Шта Заветине чини друкчијим од других? Мајсторска радионица рукотворених и дигиталних издања ВАЛТАЗАР ПРЕВАЛЕЗ . Мобаров институт. Начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, удружују и испомажу. Удружујући свој дар и мар.

ЗАВЕТИНА

ЗАВЕТИНА
локација

среда, 21. септембар 2011.

Прес године, Никола Ивановић

Никола Ивановић:
Четрдесет година “потрошио” сам на пословима информисања: новинар – сарадник, уредник, шеф деска, главни уредник, директор, републички секретар за информисање.  Основну школу завршо сам у Даниловграду, Учитељску у Тузли, а студије филозофије на Филозофском факултету у Сарајеву. Претходно сам, такође у Сарајеву, дипломирао на Педагошкој школи  – српскохрватски језик и књижевност и општу и националну историју.  
Био сам у власти и "око" власти 32 године. Постојала је константна тензија, вјечити сукоб, између новинара и државног функционера – онога који повремено  нешто “открива” и истог, који нешто стално “скрива”. Управо због тога двојства у мени, гдје сам предност дао новинарству, услиједила су три предлога за моју смјену и напокон моја смјена
са високе државне информативне функције у Београду, на предлог ЈУЛ-а, 2. јула 1998. Први предлог, без образложења, услиједио је након измјене рођендана Радио Југославије. Након обимнијег истраживања у Архиву Југославије дошао сам до документа у коме стоји да је краткоталасну станицу основао др Милан Стојадиновић, предсједник владе Краљевине Југославије, а не Вељко Влаховић, како смо учили у школи. У оснивачком акту од 8. марта 1936. године стоји да се радио - станица покреће ради супротстављања Хитлеровој и Мусолинијевој ратној пропаганди! Изгледа да су се неки историчари, у Архиву Југославије понашали попут самопослуге – узимали су оно што им је било потребно.  
Обиљежавајући њен 60. рођендан 1996. на свечаности у Скупштини града Београда, (предсједник Небојша Човић), предсједник Савезне, уз окапање, прихватио је да нешто каже. Са њим није дошао ни један министар, изузимајући Драгутина Брчина, савезни министар информација, а из Црне Горе делегација, не сјећам се имена. За претходни 14-годишњи рад у Влади Црне Горе и двогодишњи у „Побједи“  вежу ме драге успомене. Али неколико пута имао сам непријатности. На основу докумената објавио сам у „Побједи“ да Вила “Топлиш” на Светом Стефану не припада општини Будва, ни Влади Црне Горе, које су се спориле око власништва, него Марији Карађорђевић. Замјерио сам се и Влади и Скупштини, која ће ме бирати на функцију републичког секретара за информације. Услиједиле су серије предлога за моју смјену. Редале су се ванредне сјенице Скупштине општине Будва, Извршног одбора Скупштине, њеног ССРН, СС, Удружења бораца. Предлогу за смјену придружио се и први човјек Савеза синдиката Црне Горе. Завађам „радничку класу“ Светог Стефана са „радничком класом“ сјевера Црне Горе. Одговорио сам да радници са сјевера Црне Горе  пуно раде, а мало зарађују, а радници са Светог Стефана најмање раде, а највише зарађују. Једна непријатност везана је за учвршћивање дугорочне културне сарадње Подгорице са Тираном, у једном невремену. У вријеме рушилачких демонстрација у Приштини 1981. државна делегација Тиране посјетила је Подгорицу, када је потписан Протокол о дугорочној културно-просвјетној сарадњи. Нијесам дао саопштење за јавност о њиховој посјети Влади Црне Гора па сам на изричит захтјев предсједника Републике морао да пишем лично њему – изјаву. То је прва изјава, истина без посљедица, коју сам икад написао за 40 година рада. Имао сам непријаности и са потпредсједником Покрајинског извршног вијећа Космета. У јесен 1978. као помоћник секретара за информације Црне Горе, био сам члан делегације Удружења новинара ЦГ, која је била у узвратној посјети Покрајини. Домаћин је био Осман Гаши, бивши аташе за културу у Њујорку, а касније главни уредник ТВ Приштина. Нијесам прихватио предлог да посјетимо  Музеј “Призренске лиге”, уз образложење да сам добио пуно информација посредством штампе која је еуфорично обиљежавала њену 100-годишњицу.
