Шта Заветине чини друкчијим од других? Мајсторска радионица рукотворених и дигиталних издања ВАЛТАЗАР ПРЕВАЛЕЗ . Мобаров институт. Начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, удружују и испомажу. Удружујући свој дар и мар.

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 14. септембар 2012.

Место под сунцем / Владимир Јагличић




Ненаду Милосављевићу

1

Јура је ушао у моју собу сав свечан, као упарађен.
- Да частиш!
Опет, помислих. Јура је увек имао неки разлог због којег бих га частио.
Упитно га погледах.
- Нашао сам ти ухљебије!
- Ја имам ухљебије, Јура - рекох тужно - Добро знаш да га имам. Већ сутра хватам аутобус за Варварин. Као и толико пута пре тога.
- То што си имао до данас, окачи мачку о реп. Имам прави посао за тебе!
Одиста, да ми је лако на послу - није. Већ другу годину, скоро сваког трећег или четвртог понедељка, седам у аутобус и путујем шездесетак километара, до Варварина, а онда преседам у сеоски аутобус, до села Пречице, и свог радног места. Бити професор српског језика и књижевности у Пречицама код Варварина, одиста је посао који су многи окачили мачку о реп. То јест, не пада им на на крај памети да тамо траже ухљебије. Остају у граду, радије и гладујући, него се отискујући на село. А ја сам се отиснуо. Морао сам. Наша је породица сиромашна. Отац је пензионер, мајка је изгубила посао, живимо на периферији града, мој млађи брат се још увек школује, у кући често недостане новца не само за кирију, него и за храну. Они очекују помоћ од мене. Нико ми то није рекао, али код нас се много тога подразумева: не мора се говорити. Реч је о месту, о сопственом месту на свету. Мораш пронаћи своје место, место у простору, док га има, у времену, док ти је време. После је касно.
- Какав посао имаш за мене - запитах.
Он ми се скоро унесе у лице. Осетих да већ воња на пиво.
- Постоји место. У прељинској школи. Проверено.
Помислих: како је то могуће? Колико пре месец дана био сам у прељинској школи, код директора, на разговору. Сва места су попуњена. Никаквих прилика за посао неће бити још две до три године, тек тада двојица старијих колега одлазе у пензију. Зар ми и сам Јура, пре неколико дана, кад смо пили пиво у кафаници, није рекао:
- Знаш, код нас нема никакве економске обнове, нити истинске тржишне производње, нема ни нових радних места. Код нас је једина економска конјуктура у томе да се стално воде ратови. У ратовима изгине један број радно способних становника, и затим следи попуна упражњених радних места.
Насмејао сам се толикој суровости у којој је, на жалост, било истине.
- Али има једна, по тебе утешна ствар - рекао је, тада Јура. - Нас су Американци бомбардовали осиромашеним уранијом. Много наших људи помреће од неизлечивих болести. Испразниће се број радних места. У томе је једина шанса младог нашег нараштаја.
Јура је професор хемије, зна о чему говори. Не једном ми је наводио ужасан податак да су сви радници наше војне фабрике који су рашчишћавали рушевине после НАТО-агресије у пролеће 1999. године, кад су Американци и њихови савезници погодили нашу фабрику, до једнога, умрли од
рака. Уосталом, чему Јура, нашто професор хемије: о томе је причао, и знао, читав град.

