Шта Заветине чини друкчијим од других? Мајсторска радионица рукотворених и дигиталних издања ВАЛТАЗАР ПРЕВАЛЕЗ . Мобаров институт. Начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, удружују и испомажу. Удружујући свој дар и мар.

ЗАВЕТИНА

ЗАВЕТИНА
локација

четвртак, 02. април 2015.

ДРЕВНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Лин, Пронапић, Тамирић, Олинтић, Алимпиј, Тимотиј, ненадмашни Сорбеј (Орфеј) и (Х)Омер...



Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ

ДРЕВНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ

РАШКО-ПЕЛАШКИ НАРОД И ПИСМО


        „Нема ништа скривено што се неће открити; ни тајне која се неће дознати“ (Јеванђеље по Матеју, 11:26). Речи светога апостола Христовог се полако обистињују, и није далеко дан  када ће се српска историја поново писати, али овога пута заснована на истинитим историјским изворима, правим аргументима и непобитним чињеницама, које нам откривају и нуде све време антички извори,  затим небројене студије и истраживања најеминентнијих светских научника, историчара и палеолингвиста Старога и Новога века, као и плејада домаћих истраживача српске и словенске старине, повеснице или паметарнице, која  неуморно ради на томе већ два пуна столећа, а посебно интензивно и плодоносно почетком  овог 21. века.
        Нажалост, истинити историјски извори о српском пореклу, његовој  повести и култури су до сада у „званичној науци“ једноставно прећуткивани, одбацивани и пренебрегавани, а генерације и генерације Срба су училе лажну историју, заправо идеолошке конструкције и политичке памфлете, скројене негде другде, а зарад злоћудних  циљева.
        На срећу, већ сада, а на основу резултата историјских и лингвистичких истраживања, може се говорити и о правој историји српског језика, писма и књижевности. Овом приликом нећемо говорити о санскритско-ведској култури и цивилизацији праисторијских Срба  Аријеваца на индијском тлу, већ ћемо се ограничити на српски, балкански простор, на „колевку белог европеида“ и „први источник писмености“, као и на најпознатије древне српске песнике: Лина, Пронапића, Тамирића, Олинтића, Алимпија, Тимотија, ненадмашног Сорбеја (Орфеја) и (Х)Омера, који су говорили и писали рашко-пелашким језиком  и „пелазгијским словима“.
        О тим древним српским поетама нас извештавају, и о њиховом стваралаштву сведоче, антички хроничари: Херодот, са атрибутом „отац историје“, Страбон, Диодор Сикулус, Дионисије, Паусаније, Плутарх, Аполоније, песници Овидије и Вергилије и многи други, које ћемо наводити и позивати се на њих у овом спису, као неоспорне ауторитете у историји.

ВИНЧАНИЦА – АРХАИЧНА ЋИРИЛИЦА

        Рашко-пелашко писмо је писмо Протосрба Рашана или Пеласта/Беласта, најстаријег народа који се спомиње у историјским изворима, а заправо то је данашње Винчанско писмо, проистекло из Протописма Лепенског вира, а усавршено и откривено у Винчи, (на локалитету Бело брдо) крај Београда, на обали Дунава, у поддунавској Србији, које је неочекивано померило све до сада познате границе писмености, на приближно до десет хиљада година пре нове ере.
        Дакле, најстарији трагови писмености на свету, у облику архаичне ћирилице, постојали су на српском и балканском тлу најмање осам миленијума пре Христа. Зато не би требало да се ово писмо зове помесним именом – Винчанско, већ онако како и доликује, према народу који га је осмислио, то јест – Србица, као што предлажу многи истраживачи наше старине.
        Др Радивоје Пешић у делу „Винчанско писмо(Београд, 1986) етрурсколог и један од најпознатијих светских  палеолингвиста, пронашао је чак двадесет идентичних слова првог српског и светског писма - винчанице са данашњим српским писмом - ћирилицом. Др Радивоје Пешић је Винчанско писмо назвао „космичким писмом“, с обзиром да је најстарије на Планети.
        Како знамо да су Рашани-Пеласти/Беласти носиоци овог писма и културе? На ово питање добићемо одговоре од највећих научних ауторитета из ове области.
        „Име Раси и посесивни облик рашански је старо и вероватно се никад није мењало. Балканско полуострво је први насељени регион и он представља одскочну даску  за даље насељавање Европе“, тврди др Светислав Билбија у свом делу „Загребачка мумија“ (Чикаго, 1989).
        У свом другом научном раду „Староевропски језик и писмо“ др Светислав Билбија наводи:
        „Лепенски вир представља Подунавље, колевку из које је временом потекао европски бели човек. Расељавање и ширење из Подунавља трајало је хиљадама година“.
        Др Реља Новаковић у делу „Кавкаски и ликијски Срби“ ( стр. 83, Београд, 1997) је још прецизнији:
        „Народи који сада насељавају Балкан су остаци племена Рашани, који су ту од најстаријих дана и никада се нису потпуно исељавали“.
        У истој, горе поменутој, студији на 148. страници, професор др Реља Новаковић тврди:
        „Срби су остали Срби кроз векове. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем загробног живота, и „царства небеског“, што се код Срба и у песмама спомиње“.
        „На основу тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, недвосмислен је професор др Реља Новаковић („Кавкаски и ликијски Срби“, Београд, 1997, стр. 25). 
        „За Србе је нађено  да су аутохтон народ...“ пише Д. Мирковић у делу „О Етрурцима, Баскима и Србима“ (Београд, 1992).

КОЛЕВКА ПРВОГ НАРОДА

        Дакле, колевка писмености је у колевци „првопосталог“, „првородног народа“, од кога су се касније развили сви остали сродни народи, Аријевски, односно народи беле пути или српски речено – Беласти. Поддунавска Србија на Балкану је „расадник белог човека – европеида“.
За Беласте зна и српски писац (Х)Омер, и спомиње их у свом спеву „Илијада“, под именом – Пелазги или Пеласти и убраја их у тројанске савезнике, заједно са Рашанима, Вендима (Венетима), Јонцима, Лиђанима, Миђанима, Дарданцима, Пафлагонцима, Бригима (Фригима), Пеонцима и другим бројним српским племенима, највећег народа у Старом свету („Илијада“, стр. 786, 877).
        И Херодот, 450. године пре Христа, такође, пише о Пелазгима (Беластима) и сматра их за Бриге (Фриге), једно од најбројнијих племена
стародревне српске Медије. Брижани су били изванредни коњаници у Тројанском рату, а предводила их је принцеза Круша (грчки: Круса), удата за принца Енеја, касније оснивача града Лацијума, првог урбаног језгра Рима.
        Када је Троја пала, у општем метежу Енеј није могао да је пронађе и Круша се вратила са својим Бригима у завичај. Иначе, реч–бриг- на старосрпском језику значи - брег, брдо. И тада су Срби били брежани, брђани, људи са „брдовитог Балкана“. Сама територија Бригије, према црногорском историографу Н. Андесилићу („Троја на Скадарском језеру“), налазила се у пределу Копаоника, Јастрепца и Западне Мораве, тако да можемо претпоставити да се њено име данас баштини у самом топониму Крушевца, мада постоји и другачије етимолошко објашњење.
        Беласти или Пеласти, односно Пелазги је најстарији назив за Протосрбе у античким историјским изворима, од којих се развише и намножише сва остала сродна племена, која потом уједињена под Аријем створише велику државу Медију, која се делила на Горњу и Доњу Медију и захватала је у почетку простор од Алпа, преко Балкана и Пелопонеза до Црног мора. Арије је био и вођа првог похода на Индију и творац Великог медског царства које се простирало на три континента: Европу, Азију и Африку.
        „О тој праисторијској вези  Срба са Беластима или Пеластима имамо потврде у артефактима материјалне културе које је први изложио Милоје Васић, а Милан Будимир је поред писма, нарочито истицао: металургију војну индустрију  везану за Кимере и Китиме, то јест за Сембере, Себаре или Србаље, као и умеће бродотеже везане за Науре, српско-словенска племена“, истиче Александар М. Петровић у делу „Кратка археографија Срба“.
        Аријевска цивилизација се још зове и ведска или санскртска цивилизација и култура. Једно старосрпско племе из „дунавског басена цивилизације“ носило је име Венди (Веди), спомињу га и (Х)Омер и Херодот, као и сви познији антички летописци и историчари. Реч – вед – на древном српском значи – вид- односно увид, унутрашње просветљење, знање... Отуда потиче и име старог српског бога Вида (Видовдан), а то име је носио и највећи српски астроном и математичар Старог света, иначе, проналазач првог календара.


