу, мом и вашем Богу“. Речи које је она упутила Христовим ученицима биле су једноставне, али оне су преобразиле свет: „Видела сам Господа.“ http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0008869 Bela Tukadruz NORDWINDE

Über den Roman NORDWINDE (Abschnitt) https://medium.com/@newspapersecumenical/bela-tukadruz-nordwinde-715c4fbc3829#.706gsi6w7

ЛеЗ 0008870 КАРЕЛ ЈОНКХЕРЕ (1906–1993), ЛЕОПОЛД СЕДАР СЕНГОР (1906–2001), ГУНАР ЕКЕЛЕФ (1907–1968), ГИНТЕР АЈХ (1907–1972), ЧЕЗАРЕ ПАВЕЗЕ (1908–1950), МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ BARILLI (1909–1945). / ГУНАР ЕКЕЛЕФ (1907–1968), Шведска

ЛАБУД

(одломак)

Чух дивље гуске понад болничког парка

тамо где многи бледи тумарају

– јутра једног још у расанак

Чуо сам их! Чуо сам их!

Уснух да их чујем –

Па ипак чуо сам их!

Ту се бескрајне стазе сплићу

крај безданих рибњака

Ту сви дани одсликавају

један једини монотони дан

и предивно цвеће склапа

на најмањи додир

мајушне своје латице –

Чуј жену над којом бди рука болничарке

непрестано вришти

Ђаволи Сатана Ђаволи

– дому хита

грчевито

Сумрак је

над тим квартом боје лососа

и с оне стране плота

бледо руменило над недогледним предграђем

истоветних кућа

с пролећним испарењем између…

Људи спаљују грање и лишће

Јесен је

и тлом харају купус црвљиви

и цвет недоцветани

Чух дивље гуске понад парка болничког

једног јесење-пролећног јутра

Чух дивље гуске једног јутра

пролећно- јесењег јутра

узграктале

На север? На југ?

К северу! К северу!

Што даље одавде –

Свежина нека настањена је дубоко у мени

тако да ме порећи не може нико

чак ни ја сам –

Превео с шведског Мома Димић https://sites.google.com/site/sazvezdez/zona-prelivana/kareljonkhere1906%E2%80%931993leopoldsedarsengor1906%E2%80%932001

ЛеЗ 0008871 Alen Ginzberg: PTIČJI MOZAK. — Prevod Robert Tili https://sites.google.com/site/sazvezdez/zona-prelivana/alenginzbergpticjimozak

ЛеЗ 0008872 ИРОНИЧНИМ ОСМЕХОМ ПРОТИВ ДУШТВЕНИХ НЕЈЕДНАКОСТИ / Зоран М. Мандић https://sites.google.com/site/sazvezdez/iz-beleznica/ironicnimosmehomprotivdustvenihnejednakosti

ЛеЗ 0008873 ДАНИ II / Јоргос Сеферис. — 16. април

Дрво наспрам мог прозора је пропупело. Сећам се, када сам први пут дошао овде, било је потпуно зелено са неким ситним, црвеним плодовима. Посматрао сам га поподневима док сам писао прве странице Стратиса Таласиноса. Затим сам га, изненада, једног дана угледао огољено и сиво, само клупче грана. Поново цвета; време пролази. https://sites.google.com/site/sazvezdez/iz-beleznica/daniiijorgosseferis

ЛеЗ 0008874 ALONE / Rachealgrace Adams. — САМА Осећам се сама.

Не мислим ја се осећам усамљено Мислим осећам се сама; као ћебе преко тела, или перје у јастуку испод главе, или уске панталоне

тесне око струка.

То је хладан врста осећања; као магла што покрива поље. Осећам се сама

као да сам стварна ствар.