2

Ушао сам у исту ону канцеларију у којој сам био пре само два месеца. Ушао сам расрђен. Директор школе ми је, тада, рекао да су сва места попуњена. На лицу ми је титрао победоносни осмејак, као да сам га ухватио у лажи. Па да, он то место чува за неког свог кандидата, а мене преводи жедног преко воде. Познаје некога ко ће му омастити шаке еврима које ја немам. Да имам, и ја бих платио, али одакле?
Кад ме видео, директор се није нарогушио, лице му се претвори у осмех. Помислих, то је рђав знак. Боље да се нарогушио.
Сео сам, одбио кафу, прихватих понуђен сок, сачеках да сервирка унесе хладни газирано-минерални „Голф“ , гуцнух гутљај реда ради, и пређох на ствар:
- Ја, опет, господине директоре, због радног места.
Нисам га, намерно, ословио са чика-Славко, или господине Миљковићу, иако је био стари познаник мог оца, професора у пензији. Намерно сам га ословио стручним звањем, јер сам сматрао да више није време за пријатељско ћаскање и цифрање.
- Мислио сам да смо о томе, драги колега, већ разговарали. Телефонирао је Ваш отац, и...
- Да, али ја сам чуо, из својих извора - нагласих реч „својих“, - да је место професора књижевности, ипак, упражњено...
Директор поћута. А онда куцну прстом о пепељару (очито, због навике пушача. Однедавно је пушење у канцеларијама строго забрањено, под претњом високих новчаних казни, па је, сада, уместо цигарете, о пепељару повремено лупкао прстом, као да отреса пепео; изгледало је да ће му се прст сваког трена расути у прах и пепео). Затим слеже раменима.
- Истина је да је колегиница Славка повремено на боловањима. Али, стално се враћа на посао. Њен фонд часова покривају други запослени радници. То је нормална ствар, таква је политика не само наше школе. Не можемо ангажовати новог радника, док је стари на повременим боловањима.
Ја се укочих. Дакле, Јура је знао нешто налик на истину, али не до краја. Та колегиница, дакле, још увек ради. Мислио сам да је отишла у пензију, или на неко друго радно место, а да је њено попуњено. Ко зна зашто, нисам помишљао да се може догодити једна овако непријатна ситуација.
Заустио сам нешто да кажем, али ме директор предухитри:
- Ја вас у потпуности разумем. Разумем да се интересујете. Нисте једини. Долазило је већ неколико младих људи, сви по истом питању. Ја то разумем. Био сам у вашој кожи, драги колега. Био сам у вашој кожи.
Побојах се да ће опет почети да се жали. Имао сам искуства са таквим људима. Уместо да вам помогну, почињу да се жале на то да вам не само не могу помоћи, већ и на то да ни њима самима помоћи нема. Напокон се испоставља да би ви, некако, требало да помогнете њима и удаљите се из просторије, јер су већ довољно намучени у животу. Имали су сиромашку младост и детињство, нико их никада није разумео, оженили су се тек тако, реда ради, грлом у јагоде, јер су мислили да тако треба, а онда та деца, деца која им докрајчују ионако измрцверене животе, која ће их, напокон, у гроб отерати. А о остарелим родитељима, да и не причам. Недавно је отишао да се пожали због нечега, код оца, а отац је почео да му прича како је, ево, крај августа, а нико да се сети да му донесе једну хладну лубеницу, да ослади сува старачка уста. И све то он мора да носи на својим плећима. Школа? О школи нема времена ни да мисли, иако га школа хлебом храни. Ова проклета школа где је на своју несрећу директор, долази на крају, као кап која превршује чашу.
- Не верујем да сте били у мојој кожи - нарогуших  се.
Он као да се уплаши:
- Не, не, наравно... Ово је одиста специфичан случај. Наша радница је жива, а некако, са становишта радног процеса, и није. Можете мислити, хемотерапије на сваких месец дана, коса јој је сасвим опала. Замислите жену без косе, има ли ишта страшније? Да је видите онако ћелаву у ходнику, препали бисте се. Свима је нама јасно да она више није за рад, са децом поготово, једном јој се перика смуљила са главе и настао је урнебес, можете замислити, можете замислити. А онда, она већ заборавља градиво, не може да се сконцентрише на предавањима, само о својој болести мисли, неуредна је, стоји крај прозора, замисли се, ко зна куда јој мисли лутају, деца - насред часа улазе и излазе, она то и не примећује, једном су је, чак, видели да плаче. Обрисала је, разуме се, сузе, али, ипак... Зар је то пример који треба да уливамо деци? Ми треба да будемо оптимисти, да размишљамо позитивно... Све ја то знам, колега, али шта ћете, немоћан сам. Прописи кажу да је она пуноправни радник школе, да има право на лечење и, наравно, да закључи боловање у сваком тренутку и врати се на посао... Такви су, знате, прописи. А онда, и њу треба разумети, бори се за сваки радни дан, јер кад оде на боловање, њена примања биће преполовљена, а новац је свакоме, знате, потребан. Ви сте професор књижевности, ви сигурно знате како је оно рекао Шекспир: новац је... новац је једини видљиви бог. Тако некако. С друге стране, ко трпи? Трпи школа, трпим ја, трпите ви, а школски савет и родитељи су ми се већ попели на главу. И кад пре сви сазнадоше? Код нас ништа не може да се сакрије! Свако од њих има свог кандидата! Родитељи имају своје кандидате, школски одбор има своје кандидате, али најстрашније је што општина има своје кандидате. И то не једнога! Из општине стално питају је ли умрла, и шта се то отеже? А ја, шта ја да радим, шта да им одговорим? Није још, велим, није још, али се очекује. Ма оставите ви то, „очекује се, очекује“, нисте ви политичар, кажу ми из општине. Него преломите, нека иде у пензију, па квит! А она, колега, знате, још није испунила услове за пуну пензију, фале јој две године... Тако да сам немоћан, потпуно немоћан.
Испих још гутљај сока, да се повратим, и устадох из столице. Није, разуме се, требало да будем ту. Али, био сам ту.
- Ви дођите опет за неколико дана, колега - рече он. - Можда ће се ситуација развити у повољном правцу. Али, морам да вам признам  да трпим толике притиске, да сам готово немоћан. Сви они из школског одбора и општине имају своје кандидате, а школа на известан начин, зависи од њих. Морате да ме схватите, ја одлучујем тако мало, тако мало... Не могу чак ни да је отерам у пензију. Па и да могу, не бих имао срца, право да вам кажем... Овај процес се одвија мимо нас, мимо наших потреба и прохтева. Овај процес мора се завршити сам од себе.
Окренух се, излазећи, на вратима, и запитах, сад већ злобно, као да бацам копље:
- Хоће ли се, по вашим проценама, ситуација, ипак, развити у повољном правцу?
Он скоро живну:
- Па, то је једина извесна ствар. Нико још није победио тако разорну болест, мада телевизија стално извештава о таквим случајевима. Он се навраћа, знате. Метастазира. Ако има неког добра, онда у томе... Место ће, сигурно, до краја године бити упражњено. Добио сам извештај специјалисте, то је родитељ једног нашег ученика, специјално сам се занимао.  Ствар је, такорећи, свршена. Упутиће је на операцију. Отвориће је и затворити. Онда ће је упутити кући. Тај специјалиста јој даје највише неколико месеци, до пролећа. У пролеће такви болесници - путују... Ту може бити нечега за вас, али, понављам, морате хитно да одете у општину, могу и толико да вам кажем, потражите саветника за образовање Ђурића. Не начелника, него саветника. Начелник глуми шефа, али је саветник политички моћнији. Дали су му место саветника да не мора долазити на посао. Његов један потез прстом, и све ће се уредити на најбољи могући начин. Без њега, схватите, ја сам немоћан.