СТАРОСТ ВИНЧАНИЦЕ
ПРИЗНАЈУ СВЕТСКИ АУТОРИТЕТИ


       У својој „Историји“ (450. година  п. н. е.) Херодот је оставио непобитан доказ да су стари Срби били други народ по бројности и величини на свету. Та његова реченица гласи:
        „Рашани (Трачани-грчки назив) су највећи народ на свету после Индуса...“, а ти Херодотови Срби су живели на целој територији Балкана, па и на грчким острвима.
        Његову тврдњу подупире и уважени хроничар Страбон, на почетку првог века Христове ере.
        „Балкански Пеласти или Пелазги су она стародревна заједница, која је уједно и носилац цивилизације, коју називамо – Винчанском културом. У њој пре свега настаје такво писмо (Винчанско-пелашко) које је први открио Милоје М. Васић, а његово откриће потврдили су и светски ауторитети: Г. Чајлд, Н. Власа, М. Вин, Радивоје Пешић и многи други“, каже др Милан Будимир у свом делу „Антика и Пеласти“ (Скопље,1989).
        Да би се боље схватила временска разлика у настанку српског и старогрчког писма, наводимо тврђење Плинија Старијег из дела „Природна историја“ (1, в, с. 29) да прва дела написана на старогрчком језику потичу из 6. века пре нове ере, док је српска архаична ћирилица - Винчаница настала најмање 7 хиљада година пре Христа.
       Харолд Хартман у свом делу „Универзална генеза писмауврстио је Винчаницу у најстарије писмо на свету.
        Древни српски песници у балканској Србији писали су своја дела  много пре Тројанског рата, односно око хиљаду година пре првих старогрчких списа. Дакле, цео културни свет Старе ере и Европе писао је рашко-пелашким писмом  - Србицом или Винчаницом. (А под старом Европом  тадашњи географски појмови подразумевали су  древну Србију испод Дунава).


СТАРИ СВЕТ ГОВОРИО И ПИСАО
СРПСКИ

        О писменом споразумевању најученијих људи Старе ере и Европе, сведочи нам Диодор (књига трећа, глава 67):
        „По предању, Лин је пишући пелазгијским словима оставио причу о делима првог Дионисија, као и друге приче. Тим словима је писао и Линов ученик Орфеј, као и Пронапид, који је био учитељ самом Хомеру“, тако нас уверава Диодор.
        Овде морамо подсетити читаоца да је Ватикански синод у четвртом веку Христове ере, када је Србин Свети Јероним превео Библију за потребе синода, одмах забранио широку употребу те књиге и наложио свим својим преписивачима да искривљују свуда српско име, етникуме, дакле имена  српских племена и српског народа, као и лична имена, уназад све до 3.000 година пре нове ере. То је током векова постала такорећи „обавеза“ и пракса свих преводилаца и фалсификатора српске историје, не само ватиканске, већ и такозване германске или нордијске историјске школе. А зашто се то чинило, а и данас чини?
       Амбициозни Ватикан је тек после читања  „Вулгате“ – Библије, схватио огроман и несамерљив историјски, цивилизацијски, културолошки, духовни и општи допринос Срба светској баштини. Зато су рецимо Рашани постали Трачани, Срби–Словени, придошли изнебуха однекуд и без историјског и културног идентитета и утемељења.
       Зато су и имена српских песника преправљана да личе што више грчком или латинском језику и изговору, без обзира на њихов корен, морфологију и етимологију.
        Орфеј је уствари српски песник Орбеј (Орао бео), Пронапид је – Пронапић, Тамирис – Тамирић, Олинт – Олинтић, Олимпије- Алимпије, а Хомер је Омер. Касније ћемо видети откуда баш ова имена.
        Чувени Еврипид нам сведочи да су Рашани и Пеласти имали исти језик и писмо: „А то је писмо одговарало гласовима и говору и једних и других“.
        Диодор Сикулус тврди да су рашко-пелазгијски песници писали своја поетска надахнућа на – „пелазгијском језику“, али посебно наглашава – „уз помоћ старог писма“.


СРПСКИ – „ МАЈКА СВИМ ЈЕЗИЦИМА“

       А то „старо писмо“ једино може бити древна Србица, односно – Винчанско писмо, чију старост и првобитност је неоспорно утврдио др Радивоје Пешић.
       У часопису „Очаг“, број 3, за 1999. годину Шчербаков наводи:
        „Професор Пешић је на стрмим обалама Дунава открио знаке писма сличног етрурском. Истражујући налазе археолога у том региону, саставио је најстарију азбуку на свету од 48 знакова, слова. Његови радови производе утисак праве експлозије...То помера у тешко замисливу прошлост не само изворе писмености, него и први циклус читаве цивилизације на Планети“.
        А шта је о азбучном писму писао др Радивоје Пешић у делу „Винчанско писмо“ (Београд, 1986):
        „Прво азбучно писмо, како се сматрало, било је грчко, а које је настало из феничанског 900. године пре наше ере... Али, ми се не можемо отети утиску  о азбучном карактеру писма које је настало у Винчи. Такође, не можемо мимоићи чињеницу да се досад тврдило да је и етрурско писмо настало негде у 9. веку пре нове ере... Етрурци (Рашани на Апенинском полуострву) су били већ писмени кад су се први пут, срели са Грцима. Грци нису разумевали њихов језик. Био им је стран. А ни сам сусрет, нити даљи међусобни односи нису били тако срдачни. Напротив. Често су међусобно ратовали.
Зашто би се у тим околностима Етрурци одрицали свог језика и писма и преузимали их од Грка? Етрурски језик и писмо били су широко распрострањени и то им је омогућавало нормалну комуникацију са светом“.
        Наравно, Етрурско писмо настало је из старијег Винчанског или Рашко-пелашког, а преводом етрурског текста са Златне плочице из Пиргија, др Радивоје Пешић је утврдио да су такозвани Етрурци уствари Расени или Рашани, односно Словени, и да се између ових етнонима може ставити знак једнакости.
        О старости и пореклу српског језика стручно мишљење је дао и италијански филолог Ф. М. Апендини:       
        „Сматра се  рашки језик је најстарији, првонастали и мајка свима (језицима)“.
        Грк Еврипид у „Алкестуму“ (стихови 966-969) сведочи о старости српског писма следећим стихом:
        „Нема лека ни у рашким таблицама, на којима је исписана Орфејева реч“.
        Француски лингвисти Пејсонел и Миле су написали:
        „Од Црног до Јадранског мора пожелеће ти добар дан на српском језику“.
         Др Светислав Билбија о старости српског писма пронашао је нове доказе:
         „Рашански буквар и читанка који су саливени у бронзи пре 3.000 година п. н. е. најбоље сведоче о писмености Срба и Прасловена у Праисторији. Језик који је саливен у бронзи исти је онај језик којим данас говоре Срби“ (С. Билбија: „Староевропски језик и писмо“, стр. 10).
         Дакле, овај споменик српске писмености, буквар и читанка у бронзи, старији су  4.000 година од времена описмењавања Словена и Срба, које су спроводили Ћирило и Методије. То уједно значи да су ови српски писани споменици настали неколико хиљада година пре процвата такозване грчке цивилизације.

ДРЕВНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ
ПИСАЛИ НА ПАПИРУ

        Праисторијски Срби имали су најразвијенију цивилизацију и културу. Поред писма, пронашли су и точак и кола, ленгер, бројне математичке законитости, написали су прве законике и открили процес добијања „живе ватре из дрвета – праматре“.
        Према филологу Слободану Филиповићу, од српске речи  - праматра – Грци стварају лично име митског јунака Прометеја, који је наводно украо ватру од богова. А тај српски проналазач, назовимо га Праматром, вадио је ватру из дрвета помоћу два штапа, горњег и доњег, а тај горњи штап који се палио звао се – арани.
        И што је најзанимљивије за нашу тему јесте податак да су древни српски песници писали и на папиру. Антички Срби су открили технологију добијања хартије, а папир се добијао технолошким поступком од биљке зване – куркуту. То је биљка бледо зелене боје, тако да је прва хартија имала бледо-зелену боју.  Прави антички назив биљке куркуту је – низа. По овој „светој“ биљци и само место справљања папира добило је име – Низа, а то је данашњи Ниш.
        Низа је била верски и научни центар Старог света, која је неговала Бакове или Дионизијске свечаности, које су биле посвећене Богу Белу или Баку, у Библији се пише као бог Вал или Бал, као и богу Сербону (другом Баку или Дионисију). А Александар Велики Карановић, цар српски, био је трећи Бак.
        О делима старосрпског бога Бака писао је и песник Лин, учитељ Орбејев (Орфејев).
            
ПРОРОК ЈЕРЕМИЈА ХВАЛИ СРБЕ

       Из праисторијског рашког града Низе полазили су у освајачке походе и сви велики српски цареви: Нино Белов, бог Бак или Бал, у Библији познат као Неброд, Сербо Макеридов или бог Сербон, у Библији назван Асур, као и Александар Велики Карановић, који су, сваки у свом времену, враћали светско српско царство у старе аријевске или медске границе, успостављене приликом прве сеобе балканских племена према Индији.
        Сва тројица највећих светских освајача стварала су своја царства која су обухватала простор од Атлантског, до Тихог океана, Балтичког и Средоземног мора, укључујући Блиски исток и Африку (Египат).
        О границама српског светског царства говори и један од најчувенијих библијских пророка – Јеремија:
        „Ти Скити (Срби) са њиховим страховитим нападима, који из унутрашњости Азије, већ у далекој прошлости, на једну страну од Великог или Тихог океана се проширише, и код Кинеза и код Јапанаца осташе њихове успомене, на другој страни до обале Мале Азије и даље до Египта се проширише, где временом и Палестину обухватише, у којој и град Скитополис на брду Табор, у провинцији Галилеји саградише“ („Књига пророка Јеремије“, С. 5. 15).
       И код Роберта Гревса у делу „Исус краљ“ налазимо податак да се на планини Тавор налазио стари град који се звао Атабиријум, посвећен богу Атабирију, кога су становници Тавора изједначавали са Јеховом. Атабиријум је имао моћ преображења, као и српски бог Дионисије, Пелазгијски Протеј... Све то додатно потврђује пророкове речи.

ПЕСНИК ЛИН

        Српско усмено песништво задржало се од свог постанка до данашњих дана и то је још једна традициоална специфичност српске поетике и културе уопште. То значи да су и пре песника Лина постојали песници, који су као рапсоди путовали, рецитовали и певали своје песме, поеме и епове, а које је на српском Балкану први почео систематичније да бележи Лин, као што је и ведско песништво првобитно преношено усменим путем хиљадама година, да би га тек ведски Србин Васадева систематизовао и записао.
        Лин је био пореклом Рашанин, старином Беласт или Пеласт, а то име се и данас може наћи у српском ономастикону. Аутор га је чуо у Централној Србији: у Рашевици, Поточцу, Јагодини, Крагујевцу у готово идентичном облику: Лин, Лина, Лине, Лино, као и имена са кореном – Лин: Линка, Линдра, Линдара...
       Један од најумнијих Срба 17. века Захарије, своје уметничко презиме Орфелин компоновао је од имена два највећа античка српска песника Орфеја и Лина, што индиректно говори да је у то време културна Европа знала за српско порекло Орфеја и Лина, као и свих других песника, и да ту истину европски историчари нису у великој мери оспоравали.
         О српском песнику Лину запис нам је оставио Диодор Сикулус  (Диодор, 3, р, 67. 4): „Лин, учитељ Орфеја и Тамира пише пелазгијским писмом причу о Дионисију“.
        Из књиге „Срби народ најстарији...“ др Олге Луковић Пјановић (Београд, 1991), са странице 274. преносимо потпунији превод овог пасуса:
        „Према причама, Лин пишући пелазгијским словима, оставио је мит о познатом делу о првом Дионису, као и о осталим митовима“.
          О древним српским песницим пише и др Јован Деретић у делу „Античка Србија“ , на страницама 95. и 96. (Темерин, 2000“):
        Што се тиче Кадма, за кога Грци вежу долазак феничанске писмености у Грчку, ствар је крајње проблематична и у светлу науке неодржива. Поводом тога Диодор каже следеће: ''Кадмо је донео писмо у Грчку које је Лино први применио за Грке и дао име сваком од слова. То се писмо зове феничанско, али Пелазги су били први који су употребљавали писмо и зато се оно зове Пелазгика''. (110.III.ст.305). Кадмова палата у Теби је откривена и потиче из времена око 1400. г. п.н.е. или нешто касније. Издавач Диодора прммећује да је у палати нађено писмо, али да оно није семитског порекла и да грчка писменост није старија од 800. г. п.н.е. Диодор нам даје следећи приказ: ''Лино, такође, који је био обожаван због песништва и певања, имао је више ученика врло славних, Херакла, Тамира и Орфеја. Од те тројице Херакле је учио да свира на лири, али је био лења душа и није био у стању да цени оно што је учио. Једном, када га је Лино казнио батином, разљутио се и убио свог учитеља ударцем лире. Тамир је имао необичну природну даровитост, увежбао је музичку уметност и говорио је да је у певању његов глас лепши од гласа Муза. Разљућене Музе су га казниле одузевши му даровитост музике''. О трећем ученику, Орфеју, говорићемо на другом месту. Лино је, како кажу, саставио приказ на пелазгијском писму о делима првог Бака и другим дивонским легендама. На исти начин и Орфеј је употребљавао пелазгијско писмо као и Пронапић (Пронапидес) који је био Омиров учитељ и даровити писац песама. Тимоета је био Орфејев савременик који је путовао у многе крајеве и стигао до западног краја Африке, до океана. ''Посетио је град Низу где су му причали о делима тога бога (низејског Бака), па је потом саставио 'Фригијску по-ему' у којој је употребљавао стари начин језика и писма'' (110.III.ст.307/309).
Хенри д Арбоа д Жубенвил додаје: ''Трачки певач Тамир је опевао догађаје када су Јелини отели Грчку од Трачана'' (132.ст.187).
Орфејево право име је Сорбеј и Диодор каже да је читао Сорбејеве записе на каменим плочама као и да је живео један век пре Тројанског рата (110.VII.1). Омир је, каже Диодор, умро пре повратка Хераклића (110.VII.2). То значи да је Омир умро пред крај 12. века п.н.е. на око педесет или нешто више година после Тројанског рата. Из свега овога видимо да су Лино, Сорбеј, Тамир, Пронапић и Омир, били Срби, обучавани у српској књижевности и употребљавали српско писмо које Диодор назива ''пелазгијским''. То исто писмо је употребљавано, не само у Малој Азији и на Криту, него и у Грчкој у Микени и Орхомену. Како је онда могуће да Грци добију писменост са неке друге стране, из Феникије? Да би прича била још мање уверљива, Лино, који није Грк, прилагођава то писмо за Грке!? Он сам се служи пелазгијским писмом. Па како се онда десило да грчко писмо буде верна копија србице, истог писма које Диодор назива пелазгијским? Са тачке гледишта историјске науке, те су грчке приче, у најмању руку, неозбиљне. Грци су затекли србицу у Грчкој када су дошли из Египта“, пише Јован Деретић.     
     Ко је и када створио познато дело о првом Баку или Дионисију, остаје до данас тајна, али свакако одговор може да гласи – српски песник из још дубље прошлости од ове коју описујемо.
       Та „пелазгијска слова“, такође, је користио Пронапић, Хомеров учитељ, обавештава нас Диодор, „користећи уписане знаке првих Пелазга и пелашки језик“ (Диодор, 3 књига, глава 67). Песник Лин и његови ученици , које је касније предводио Орбеј (Орфеј), оставили су писане трагове, односно историју Старог света, велике митове и легенде, филозофију и теологију, древне мистерије, да би Грци у време приближно Аристотелу и Платону све то преузели и приказивали искључиво као митолошка догађања или „митски приказ“ свега онога што се догађало пре 1526. године пре Христа, када су преци данашњих Грка дошли из Египта, где су били у ропском положају, „али за разлику од Јевреја, нису описали свој излазак из Египта“.