11/18/2013….. https://sites.google.com/site/sazvezdez/iz-beleznica/neobjavleni-rukopisi/alonerachealgraceadams

ЛеЗ 0008875 Будућност мртваца. Из рукописа Роберта Тилија https://sites.google.com/site/sazvezdez/iz-beleznica/neobjavleni-rukopisi/buducnostmrtvaca

ЛеЗ 0008876 Две песме. — Радивој Шајтинац. — ДОЛАЖЕЊЕ К СЕБИ ИЛИ УРОЂЕНА НЕИЗВЕСНОСТ https://sites.google.com/site/sazvezdez/iz-beleznica/neobjavleni-rukopisi/dvepesme

ЛеЗ 0008877 Четири писма Исака Бабеља из 1929. — Ф.А. Швехвељ-Бабељ и М . Е. Бабељ-Шапошникова,Хренова, 15. IV 1929. Драге моје,

Овде бих живео као у рају да не морам непрекидно да мислим на вас. Ноћу се будим обливен хдадним знојем. На жалост, овде нећу остати дуже јер морам да се вратим у Ростов. Према томе, пишите на исту адресу. Неколико дана ћу морати да проведем без писама од вас и та околност мн задаје неподношљиве бриге.Овде је још зима, снежни покривач је покрио све и тек недавно је пролећно сунце почело да га открављује. Од блата се не може ходати, али су коњи и ждребад и читав начин живота на фарми тако заносни да сам у стању све да заборавим осим ваших невоља које ми не избијају из главе.Писаћу вам чешће, јер сам само у том несавршеном контакту у стању да стекнем нешто налик на спокојство и задовољство.Намеравам да се у Ростов вратим … https://sites.google.com/site/sazvezdez/iz-beleznica/neobjavleni-rukopisi/cetiripismaisakababelaiz1929

ЛеЗ 0008878 Трансфузија / Владимир Јагличић

Ветар

Није само додир изнад имена без лица:

препознајем на Шушњару ветар Шумарица.

Ветар није само ветар хујнуо крај нас:

из крвава грла брата он је овде глас.

Проверава је ли мирно сада у окољу,

и проноси кроз времена вести о покољу. https://sites.google.com/site/sazvezdez/mesecev-kosmos/transfuzijavladimirjaglicic

ЛеЗ 0008879 МАЛЕНИ БИСЕРИ У ОЧИМА / Благоје Свркота. — МАЛЕНИ БИСЕРИ У ОЧИМА

I

Подрхтавају звона. Мирис опојан из Долине јоргована. И малени бисери у очима.

Цврчак на чвору није престајао да се забавља и да ме подсећа да је зима још далеко. Само су плакале нејасне сенке на путу црне смрче. Мрави нису одустајали од напорног рада.

Један балон бела вина, који нема дна, мењао је пољупце на далеком пристаништу. Рибари се нису бунили. И њима су музичари свирали.

Снага коју је имала краљица никада није замрла. Искидала се судбина. На ивици саге о пресудама …. https://sites.google.com/site/sazvezdez/mesecev-kosmos/malenibiseriuocimablagojesvrkota

ЛеЗ 0008880 Чистопољска свеска / Арсениј Александрович Тарковски * * *

Шта истина носи доброг? Узрок је свих свађа,

и признање сиротињства, досаде, и ленства,

погромаштво дечјег суда, утврда првенства.

Таква правда, зар не видиш, глупости угађа.

Али ако у спор ступам, што се дубље рађа,

са звездама, због визија ноћних, са свог места

нећу клећи пред лажима — сваке лажи свестан,

нит ћу поглед скренути ка кривди — из безнађа.

О истино, о истино! Не у свакој речи

неуништив твој жиг лежи што би да те прати.

Ти се дајеш ценом крви вреле: то не лечи.

Ал букнути, ал певати, ал одговор дати

на лаж дечју муњом с неба библијском, уз блесак…

Нека само врви даље та животна плесан!