3

Колико је кандидата? И то сам могао да претпоставим, јер је нас двадесетак претендената на исто радно место, обилазило све околне школе у нади да ће пронаћи слободно место професора књижевности. Сви смо ми имали некакаву, лабаву, везу, која није била довољна да се претвори у радни однос. Док смо се мимоилазили по мрачним ходницима и пространим директорским канцеларијама, нисмо успевали ни у чему другоме, осим да омрзнемо један другога. Сви су они, дакле, упознати, сви су, вероватно, већ кренули на јуриш, на освајање, на немогућу мисију, и то много пре мене!
Пред сан, уљуљкан умором, размишљао сам о новонасталим околностима. Добро је што сам затражио слободан дан, сутра нећу путовати за Варварин. Морам под хитно у општину, код саветника Ђурића. Питање је да ли ћу га затећи, без претходне најаве. Али, не смем да одустанем. Ради се о месту. Не само радном. О свом месту у времену. Јуре је заслужио своје пиво. Имао је добру информацију. Не тражим ја памћење воде, мудрост пустиње, интелигенцију ватре. Они постоје и без мене. Један сам од многих који, у сенци, траже место под сунцем. Без њега, не постојим.

_______________________ Напомена

Dragi Miroslave,
evo ti saljem pet prica, objavljenih u poslednjih pet brojeva "Novina kragujevackih", pod zaglavljem "Sumadijske price", mozda ce ih neko procitati i u elektronskom obliku.
Pozdrav,
V. J. 
 


Нема коментара:

Постави коментар

Отпочело је објављивање текстова о ПРЕВРЕДНОВАЊУ

Популарни постови

Josip Broz TITO (Zvonko Bogdan)

Ovo je do danas videlo preko 8600 posetilaca!

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Краљевића Ђорђа Карађорђевића