СРБИ ОДУВЕК „ВЕДАЛИ“ – ВИДЕЛИ,
ЗНАЛИ И БИЛИ УЧЕНИ

       Доселивши се на Пелопонез, Грци су живели у енклавама, окружени Србима Рашанима, а рашку земљу су у почетку сматрали „земљом богова и муза“, док се појам Европе за њих се завршавао где и границе српског царства.
       Песник Лин се родио у 15. веку пре Христа, а Срби су већ тада имали своје писмо старо најмање седам миленијума пре нове ере. То писмо „Рашко-пелашко“ или Винчаница било је фонетско писмо, значи једно слово-један глас и азбучно писмо, које са данашњом српском азбуком има 20 истих слова или графема, како је доказао др Радивоје Пешић у свом епохалном делу „Винчанско писмо“.
       Освајајући просторе Блиског истока, Мале Азије и Египта, Срби су у нове крајеве доносили и своју културу и писмо, од кога настаје феничанско азбучно писмо, од њега грчко, а на Апенинском полуострву етрурско. За сва ова писма утврђено је да потичу од Винчанице или Србице, односно „Рашко-пелашког“ писма.
       Инвазију старих Срба на земље преко Белог мора, како су Срби називали данашње Средоземно море, описао је Серкс, наводи Херодот у својој „Историји“ (7, 11). Према корену речи – Серкс је највероватније био српског порекла, хроничар свога доба, чије записе је можда користио и сам Херодот, који је своју „Историју“ почео да пише по угледу на једног старијег Србина Ксантоса, или у преводу Ученога Србина. Именом Ксантос, Грци су називали све старе српске писце, научнике, астрологе, математичаре... На једном предавању у Атини, Грци нису разумели математичке појмове које им је Србин Ксантос говорио, јер су сви стручни изрази били на српском језику.
       Из дела „Најстарији језик Библије или један од најстаријих културних народа“ Анђелије Станчић Спајићеве (Београд, 1929) сазнајемо да је српско библијско име било – Сир(б)и, а сир(б)ским језиком се говорило на целој територији Старог завета, односно у целом Средоземљу. Сир(б)ски језик је био међународни језик , трговачки и дипломатски, а пророк Данило, чак вавилонског цара назива – царе српски.
       „То српско племе знало је од давнина читати и писати, „ведало“, то јест видело, знало и било учено“, тврди Анђелија Станчић Спајићева.


НЕНАДМАШНИ СОРБЕЈ

       Песници Вергилије (70-19. године пре нове ере) и Овидије (43-17. године пре нове ере) били су главне присталице и преносиоци мита о Орфеју, о коме су касније писали: Паусаније, Еврипид, Аристофан и многи други.
       Нажалост поменути аутори су причу о Орфеју преносили као „митски приказ“, као плод грчке маште, а не као доказ истинског постојања стварне историјске личности са српским именом Орбеј- и грчким Орфеј. Ипак, од Диодора Сикулуса оставио је реалнији историјски запис, скоро биографија највећег песника, најумнијег и најученијег човека свога доба:
       „Орфеј је био Рашанин. Он је својим познавањем и певањем надмашивао све људе. Пошто је много времена провео у учењу, одликујући се посебно познавањем теологије, отпутовао је у Египат где је додатно стекао нова знања.
       Захваљујући свему он је постао најпознатији човек свога времена, како својом теологијом, тако и својим доктринама о мистеријама, а уједно је био највећи песник и музичар доба у коме је живео“, записао је Диодор (3. књига, стр. 25).
       Ни данас се у званичним школским програмима нашега школства и образовања Сорбеј (Орфеј) не изучава као највећи и најобразованији интелектуалац античког света, научник, теолог, лекар, мистагог, утемељивач најбитнијих култова старе српске религије, већ само као митски певач, заљубљен у Еуридику због које је сишао и у Хад, а тачни историјски извори, попут Диодорових, занемарују се и свесно гурају у страну. Исти је случај и кад је у питању целокупна древна српска цивилизација, историја и култура.
       Даље, исти антички писац Диодор сведочи и о Сорбејевом језику и писму  којим је записивао своје текстове:
       „Такође, тим језиком пелазгијским служио се и Орфеј и Пронапид (Пронапић), Хомеров учитељ“.
       Сорбеј је био рашки краљ. Рођен је на обали реке Ибар, данашња Марица, (иначе српска земља Мрњавчевића, у средњем веку). На престолу је наследио свог оца, како сазнајемо из дела Аристофана, Еврипида и Паусанија.
       Сорбеј је живео око 1500 година пре нове ере, пошто је претходно утврђено да је у то време деловао и његов учитељ Лин.
       Песник Пронапић, Хомеров учитељ, живео је око 400 година после Тројанског рата, подучавао Хомера и такође писао старосрпским писмом, данас у науци познатом као – Винчаница.