1947. Препев: Владимир Јагличић https://sites.google.com/site/sazvezdez/mesecev-kosmos/cistopolskasveskaarsenijaleksandrovictarkovski

ЛеЗ 0008881 Поезија Душка Новаковића / Санда Ристић- Стојановић

. — Сећање на прве људе — Душко Новаковић изабране песме ( 1976–2000 ) https://sites.google.com/site/sazvezdez/mesecev-kosmos/poezijaduskanovakovica

ЛеЗ 0008882 Ведре песме / Благоје СВРКОТА. https://sites.google.com/site/sazvezdez/mesecev-kosmos/vedrepesmeblagojesvrkota

ЛеЗ 0008883 Олга СЕДАКОВА (1949) Из новије руске поезије, избор, превод и напомене Владимир Јагличић. Олга Александровна Седакова рођена је 26. децембра 1949. године у Москви. Завршила је философски факултет у Москви, на коме и предаје. Аутор је шест збирки стихова. Преводила је Рилкеа, Целана, Клодела, Елиота. Добитник је награда Андреј Бели (1983), Европске награде за поезију (Рим, 1995), Владимир Соловјов (Ватикан, 1998) и Солжењицин (2003). Доктор теологије honoris causa Европског хуманитарног универзитета у Минску. Живи у Москви https://sites.google.com/site/sazvezdez/zemnih-jada-do/olgasedakova1949

ЛеЗ 0008884 Пет песама Адама Загаевског. — https://sites.google.com/site/sazvezdez/zemnih-jada-do/petpesamaadamazagakevskog

ЛеЗ 0008885 и бесконачно ја / Душанић. — (на Српски прeпјевао Аутор: Мирослав Б. Душанић)
објављено у антологији „Годишњак за нову пјесму“, Франкфурт на Мајни)

да ли ја путујем из овог града с вртлогом носим

ужарене очи свих ових жена

можда уз сијевање и грмљавину наручујем свјеже венус шкољке

што више тим сланија моја уста

између кућа осамљен олујно се
спуштам до жељезничке станице

да ли ја остајем у овом мјесту као једна избачена фотеља

ишчекујући сметларе

можда још једно писмо пишем сједим у углу

с једним још-сам-овдје-погледом

безобразно једну жену грлим
и дуго у ноћ плешем

Пред залазак. Снимљено у Звижду, 9. јула 2013. Посвећено песнику у даљини (М. Душанићу)

https://sites.google.com/site/sazvezdez/zemnih-jada-do/ibeskonacnojadusanic

ЛеЗ 0008886 КУМ 1999./ Слободан Бранковић КУМ 1999.

У рано пролеће, Тек што рат почео, Бежећи од томахавке, Шмугнем у ормар на ђубришту. Из супротног угла, у полумраку, Хладан метални врх Шашка ме за вратом. Помислих уперена цев? Не дуго затим промукао глас:

Куме, дај једну цигару! https://sites.google.com/site/sazvezdez/zemnih-jada-do/kum1999slobodanbrankovic

ЛеЗ 0008887 Библиотека Зона преливања. ПЕСНИЦИ СВЕТА. Недавно смо добили један врло груб превод стихова на енглеском о “Месечевом космосу”.

Можда би тако могао да се назове и овај Веб сајт? Или главна страница на њему. Јер како се каже у тој песми велику и јаку светлост Месец шири на небу, делујући у читавом свету, на плиму и осеку, на вукове, чак мењајући и расположења људи; не питајте зашто.Месец је у тим стиховима магија стварна, божански тренутак.Као и, можда, нека мелодија Синатрина, вино, близина лепе и драге жене?