На мој предлог обишли смо гроб цара Душана и манастир Богородицу Љевишку, у Призрену. Пајазит Нуши, није нас примио, мада по програму студијског путовања пријем је предвиђен. 
Губио сам посао два пута. Први пут 1991. након вишестраначких избора у Црној Гори, јер сам, као и данас, остао ванстраначке оријентације. Током изборне кампање   почетком деведесетих, постигнут је договор у влади да њени чланови не учествују у страначким алакањима. Међутим, на промотивном скупу странке Савеза комуниста, касније ДПС-а, у Спортском центру „Морача“,  у првом и другом реду видио сам готово комплетну владу. Мене није било тамо. Није ме било ни у будућој влади, што је и нормално, јер та функција је припала партијском активисти. Губитком функције, укинута ми је и плата, док ме Мило Ђукановић, на његов захтјев, није позвао на разговор о евентуалном мом новом ангажовању. На питање шта бих радио, одговорио сам да бих, с обзиром на искуство, могао бити његов савјетник за штампу. Рекао ми је да ће ме позвати на нови разговор за седам дана. На поновљено питање дао сам исти одговор. Рекао је да би било добро да преузмем  „Побједу“ и да размислим и дам одговор за седам дана.  Пошто сам био члан уређивачког тима када је први пут прешла на дневно излажење (јануар 1975), прихватио сам понуду, али уз услов да се прихвате четири принципа уређивачке политике, које сам телеграфски изложио. Предсједник Владе прихватио је предлог. Рекао сам да предлог треба да прихвати предсједник државе и парламента.(Пуни проток информација, пуни проток разних политичких опција, унапређење културе дијалога и зашттиа човјека као примарне вриједности). Након преузимања листа, појединачно, концепт су прихватили и сви опозициони лидери. Након преузимања листа затекао сам у Побједи, списак са 25 „неподобних новинара“,  који су скрајнути и припремали неки подлистак - „Излог“, огласни прилози, које нико није плаћао, а новинари су редовно добијали плате. Сви су прихватили нови уређивачки концепт, осим једног који је млатио по Федералистичком покрету. Сви, без изузетка, су били веома предани послу, чак сам једног поставио за помоћника.  
 Да бих побољшао информативну понуду потписао сам, (1993),  уговор о коришћењу сервиса двије тек формиране привате информативне агенције - Фонета и Бете и најавио потписивање уговора са Франс-пресом. “Побједа” је први државни медиј који је дарнуо у  монополску позицију државног Тањуга. А након двије године, на пола мандата, саопштио сам Милу Ђукановићу да сам, по мом мишљењу, урадио обећано и да бих се повукао. 
  Био је изненађен, а стекао сам утисак да није знао шта ће са мном. Отпутовао сам на годишњи одмор код дијела породице у САД, гдје и сада живим. Кад сам се вратио, на аеродрому у Београду честитали су ми неки познаници нову функцију, предлог за директора Радио Југославије, а нико ме није о томе питао. Међутим,  Савезна влада, осам мјесеци одлагала је моје именовање све док Мило Ђукановић није затражио писмено објашњење за одлагање именовања. Одмах сам именован, али само као в.д. директора. Сама редакција и новинари изузетно су ме добро прихватили. То је био најјачи информативно-преводилачки центар у Београду, са 11 редакција које припремају емитовање програма на толико језика. (Гдје се не чује Радио Југославија, тамо је крај свијета.) У старту почињу проблеми на релацији државно гласило, дио савезне администрације. Након годину в.