АНТИЧКА СРБИЈА – ЗЕМЉА
ПРОСВЕЋЕНИХ ЉУДИ,
БОГОВА И МУЗА

       Неки савремени историографи, као филолог С. Филиповић, Орбејево име изговарају и пишу као – Сорбеј, док је рецимо Милић Станковић у делу „Сораби“ Орфеја називао Орбео (Орао бео) или Орбеј.
       Грци су Орбејево или Сорбејево име писали као Орфеј, а у Пизистратово време, осам векова после Тројанског рата, а који се одиграо око 1230. године пре Христа, преписивачи и фалсификатори српске древне историје су накарадно исписали не само Орбејево (Сорбејево) име већ и све друге хомониме и етнониме.
       Срби у хетитској држави називали су највећег српског песника Сурбеј, што је вероватно прелик од изворног имена – Сорбеј. (Мада не треба искључити ни претпоставку да се Орфејево име изговарало и различито у зависности од племена:Сорбеј, Сурбеј, Орбео, Орфео...).
       То нас додатно утврђује у уверењу да је управо било како претпостављамо, а да код многих србских племена право име Орфејево било – Сорбеј. Аполодор (Ап. Пх, 34) сматра да је Сорбеј  чак „проналазач српског писма“.
       Француски лингвист Емил Бирнуф говори да Орфеј (Сорбеј) није писао песме на класичном грчком језику, већ на првобитном - ведском језику, како су још Србе звали мање учени народи (вед=вид, увид, знање, просветљење).
       Сорбеј није ни могао да пише старогрчким језиком, јер у његово време (15. век п.н.е.) Грци још увек нису ни постојали на Балкану. Као што је научно утврђено, дошли су касније, и делом учествовали у Тројанском рату око 1230. године пре Христа, под именом Ахејци или Данајци, које Грци сматрају за своје претке. Из тог времена остала је и народна изрека: „Не веруј Данајцима ни кад дарове доносе“. Дакле, процес мешања Грка и рашко-пелашког, односно старосрпског народа, био је тек на самом почетку, а прве списе на свом језику Грци су добили тек у шестом веку пре Христа.
       По свему реченом, Грци немају никакво историјско, ни културолошко право да Сорбеја присвајају као свог песника, јер процес стварања почетног облика старогрчког језика, и након Сорбеја био је тек у повоју, а према стручном мишљењу француских научника Ами Буеа и Емила Бирнуфа, грчки језик, као и латински, створени су по моделу првобитног старосрпског језика, којим се говорило од Индије до Атлантика, Балтика и Средоземља, па наравно и на егејским обалама:
       „...грчки и латински...произилазе из пелазгијског језика“ (Емил Бирнуф: „Есеј о ведама“). Још један необорив доказ, које нам пружају лингвисти светског ауторитета, јесте и чињеница да је Пизистрат, осам векова после Тројанског рата, наредио да се на грчки преведу дела свих рашких песника: Лина, Сорбеја, Тамирића, Пронапића, Олинтића, Алимпија, Тимотија и (Х)Омера. Ако су они заиста били грчки писци, зашто је било потребно превођење њихових дела на грчки?
      Пред историчаре и филологе поставља се озбиљно питање: где су оригинални старосрпски (рашко-пелашки) текстови? Нису ли уништени заувек, што је најгора могућа варијанта или су добро сакривени и негде похрањени, што даје наде да ће се једном и они, ипак, открити.

СОРБЕЈЕВА „СВЕТА ИСТОРИЈА“ –
ПРЕТЕЧА СВЕТОГ ПИСМА
       
       Шта је Сорбеј написао и где су његова дела? Шта је остало од огромног опуса овога „дива стваралаштва“, како га назива Ј. Деретић? Према грчким изворима, Сорбеј је написао 78 химни, будући да се бавио теологијом, али од тог броја остале су само две химне и то у фрагментима.
        Да ли је ово стварно могуће и ко у то данас може поверовати?
       Сорбеј је писао и песме, које су орфички песници потом рецитовали и певали уз инструмента, путујући по културном свету.
       Ни од тих песама није ништа сачувано, а зна се да су Сорбејеве песме и химне опет превођење у 3. и 2. веку пре нове ере, офричка „Аргонаутика“ преведена је са српског на грчки језик мало раније – од 6-4. века пре Христа. Ако је то дело грчких писаца, зашто је и оно превођено са српског?
       Сорбеј је своје ерудитско интересовање окренуо прошлости и написао историју древних Срба, коју је назвао „Света историја“. Ово дело писао је на трајном материјалу – златним плочицама, које је потом, према усменом предању, склонио у неки храм - светилиште на планини Балкан.
       Ово Сорбејево дело неки истраживачи (Јован Деретић и епигони) сматрају претечом Светога писма.
       Сорбеј је био утемељивач орфичких мистерија посвећених Дионису, богу Баку и Аполону, тако да је његово песништво заокружено орфичким мистеријама, обредима и церемонијама.
       Српског бога првог Бака (Бала или Бела - историјска личност цар Нино Белов) Грци су касније преименовали у Бахуса – бога вина, уосталом као што су присвојили и прекрстили сва српска првобитна божанства: Апла  у Аполона, Менрфу у Минерву, Сартемиду у Артемиду, Арија у Ареса и тако даље. Српски бог Бак или Бал у Библији се спомиње као Вал, у Израиљу и Египту био је признат за врхунског бога.
       Колико је Сорбеј био просвећен и благородан краљ, песник, свештеник, научник, музичар и теолог, говори и податак да су га Срби сматрали божанством, па су га чак славили. Познато је да једино Срби имају крсну славу још од времена такозваног Лепенског и Винчанског човека и сачували су је до данас. Кућни заштитници или свеци пронађени су на поменутим археолошким локалитетима, па чак и у Великом Поморављу, на локалитету у Дреновцу, где је археолог Сава Ветнић пронашао поред плочица са писмом, слично винчанском, и „портрет свеца“, у шта се аутор ових редова лично уверио.
       Сорбеја као свеца славио је и сиријски цар Александар Север (пре 248. године лета Господњег). Поред Сорбеја (Орфеја) цар Север славио је још Аполона и Христа. Овај историјски податак отвара сјајне могућности за утврђивање српског националног, религиозног и културолошког идентитета и исправљање историјских неправди.
       Орфички религиозно-песнички култ имао је много присталица у Старом свету, који су разносили његова дела широм познате сељене, а из тог култа развио се и посебан свештенички ред. Орфички монаси живели су посебним животом, нису јели месо и јаја и проповедали су – вегетаријански стил живота. Ишли су по свету и исповедали очишћење од грехова, слично Христовим апостолима касније, а нарочито су то проповедали најбогатијима у древном српском царству. Тај орфички или вегетаријански начин живота Грци су прозвали „Орфичко живљење“.
                                 
СОРБЕЈ (ОРФЕЈ) ОСЛИКАВАН СА
КРСТИЋИМА

       Сорбеј је 1500 година пре Христа веровао да је човек починио првобитни грех, када Стари завет још није био ни написан, ни сложен, јер је према др Владети Јанковићу у делу „Митови и легенде“, Стари завет настајао у раздобљу око хиљаду година пре нове ере.
       Сорбеј је веровао и у бестелесну природу људске душе, која грешна лута, али се може очистити и искупити. То значи да су стари Срби, преко Сорбеја много столећа пре Платона поставили темеље „платонизма“.
        У месту Паника код Билеће у Херцеговини, недавно су пронађени остаци виле неког римског грађанина, која потиче из 3. века нове ере, уз коју је постојала и крстобродна црквица, на чијем подном мозаику се налази лик Сорбејев (Орфејев), са три крстића на рукаву, а истраживачи га сматрају и персонификацијом Исуса Христа.
       Из „Житија светих“ сазнајемо да се учитељ светога апостола Павла звао Гамалајел, који се, такође, ликовно представља са златним крстићима на одежди, што говори да су Срби пре 1700 година имали свест о духовној сродности Сорбеја (Орфеја) и нове христијанске вере. У то време Гамалалеј и Орфеј су „сматрани учитељима људи“ и осликавани са крстићима на одежди.
                                 
ГРЧКИ ФИЛОЗОФИ
ПРИСВОЈИЛИ СОРБЕЈЕВЕ ИДЕЈЕ

       Са филозофског аспекта Сорбеј, такође, заслужује одговарајућу пажњу. Наиме, он је сматрао да је прво настало време, које је постојало „од самог почетка без почетка“, што нам говори да је скоро хиљаду година пре чувене петорке грчких филозофа, Сорбеј имао своју теорију о постанку света. Кључне речи грчке филозофије су: вода, време, светлост... а исте појмове налазимо и у Књизи постања у Старом завету.
       Иако историја људске мисли не убраја Сорбеја у филозофе, очигледно да је он оставио дубоке трагове и у овој области. Сам израз за категорију времена,  „које постојало од почетка без почетка“ у сагласју је и са савременом филозофском и теолошком мисли о почетку света и Бога, „творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог“.
       Идеја о бестелесности душе кореспондира и са хришћанством и са Платоновим погледом на свет, па се отуда Платон сматра филозофом који је много ближи православљу, за разлику од католичанства које више преферира Аристотела.
       Сорбеј је својом музиком доводио у хармонију људски дух, уздизао га и умиривао, и знајући тај мит о Орфеју и магијској моћи музике, Платону је то био вероватно почетни, иницијални мотив да у својој „Држави“ каже „каква музика -таква и држава“, и да се идеална држава градског типа (полис) не може замислити без музике.