ЛеЗ 0008888 Моја фасцинација књигом …- У шта све може да се претвори књига. — Идеја да је свако књижевно дело и субјекат за себе, и објекат по себи, и да су интервенције безбројне, како менталне, тако и физичке, остварена је на изложби Гордане Каљаловић Одановић. — Аутор: Милица Димитријевићсреда, 04.01.2017. у 09:05. — „Књига се може отворити било где”, написао је Пол Валери у делу „Песничка искуства”. Управо овим цитатом почиње и каталог за изложбу „Књига изван књиге”, која ће до 1. марта 2017. трајати у холу Народне библиотеке Србије, а чија је ауторка Гордана Каљаловић Одановић. Идеја да је књига и субјекат за себе, и објекат по себи, и да су интервенције што се ње тиче безбројне, како менталне, тако и физичке, оваплоћена је на овој поставци http://70simbolisz.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0008889 ЕНИГМА ЗИМЕ, 2017. Вејао је снег.

И синоћ.

И јутрос.

Завејао је

много тога.

Гледам и шта видим?

Наглу (напољу).

Унутра — заборав,

смет столећа.

Неред снова.

Енигме.

Толико енигме.

Курва је дошла

(пре сто година).

Оп курва,

курва над курвама,

убиство цара спаситеља,

ликвидација крвничка

читаве породице,

потоци крви.

У име будућности.

Коју ми гледамо

закрвављених

очију.

Гледам

и шта видим

и унутра

и напољу? … http://edicijazavetine.blogspot.rs/p/en.html

ЛеЗ 0008890 Друга српска ренесанса… Медиала је сјединила Север и Медитеран, гностике и патријархе, славуја и змију, алхемију и психологију, сликарство и краљевство. У прљавом, сивом, социјалистичком Београду педесетих, у паклу модерне, на Ђубришту и стратишту једног века, услед и усред распада свих вредности, озлоглашено и прогањано, окружено хладноћом, глађу и немаштином, изникло је страшно, али и ведро, сотериолошко сликарство, окренуто природи и спасењу. Медиалина естетика је есхатолошка, са њених зидова, тераса, кула и замкова назиру се рајски предели, царства духа у којима светлост обасјава молитву…. http://alternativnaistorija.blogspot.rs/

ЛеЗ 0008891 ПОДСЕТНИК . ПРАВДА ЈЕ СПОРА АЛИ ДОСТИЖНА ИЛИ О »СРПСКОЈ ДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ“… Оснивачи Српске академије јаука и Српске духовне академије, следили су тај — како Емерсон вели — највиши амблем тајног писма света, ратујући са седмоглавом немани, аждајом, верујући да на хумусу ништа не може закржљати: Од првог удисаја све расте у висину / На хумусу мора се срце срцу допадати / Друкчије лепоте нема…На хумусу слобода не може нестати / Чува је и биљка и зверка и човек / Око је аспирин небу / Први лек / Овде се може само срце срцу предати / Друкчије предаје нема…

Заиста, песник и председник Српске духовне академије Мирослав Димитријевић одавно је надвисио атаре и града Ђерђелина и родне Рашевице, верујући да је слобода златни спруд, шири од стодеведесет и девет Морава!

Са тог златног спруда, усред Рашевице, подно јухорског горја, ниче, чини ми се, и још једно чудо: Архив у оснивању, архив за Ђерђелин, у дому предака, честитих сељака, добрих људи од добре клице: где врата не шкрипе никада узалуд: отворите ту капију и уграбите од своје историје и оно познато и нарочито оно непознато…

Те три ствари, о којима се у Србији врло мало зна, повезао је својом личношћу један песник и оснивач, дубоке вере који зна да најдубља мудрост свог ђавола дави, и који доказује да на храбром тлу ништа не може закржљати, што никне у срцу и у глави….. Ако ништа друго, највиша књижевна награда Српске духовне академије повезује наизглед немогуће, далеко и различито; недовољно осветљено.