д. директоровања послао сам писмо предсједнику Владе, Радоју Контићу и обавијестио га да  “од идућег понедељка” престаје ми функција директора по сили закона, јер као в.д. директора, по закону, могу обављати функцији до годину дана. Из Министарства правде молили су ме да не пренагљујем, јер и други су в.д. и  по четири, чак и осам година,  “па им ништа не фали”. Мени фали, рекао сам, па сам одмах именован, а онда слиједи предлог за смјену, без образложења. Одбрањен сам по републичком кључу. Следећи пут сам разријешен. Послије мене у пакету је смијењено педесетак чиновника савезне администрације из Црне Горе. На предлог ЈУЛ-а,  2. јула 1998, уз формални потпис предсједника Савезне владе, разријешен сам, а умјесто мене именован је портпарол ЈУЛ-а. Укинута ми је плата 18 мјесеци, чиме је прекршен закон који је донијела Савезна влада.   
 Игром случаја постао сам новинар. Након педагошких студија почео сам да радим у Републичком прихватилишту за малољетње деликвенте у Сарајеву. И први моји текстови о коријенима малољетничке деликвенције појавли су се у „Сарајевским новинама“ и „Ослобођењу.“
    За вријеме бављења пословима у државној управи, нијесам прекидао сарадњу са штампом. (НИН, Политика, Дуга, Побједа, Ослобођење, Радио Црне Горе, љубљански Телекс, стручни часопис “Новинарство“, гласило Југословенског института за новинарство). Најтежи тренутак у мом новинарско-бирократском послу био је након дешавања код „Жуте греде“ и покушај увођења цензуре у Црној Гори. Предлог је припремио ССРНЦГ. Цензура није уведена а на састанку код предсједника ССРН и поновљеног код предсједника Владе, ни један од директора и главних уредника црногорских медија није ме подржао.
У „Побједи“ смо покренули по први пут три издања листа,  – вечерње, јутарње и  регионално издање, (сриједом) за Боку Которску. Пуштању другог издања присуствовао је Мило Ђукановић. Добро ми је дошло искуство из сарајевског „Ослобођења“. Због галопирајуће инфлације 1993. вратио сам се привремено на једно издање листа.    
   Уочи парламентарних избора, (крајем 1992),  стигао је предлог за „залеђивање моје функције“ и рада колегија док не прођу избори, јер уређивачком политиком „дестабилизујем Црну Гору“. Одговорио сам да се нећу повући, а ко ме је именовао нека ме и смијени. (О овом покушају понижења професије, као и другим покушајима контроле медија остало је моје свједочење у  књизи “Скупа власт, јефтина држава“  коју је у добром дијелу објавила „Политика“ – фељтон у 17 наставака, мај 2000. године).   
         Сада се дружим углавном са собом и унуцима највише. Слиједим преформулисано картезијанско начело - пишем, дакле постојим. Објавио три књиге: Скупа власт, јефтина држава, 2000,  Речено или прећутано, 1992, Власт и држава – Црна Гора и Србија, крај или наставак феномена балканске деструкције, 2002. У завршној припреми је обимнији рад: „Балканска перестројка, државице из рециклаже“. Добитник сам и неких признања. Орден рада са сребрним вијенцем, (фебруар 1981), за медијско ангажовање у акцији обнове порушене Црне Горе у катастрофалном земљотресу 1979. За обиљежавање 40 година рада Југословенског института за новинарство додијељена ми је Плакета Југословенског института за новинарство за унапређење теорије и праксе југословенског новинарства (1990), и годишња награда УНЦГ, чини ми се 1987. или годину касније.

        МИЛОВАН ЂИЛАС ИЗМЕЂУ ПОЛИТИКЕ И ЗАВИЧАЈА 
       Промоција књиге у УКС, ТРИБИНА  ФРАНЦУСКА 7, ПЕТАК,  23.  СЕПТЕМБАР  2011,  12.00
УЧЕСТВУЈУ:
ДОБРИЦА ЋОСИЋ
ДР РАТКО БОЖОВИЋ
ВЕСЕЛИН МИШНИЋ
МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ

Извор: Секретеријат УКС

Нема коментара:

Постави коментар

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Краљевића Ђорђа Карађорђевића