СОРБЕЈЕВА СМРТ

       Од Аполонија Рођанина (3. век п. н. е.) дознајемо да је Сорбеј син рашког краља Јегора (грчки Егара) и прелепе музе Калиопе, али се у грчком миту претежно сматра сином српског бога Апла (Аполона) и музе. Као и његов митолошки отац Аполон и Сорбеј (Орфеј) је био: музичар, лекар, теолог, учитељ, пророк, теолог, филозоф, па чак се сматра да је Рашане подучавао како да унапреде земљорадњу. Податак да се Сорбеј разумевао у ботанику и фитологију, у многоме разјашњава корене вегетеријанског орфичког покрета, познатог, на грчком, као „орфиос биос“.
       Чувене Орфичке мистерије сједињавале су рашанску веру о богу Дионису-Баку и Аполону, богу Сунца. Мит говори и о томе да се по повратку из Доњег света без Еуридике, Сорбеј разочарао у бога Диониса-Бака и почео је да слави само бога Аполона. Љубоморни Дионисије је после четири године разбуктао бес његових свештеница – баканткиња, које су га напале и каменовале, зато што је издао стару српску веру.
       Занимљиво је истаћи податак да су рашке баканткиње носиле шарене сукње - басаре, а које се и данас ткају у пиротском крају. Носиле су их српске жене и у другој половини 20. века у централној Србији, углавном у селима.
       По изласку из Хада, Орфеј је због жалости за Еуридиком , наводно почео да презире друге жене, па чак и свештенице његових светилишта, које су га волеле и поштовале као божанство.
       Међутим, Сорбеј је сваког јутра излазио на брдо Панагеј где је дочекивао излазак Сунца, поздрављајући похвалним песмама – панегирикама (панегирици) бога Аполона, а што са филозофског и астролошког аспекта означава – хелиоцентрични систем. Када су га баханткиње линчовале, Музе су сакупиле његове земне остатке и сахраниле испод Олимпа. На том месту и данас, кажу, славуји певају лепше него било где на свету.
       Друга варијанта мита говори да су рашке свештенице бациле Сорбејеву главу у Ибар (Марицу) заједно са његовом лиром, које су потом допливале до Средоземног мора и острва Лезбос, које се сматра митским и култним местом женске поезије.
       Сорбејева смрт је потресла целу природу. Туговала је и земља и вода и биље и звериње. Рашке реке су набујале од сопствених суза, а речне најаде и дријаде обукле су црне хаљине у знак жалости. Родопске планине и данас плачу пред дан Орфејеве смрти и због тога се излива река Марица, наводно „од сопствених суза“.

ОРФЕЈ У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ НОШЊИ

       Од 5. века пре нове ере лик Сорбеја почиње да се ликовно и скулптурално обрађује, а на једном великом цртежу приказан је Сорбеј са црном српском шубаром, у белој кошуљи преко црних шајачних панталона, у српским традиционалним опанцима, напред повијеним. Очигледно Сорбеј је приказан у народној српској ношњи, која се у истоветном облику  задржала у Србији све до средине 20. века.
       Па и данас у селима планинске Србије људи носе шубаре, шајачне панталоне и опанке, популарне шиљкане и радним и свечаним данима.
На керамичким вазама са спољне стране, које су се израђивале у то време, Сорбеј (Орфеј) је приказиван са лиром у руци како песмом и свирком очарава окупљене Рашане, који седе око њега, или се осликава како својом лиром очарава звери и дрвеће, које се нагиње ка њему.
       У време римских освајања Сорбеј је најчешће приказиван, како песмом кроти звери. То је разумљиво, јер је, као што се зна, римска власт веома мрзела Рашане, као своје најчвршће и непокорне непријатеље, и тај мотив је вероватно имао и алегорично значење.
         Међутим, напред смо рекли да се Сорбеј приказивао и као персонификација Христа у тадашњој иконографији.
       Редуковањем Орфејевих бројних талената и знања и свођење његове универзалности само и искључиво на песнички дар, јер је Сорбејево – Орфејево име данас само и једино синоним поезије, јесте велика неправда  која му се чини, и не само њему као најученијем Србину Старога века, већ и целокупном српском народу као првонасталом, првописменом  и најзаслужнијем за развој светске културе и цивилизације и покретачу историјских промена и процеса.

АРГОНАУТИ СУ РАШКО-ПЕЛАШКИ
МОРНАРИ

       За живота Сорбеј је сматран и херојем, равним онима на бојном пољу. Зато су га Аргонаути и повели са собом. Орфичку „Аргонаутику“ преносили су орфички певачи усмено скоро хиљаду година, да би потоњи писци почели да је записују тек од 6-4. века пре нове ере.
       Ко су Аргонаути? На то питање добијамо посредан одговор од (Х)Омера у спеву „Илијада“ (стр. 230-235), где читамо да је град Арг био у Тесалији, а Тесалијом су владали Рашани-Пеласти, који су имали и друге своје градове: Алу, Алопи, Рашину (Трашину). Звали су се Мирмидонцима, у Тројанском рату их предводио Ахил) и Ахајцима. Зато (Х)Омер и каже да су Тројанци и Ахајци говорили истим језиком и да су се без муке споразумевали.
      У суштини Тројански рат је био рат српских завађених и острашћених племена, баш као и некада у Индији рат Каурава и Пандава, србских ведских Аријаца.
Дакле, Аргонаути су одабрана посада у потрази за златним руном Колхиде, чији су морнари били углавном рашко-пелашког порекла, као и сам Сорбеј (Орфеј).