ЛеЗ 0008892 ПОДСЕТНИК…. Овај савремени српски песник старинске ћуди пева о једној драми о којој се у Србији радије ћути, и углавном не пише, из више разлога. Србија се у минулом веку запутила једним путем који је водио до расцепа и шизофреније, опаког атеизма, и уместо симбола вола и опанка, јунака и официра, сељака и неисцрпних рудника обнове народа — српских села, стигла до опустошења, да постане робиња српа и чекића и других опасних шарених лажи. Овај песник, дакле, који на првом месту потписује, повељу Српске духовне академије, написао је и песму „Хекторово опело“ у којој вреди запамтити, између осталог , и ова три дистиха: „ Височанство Духа не оспори / Ни пакао што с људима гори // Смртна рана и озледе старе / Сад привлаче анђеле видаре: // На њих мећу добре људске душе / Беле раде здравац гаравуше…“ Кренуло се у име тзв. Прогреса, тзв. Идеала, а стигло до нестајања народа…..

Page 2 НОВИНСКИ ИЗБОР ЗАВЕТИНА. — ЦРНО ПЛЕМСТВО ШОКАНТНО ПРИЗНАЊЕ КОЈЕ МЕДИЈИ ПРЕШУЋУЈУ: ‘Ми насељавамо ЕУРОПУ муслиманима, да би се ви с њима ‘множили’!’ ….

ЛеЗ 0008893 ГАТАЊА. ГАТАЊА ПО СЛЕЗИНИ. -По слезини закланог брава народ гата каква ђе бити зима. Ако је слезина предњим крајем, оним што је ближе глави, дебља, а задњим крајем тања, зима ће од почетка па до Божића бити љута а та „љутина“ може се протегнути и до Светог Саве. Остатак зиме биће благ. Ако је пак задњи део слезине дебљи, почетак зиме биће благ а крај оштар. Народ за овакву зиму каже: „Зима је зима, ако зубима не уједе, она ће репом да ошине“ http://krugovi.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0008894 Исидора СЕКУЛИЋ. СА УСКРШЊОМ ПОШТОМ

Добри Боже, Теби ово писамце,

Васкрс је данас.

Мир и тиха радост људи,

Мале деце и младих животиња,

И сваке зелени.

Гробни камен препуче јутрос, господе.

Испунише се пророштва и обећања.

Истина се показа.

Истина се данас сме рећи:

Ваистину је истина! https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B8%D1%81%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008895 Душан СРЕЗОЈЕВИЋ. — Буђење илузија

Шуми младо лишће песму заборава;

Узнемирен ветар блуди поврх њива.

Под пољупцима ветра, млада трава

Зелену главу заљубљено скрива.

Душа пролећа, што се расцветава,

Усељава се у чауре снова.

Прожима душу илузија плава

Док ишчезава бледи траг болова. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008896 Јела СПИРИДОНОВИЋ — САВИЋ. — ПЕРГАМЕНТИ

(Нашао и превео брат у Христу Стратоник)

У манастиру Ватопеду

Године 1194 у Господу

нашем Исусу Христу.

ГОСПОДЕ,

седам година је прошло,

седам година дуги,

а ја не прођох

као други

у свој Твојој Слави

још ми се не јави Ти

Господе… (…)

И онда једне ноћи

у светој самоћи

чух тихи Глас,

ко голуб бео,

мекани цео

ко паперје беле птице:

„Покри твоје лице

и заборави себе.

Ако будеш увек

чекао Спас за тебе,

и кружио увек

око твога Ја

ко соко око куле,

а ти збаци црну ризу,

ено,

градови су близу

а ти знаш пут… https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008897 Љубомир СИМОВИЋ. — О ДУХОВИМА ДРВЕЋА

1.

Ове дубоке непрегледне шуме,

шуме до Дрине, и шуме преко Дрине,

шуме које се простиру све до облака,

ове јасике,

девичанске брезе,

храстови као богови и мужеви,

столетне букве, борови, липе и јеле,

претвориће се у маљеве, у кундаке,

у ступе, мртвачке сандуке и штаке!

2.

Одведи ме, Господе, одавде у неко мало

кинеско село на руској граници!

И ако икад до мене икако

о мојој земљи допре икаква вест,

да је не препознам, да је не разумем,

покривен до увета, окренут дрвеном зиду,

да заспим, у мору пеленовог мрака,

с миром руских и кинеских сељака!