ПРОНАПИЋ, ТАМИРИЋ, ТИМОТИЈЕ,
ОЛИНТИЋ И АЛИМПИЈЕ

       Чувени римски оратор и писац Цицерон је говорио да је и пре (Х)Омера било песника. Вероватно је имао у виду плејаду српских песника о којој говоримо, а пре свега Хомеровог учитеља Пронапића. Хомер је живео у историјско време приближно 400 година после Тројанског рата, или око 900 година пре Христа.
        Пронапић (Пронапид) је Рашанин, као и песник Тамирић (Тамирис), али сем горе наведених историјских извора, о њима се не зна ништа конкретније, у смислу шта су написали и оставили иза себе, сем да су сви писали рашким писмом илити данашњом Винчаницом.
       Међутим, за Тимотија се зна да је аутор епа „Бригијци (на грчком „Фригијци“), да је писао старосрпским „рашко-пелашким писмом“. Бриги су дакле Бреги или Брежани, Срби са брдовитог Балкана, учесници Тројанског рата.
         Песник Олинтић (Олинт) такође је био Србин из Ликије, али не континенталне већ малоазијске државе, чији се народ доселио из првобитне балканске Ликије, која се првобитно налазила у околини Дубровника. Селидбени део Ликијаца се једно време задржао око Гигејског или Охридског језера, а онда је прешао у Анадолију, данас у саставу Турске. Лика као српски етнички и географски појам постоји и данас.
За Ликијце (Лиђане, Личане) Херодот каже у својој „Историји“ (1. 173) да су језички повезани са аутохтоним народом Пелазга.
        И древни српски песник Алимпије (Олимпије) пореклом је Бригијац, а Бриги су део великог рашког народа из велике српске државе Медије. Име Алимпије добио је од старосрпске речи – алимп (олимп), што значи овенчани, осветљени, освећени, обасјани, то јест са ореолом.
       Тим именом антички Срби крстили су и планину Олимп - Алимп, на којој столују богови. О томе имамо историјски податак из непобитног извора.
       Наиме, и грчки филозоф Аристотел у свом делу „Поетика“ признаје да реч  -Олимп- није грчког порекла, већ потиче из фригијског (бригијског) речника. А Бриги су Срби, како они на Балкану, тако и они у малоазијској Бригији (Фригији), у коју су се доселили из првобитне балканске отаџбине у неко историјско време, тражећи нови животни простор и услове. Аристотел је жалио што „божански грчки“ је пун варварских (страних) речи. У његово време се у Грчкој говорило и српским и јелинским језиком, а Аристотел је морао знати и српски, пошто су и поред одмаклог процеса асимилиације, Срби још увек били у већини.
       Да се у целој тадашњој Грчкој говорио српски језик најбоље сведочи Платон, који описује „венетске саборе у Атини“. Пре свега сабори су традиционална српска светковина, облик окупљања, збора и договора, трговине, игре, песме  и весеља. Грци то никада нису ни имали у својој традицији.
       Венети су прелик од имена српског народа Венда или Веда. Венети су оснивачи Венетије или Венеције, Вини су основали Виену или данашњи Беч, Веди су носиоци ведске цивилизације и културе на индијском полуострву, а Немци и данас Србе погрдно називају Венди или Винди, и тиме само признају Србима праисторијско име и приоритет.

МЕДИЈА – СРПСКО ЦАРСТВО
И У ДОБА  ИСУСА ХРИСТА

        У доба српског цара Аргона (230. године п. н. е.) огромна српска земља Медија се проширује и враћа у старе границе, обнавља своју силу и моћ, и почиње њен нови процват. И у време рођења Господа нашега Исуса Христа, Медија остаје у истим границама и обухвата територије данашње Европе: Аустрију, Немачку, Мађарску, Пољску, Чешку, Дакију, затим Бригију, Рашку, Одриџ па све до Црног мора, територије бивше Југославије, данашњу Србију, Јадран и залеђе, Епир, Тесалију, Грчку, Малу Азију, Македонију и највећи део острвља у Егеју...
       Српско Медско царство имало је три главна града: Србогетушу у Дакији, Сард (Скадар) и Пелу у Грчкој. Од већих градова, и исто тако важних у стратешком, економском и културном погледу спомињемо: Сербију на Бистрици, Троју ниже Скадра, Сербицу (Софију), Низу (Ниш), Далму (Пљевља), Сербојево (Сарајево), Сербону (Сплит), Сирбијум (Сремску Митровицу), Сербиново (Загреб)...
       Тек сада постаје јасно колико је Аргоново царство било велико, моћно и непобедиво. Српски коњаници и пешаци, ратници уопште, су били и у Старом и у Новом веку страх и трепет за непријатеље, а због своје мудрости, прозорљивости, науке и писмености, навукли су мржњу мањих народа, који им ни у чему нису могли парирати.
       У књизи Роберта Гревса „Исус краљ“ (Београд, 2003) наилазимо на речи завидне тадашњег народа јудејског, који у једној својој пословици вели. „Од десет мера довитљивости, Медија је узела девет“.

АРИСТОТЕЛ И ОВИДИЈЕ СВЕДОЧЕ
О СРБИМА И О ХОМЕРУ

       Сведочење Аристотела у делу „Поетика“ да реч – Олимп - није грчког порекла , имплицитно говори да су прастановници Балкана, много пре Грка, ту становали, развијали своју културу и државу и наравно – именовали све географске појмове, па и планину Алимпију, на којој српски богови имаху свој трон.
И сама реч – трон – је српска, од ње је изведен појам – троножац – столица са три ноге. Ни Грци, ни Латини немају бројчани префикс – тро, нити именице нога или нос.
       Да ли је и Зевс српски бог? То нам сведочи (Х)Омер у „Илијади“ и то овога пута врло експлицитно. Наиме, Ахил, Србин Мирмидонац, моли се у свом  шатору  и изговара следеће речи: „Зевсе пелагијски“. Видели смо већ да је рашко-пелашки народ аутохтон и расадник беле расе – европеида, и да је Зевс био његов бог у самом зачетку историје.
       За „Илијаду“ Аристотел је рекао да је „узвишени херојски еп“, а за „Одисеју“ да је врста етичког епа. Сам  (Х)Омер је свој рашки народ називао „божанским народом“, а своја дела писао на рашком-српском језику.
       (Х)Омер је своја два ненадмашна епа писао „пелазгијским словима“ – данашњом Винчаницом, односно старим српским фонетским и азбучним писмом.
        И немачки писци и филолози Браћа Грим су рекла да се „Илијада“ „једино може поредити са српским народним песмама“.
       Да је заиста Хомер писао своја дела српским језиком, индиректно нам говори и податак, да је одмах по изласку књиге „Српски језик ИлијадеГрегора Данковског, Пољака који је уствари желео доказати да је пољски језик најстарији међу Словенима, Ватикан ту књигу ставио на индекс забрањених дела.
       Песник Овидије (1. век п. н. е.) Хомера назива Мајонцем, што ће рећи Меонцем. Меонија је матична српска земља на Балкану, настала под вођством краља Меона, спајањем Бригије и Лидије, а ново име је добила по свом владару Меону, што је онда било уобичајено, да државе добијају име по свом владару.


ГДЕ ЈЕ РОЂЕН (Х)ОМЕР?

       Има више легенди о Хомеровом рођењу, а једна вели да се најмање седам градова отимало о Хомера, тврдећи да он потиче баш из тог места.
      Хомер је рођен у Хуму, пореклом је Бриг, дакле Србин, мајка Критеида га је зачела ванбрачно, а потом оставила у шуми. Нашао га је краљ Меон, ујединитељ Ликије и Бригије/Брегије/Србије у лову и подигао на свом двору.
       Где је Хум? Постоје основане индикације да би то могао бити и херцеговачки Хум, Захумље, а које је у средњем веку припало принцу Растку, потоњем Светом Сави, на управљање, у време Великог жупана Немање.
       Овој хипотези иде у прилог и језик којим је писана „Илијада“, метрика и синтакса, која је чисто српска, узвишеног тона и свечаног говора, каква је и српска народна поезија. А у том крају (Херцеговина) до данас се задржао култ народних певача – гуслара, који, као и њихови праисторијски преци, певају о великим догађајима и подвизима свога народа.
       Илијада“ данас има 27.000 стихова, које је говорио Хомер путујући певач-рапсод, као и други рапсоди, усмени приповедачи овог великог дела. Има изгледа да је „Илијада“ била опширнија од поменутог броја стихова, али је у време Александрово она сведена на 24 певања, као и „Одисеја“.