Август 1992. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008898 Аница САВИЋ — РЕБАЦ.- Данте у Апенину

У црне масе шуме су се збиле

При изласку јесењега месеца.

К’о дела мог живота кад се јави

Твој спомен; али увело се лишће

Полако сад у месечини буди

У варљив живот пурпура и злата,

У речи неизговорених шушањ.

О ноћи велика! Ноћи призрачна!

Једина ти си веза наших душа.

К’о сребрн мост се месечина спушта

Над понором времена; к’о пас бисеран

Обухвата времена прошлих ноћи;

Да, иста месечина сја над давним

Ноћима твог живота. Сад ми душа

Већ није сама; дах из страна света

Сусреће ме, и речи и уздаси

По сребрну бескрајну мосту звуче https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B0%D1%86/

ЛеЗ 0008899 НОВО Југослав Петрушић — КИНА СКЛАЊА ПУТИНА!

http://krugovi.blogspot.rs/2017/01/novo-jugoslav-petrusic-kina-sklanja.html

ЛеЗ 0008900 Меша СЕЛИМОВИЋ. — ТВРЂАВА

ЈУНАК КОЈИ СЕ БОЈИ УСАМЉЕНОСТИ

Кад би ме уморило узалудно очекивање да се, неким чудом, поруше зидови око мене, кад би ми досадило бесциљно ходање по граду, кад би ми разговори с људима постали незанимљиви, јер се не разумијем у послове, или мучни, јер ме хватао страх да ћу постати рушевина, као и већина оних које сам сусретао, одлазио сам у стару библиотеку што је мирисала на хартију, прашину и мастило, и сатима остајао с књигама и са библиотекаром Сеид Мехмедом.

Најчешће смо били сами. Понекад би дошао неки старији ђак медресе, или ријетки љубитељ књига, па би се опет све утишало, и стари рукописи су на полицама ћутали као и прије, мирни, мудри, млади већ стотинама година.

Овдје сам тих, тиши него обично. Осјећао сам да вријеме није само протицање, већ и присуство. Видљиви траг нечије руке што је давно записала неравне редове, пркоси смрти, а ријечи и њихов смисао живе непрекидно, као извор који не пресушује, као свјетло које се не гаси.

Све људско ипак не умире. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BC%D0%B5%D1%88%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

Originally published at surbita.wordpress.com on January 6, 2017.

 

*  *  * 

Све се променило, па и политика публиковања у „Заветинама“

Овај текст је публикован у недељу 5. јуна 2011. године. На овој локацији под  насловом „Публиковања“

 

Од тренутка када је Сазвежђе З прешло страшну црту – бројку од 100000 посета – повећао се и број пристиглих текстова, предлога, вести, разних прилога за публиковање. Заветине су, напросто, затрпане, разним саопштењима, наметачким и другим – то наравно, неће бити публиковано!
Заветине и кад би хтеле не би могле да објаве све што стиже на адресу овог београдског Веб издавача.
Предност ће убудуће, у Заветинама имати, пре свега, потенцијални чланови будуће Академије Алхемије, добитници Заштитних повеља Заветина (наравно, уколико то буду желели да буду, што аутоматски подразумева и неке обавезе).Чланови Групе „ЗАВЕТИНЕ Запис“.
Предност ће имати и победници на књижевним конкурсима Заветина.
Наравно, и за прве и за друге ће се изнаћи извесна мера, која мора бити у природној сразмери и са бројем оних младих и креативних људи који тек долазе.
Почев од 2. јуна 2011. године, тј. од Спасовдана, ништа више у Заветинама неће моћи да буде као пре.
То нећемо више понављати. Надамо се да ће превладати разум и да ће пријатељи разумети, а што се тиче непријатеља и гребатора разних фела, камелеона и других – широко им поље!

…
Али изгледа да тај текст нико није озбиљније узео, па ни најревноснији сарадници „Заветина“. Данас, то јест, крајем августа 2015, када су прегледи само једног дела (сајтова и блогова уз подршку Гоогла, не и читав један планетарни архипелаг уз подршку WordPress-a), прешли цифру од 15 милиона прегледа, треба сасвим озбиљно схватити промену политике публиковања у „Заветинама“! А формулисао је један од сталних сарадника „Сазвежђа ЗАВЕТИНА“ (ЗОКС!) врло кратко:

Данас на разна издања и Билтене Сазвежђа ЗАВЕТИНА наваљују многи од оних који јесу до оних који би да буду оно што никада неће постати, јер су, или сувише интелектуално испод црте, или претерано патетични скоро до „врха“ љигавости. Билтени Сазвежђа ЗАВЕТИНА имају, поред имена и презимена, душу и не трче попут тзв. српских сатиричарa за скупштинским клупама. Верујем да ће убудуће, у Србији, бити најтеже објавити, или објављивати, текстове у ЗАВЕТИНАМА.

Ко разуме – разуме. Ко не разуме, широко му поље!

 

**** 

УВОД.ПРОТОТИП

УВОД У НЕШТО ПАРАДОКСАЛНО

„Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, који је више од обичних новости о оном што се дешава у свету  културе, књижевности, уметности, друштву, и неофицијелне светске културе – нека врста прототипа новина будућности – пребачен је крајем 2013. године, на другу дефинисану и препознатљиву интернет локацију ( на „Салаш СЕВЕРАЦА“ ), због реорганизације сајта Мy OPERA.  Пошто се ипак догодило оно што се догодило, на хиљаде посетилаца Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ остало је без могућности да прелистава и истражује лавиринт  Сазвежђа Заветине – пошто је првих 200 Билтена постало недоступно, из разлога који су познати и који немају никакве везе са интенцијама управника Сазвежђа. „Заветине“ јесу сачувале текстове скоро свих недоступних  публикованих билтена, али не и илустрације публиковане уз сваки билтен. Ми ћемо, према својим могућностима, (ре)публиковати … сачуване Билтене „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“  ( 001 – 200) – , публиковане на локацији Заветине Мy OPERA, како бисмо омогућили својим старим и новим посетиоцима, да могу пратити, истраживати, посећивати све што је публиковано, а у вези је са „Билтеном Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ на једном сајту, овде. Илустроваћемо те билтене новим фотографијама из богате архиве „Заветина“, надајући се да се неће догодити, поново, неки сличан електронски „цунами“…. Молимо за стрпљење, јер оно што је публиковано и складиштено скоро годину и више дана на сајту Мy OPERA  изискује време, изискује и време и стрпљење и несебичност…Да би било обновљено и доступно….“  (Видети: (01)Архив БСЗ (025 – 210      Салаш Севераца  )

Сећање на „Билтен САЗВЕЖЂА „

фрагменти из 2015.

….

„Сазвежђе“  је скоро три године дистрибуирало  „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ свим прихваћеним члановима Групе Зз, као и појединим пријатељима који су изразили жељу да  добијају на лични мејл сваки број.  Али, изгледа да је дошао вакат да се то промени. Пре свега, и на првом месту, зато што се  целовита  и илустрована верзија  публикује на  јасно дефинисаним и популарним локацијама  (посете изнад 3000 прегледа и више). И што то свако може погледати и прегледати, јер је реч о  непрофитним локацијама. Када смо најавили могућност  да то више не може бити тако, наводећи и разлоге, добили смо  и писма од једног дела пријатеља, за које је  „Билтен…“ постао веома важан

(Мирослав Димитријевић: Молим Вас,  постовани господине Лукићу, да ми и надаље шаљете „Билтен Сазвежђа заветине“ на лични мејл који Вам достављам. Унапред хвала Димитријевић из Рашевице.  – Бошко ТОМАШЕВИЋ: Драги Мирославе, „Билтен Сазвежђа Заветине“ су за мене драгоцено штиво па те молим да ми исти и убудуће шаљеш. Пуно срдачних поздрава и лепо лето желим ти од срца, твој  Бошко Томашевић. –  Благоје Свркота, Сомбор, Србија : Поштовани Господине Мирославе, Билтен Сазвежђа Заветине је изванредан, прави је изданак светлости. Молим Вас да ми га и даље шаљете. С великом захвалношћу,  срдачно,  ваш Благоје Свркота. –  Ранко Павловић: Заиста волим да добијам Заветине, јер имам шта да прочитам! –  Милан С. Косовић :  Заветине су постале део нас !!!  ……)

Тим стварним пријатељима  и члановима Групе Зз, ми ћемо наставити да и даље шаљемо , све док им то буде било занимљиво, и и наредне бројеве „Билтена“…

Осталима, великој већини  (којима смо до ових дана слали „билтене“, око 180,), више нећемо слати „Билтен“( од 19. Августа 2015) , јер су одабрали нешто друго, и неки други смер – на то имају право. И тако је можа и боље, зар не?

„Велики је број аутора који су последњих десетак година сарађивали у Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ, не учланивши се у Групу Зз, или Ново Друштво СУЗ. Ништа ново ни непознато. Прилоге тих аутора – нећемо брисати зато што  се нису учланили у Групу Зз до1. новембра 2013, али убудуће неће моћи више да публикују своје рукописе, прилоге, на локацијамаСазвежђа Заветине.“  

видети више: Уз ЈУБИЛАРНИ, 365. број „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ извор: “ https://zavetine.wordpress.com/2015/08/14/%d1%83%d0%b7-%d1%98%d1%83%d0%b1%d0%b8%d0%bb%d0%b0%d1%80%d0%bd%d0%b8-365-%d0%b1%d1%80%d0%be%d1%98-%d0%b1%d0%b8%d0%bb%d1%82%d0%b5%d0%bd%d0%b0-%d1%81%d0%b0%d0%b7%d0%b2%d0%b5%d0%b6%d1%92%d0%b0/

 и тд. И томе слично....

* * * * *

Ово се све одужило! 

Последњих неколико година слао сам обавештења о ономе што "Заветине" публикују, а када сам био у прилици и понеки број нашег листа "Заветине+"... Поготову за време Ванредног стања 2020, и коју годину касније, али сам после неког времена осетио да ПИСАЊЕ У ВЕТАР, ако се напише латиницом, ближе је оној  правој прећутаној истини, о правој природи пријатељства и сарадње са већином  оних којима сам слао, како рекох обавештења о оном што се збива у "Заветинама", посебно у листу које штампамо приватно о свом трошку. Невероватно, али број претплатника се није п о в е ћ а в а о.  У чему је ствар? Српска књижевност заслужује да има један прави независни књижевни лист који не финансира   постојећа (држава-корпорација), по сваку цену и упркос свему. Јер већина књижевних листова је данас, досадна, чаршави и чаршави писаца који су подетињили и у суштини погубили се у невиделици смутних времена и промашених амбиција. То је јасно и овим кокошкама на фотографијама уз овај осврт, који је опроштај са свима онима који су гајили један неискрен лицемеран однос према идеји књижевне самосталности и независности, која није умрла са пок. Миодрагом Мркићем, или Зораном М.Мандићем, или неким другим искреним пријатељима "Заветина".  Који су се не једном доказали и показали како народ обично каже, као људи, свесни идеје о независности и трезвености, и значаја савремене књижевности - секташке у основи и по укусу једне поражене идеологије, која извире из мрачних понора дубоке светске државе и има отрован укус секташтва мрачњака, и тетоважу лажова од памтивека...

Ово је последње обавештење које вам шаљем: Збогом, драги пријатељи,који сте то можда још увек....

FINITA LA COMEDIA!

 Bela Tukadruz (алиас Мирослав Лукић)