ПОРЕКЛО И ЗНАЧЕЊЕ
ХОМЕРОВОГ ИМЕНА

       Међу савременим филолозима и историографима постоји неколико облика имена српског песника „Илијаде“ и „Одисеје“. Поред класично прихваћеног Хомер, једни нуде и доказују да је право име Омир, други да је у питању Момир, а трећи говоре о Омеру...
      Тако Милан Будимир сматра да је његово право име Омир:
Овај песник и писац Илијаде, који по свој прилици живи и ради у Атини у првој половини VII века, треба да се зове Омир или Homeros. Овакво лично име потпуно је усамљено у грчком именику. То је јасно показао пољски филолог Синко. Постојали су људи звани Хомериди, његови тобожњи потомци, који су наставили његов певачки и песнички занат. Али постојање ове уметничке породице доказује само толико да је име њиховог тобожњег претка имало у целом грчком свету снажан и висок углед и да се веровало у ексистенцију неког великог песника са таквим именом
Песник наше Илијаде није напросто стваралац најстаријег књижевног језика у Европи. Он је као мајстор састављач у свом епу са једнаком љубављу и пажњом саставио и опевао и грчке и негрчке јунаке, пријатеље и непријатеље. Нарочиту пажњу поклања старим Балканцима на северу.
Те прегрчке старинце зовемо Пелазгима или тачније Пеластима, при чему треба имати на уму да тај етнички назив није једноставан (Др Милан Будимир: „О Илијади и њеном песнику“, Београд, 1940).
      Занимљиво је мишљење С. Филиповића, који име писца „Илијаде“ изводи из старосрпске речи – мамара – што значи залазак сунца, вече, мрак, можда и (мамарак), а с обзиром да је Хомер ослепео у првој половини свог живота.
      Наше мишљење се разликује од претходних. Наиме, Срби су у својој историји, дугој на десетине хиљада година, имали више светих планина на просторима где су живели. У централнобалканској Србији то је био – Ртањ, у Грчкој – Алимпије (Олимп), у народној песми се спомиње планина Смиљана и тако даље, док је у ведско-санскритској култури у Индији била планина – Мер.
       Ову планину са три врха „ведски људи“- санскритски Арији су уздигли на пиједестал светих планина, као што је например данас Атоска гора са Хиландаром. Тако је и планина Мер била планина на којој су становали богови. Са ове планине виделе су се српске земље у Индији и Нишадес – света земља.
       Сматрамо да је и древни српски песник добио име по планини Мер, као мера светости и грандиозности његовог певања, као највиши врх песничког умећа и изражавања. Омер је за стару српску поезију – омер- мера, еталон, као што је света планина Мер била за древну српску религију, митологију и географију. Омер је српски песнички параметар и то му је име остало и до данас, без обзира на извесне измене, фалсификате и искривљавања у превођењу његовог имена и дела. Омер је свети песнички врх, недостижан, поетска планина. Отуда, верујемо, потиче смисао и порекло његовог имена.

ОМЕР ЈЕ ПИСАО РАШКИМ ЈЕЗИКОМ

       Ако тврдимо да је Омер писао српским језиком, на која се научна тврђења ослањамо? Најпре да довршимо причу о Грегору Данковском, професору грчког језика и библиотекара Краљевске библиотеке у Пресбургу, који је цео свој живот посветио радећи на томе да докаже старост и приоритет словенског језика.
      У свом делу „Српски језик Илијаде“ Грегор Данковски тврди:
       „Хомер је писао познатим дијалектом словенског језика“.
      А да су у Хомерово време Грци говорили рашким језиком, јер свој још нису били изградили, опет нам потврђује Г. Данковски:
       „Јасно је да се у Хомерово доба није правила никаква разлика између рашког (трачког) и грчког језика“.
       Антички писац Хекатеј из Милета (500 године п. н. е.) тврдио је да: „У старини цела Грчка била настањена Варварима. Атику су држали Рашани...“.
       А Херодот (5. век п. н. е.), такође, тврди да су Атињани пореклом Рашани, који ће касније постати Грци, задржавши свој првобитни језик рашки (трачки), односно српски. А да је грчки настао из рашког језика, доказује и сам Херодот:
       „Пелазги су говорили варварским језиком... Затим је настао грчки језик, употребљаван с тим истим, како се мени чини. Уистину, одвојивши се од пелазгијског стабла...“
       Француски филолог Сипријан Робер у делу „Словенски свет“ тврди следеће:
       „Присуство Словена пре Христа у илирским областима може да се докаже мноштвом имена места, река, планина која носе словенски печат. Многи градови имају значење само у српском језику. Један град у Македонији звао се Србица. Код Птоломеја Сербинум је једно насеље у Панонији, које пак Пејтингерова табла означава као Сербицијум“.
       Др Милан Будимир је јасан:
      Из појединих места у Илијади лепо се види да њен песник познаје језик тих Пеласта, ранијих господара Белог Мора. Значи да је песник Илијаде био двојезичан. То је у складу потпуно са његовим ставом према негрчком становништву. Ту је и главни узрок његовој особеној трпељивости, доста реткој појави код потоњих Грка, који сав свет деле на Грке и варваре“ (М. Будимир: „О Илијади и њеном песнику“, Београд, 1940).
      Милан Будимир у поменутом делу, на страници 4. даље тврди:
       Овај уметник се служи најстаријим европским књижевним језиком, који се увек разликује мање или више од народног говора. Према том најстаријем књижевном и уметничком језику изграђивани су доцније сви потоњи европски књижевни језици, почевши од латинског па све до нашег језика. Али са том разликом што су, захваљујући раду благородне браће из Солуна, књижевни језици некатоличких Словена изграђивани претежно према грчком оригиналу, а не према латинској копији као западноевропски књижевни језици. Песник Илијаде је на тај начин духовни отац европске мисли изражене књижевним језиком, па може од нас, својих потомака да тражи нешто мало знања и познавања своје личности“.

НАЈВЕЋИ ГРЧКИ ФИЛОЗОФИ
ПОТВРЂУЈУ ИСТИНУ О СРБИМА

       Чувени грчки филозоф Демостен зна да су Атињани Рашани и вели у својим говорима „Против Филипа“ (филипике):
       „Више народа Грчке, а Атињани између осталих, порицали су Филипу грчко порекло. Македонци су водили порекло од Рашана...“.
       Платон, назван и божанским, умро 2 године пре рођења Исуса Христа, такође тврди:
       „Да у грчком језику има много речи које истовремено припадају говорној вештини Варвара“. Под Варварима Грци су подразумевали Рашане. Грк Страбон сведочи о присуству Срба Рашана у Грчкој, у 19. години по рођењу Господа Исуса Христа:
         „Рашани и Епирци живе и данас поред Грка“.
        Обновивши старо српско царство, Цар Душан је овладао и Епиром и Тесалијом и Солунском Србијом...
      У Платоновим „Кротилима“ читамо да је и мудри Сократ знао да у грчком језику има много (трачких) рашких речи и да им треба порекло тражити међу најстаријим Варварима. А који су то „најстарији Варвари“ у Грчкој - до рашки Срби.
      Дакле, којим би другим језиком Омер могао да пише своје епове до рашким – српским  језиком, матерњим језиком већине становништва и у његовом и у каснијем добу.
       И сам његов учитељ Пронапић био је Србин, а према легенди, Омер је одрастао на двору српског краља Меона. Ако је пак рођен у Захумљу у Херцеговини, у месту Хуму, као тврде савремени историчари аутохтонистичке школе, онда је овим доказима свака неизвесност којим је језиком писана „Илијада“ или „Одисеја“ – отклоњена. Самим тим отклоњена је и дилема којим су језиком писали сви српски песници који претходе Омеру, јер се у њихово време говорио само један – рашки језик. А то нам директно сведочи и „отац историје“ Херодот (1, 173):
       „У Орфејево време није било данајских колонија нити на обалама Мале Азије, нити унутар копна“.
       У продужетку текста, на истој страни, Херодот даље вели:
        „Ликијци су према језику којим су говорили били повезани са аутохтоним народом Пелопонеза“.
       Практично цела територија Грчке, али и целог Балкана до Црног мора и цела Мала Азија говорила је српским језиком.
       Главни град тог српског аутохтоног народа на Пелопонезу звао се Пела (Бела, по древном србском народу Беласта или Пеласта), и остаје као главни србски град на југу Балкана чак и у време Аргоновог српског царства, 232. године пре Христа, као и 300 година касније, односно у првом веку Христове ере
      Зна се да отац оснивача грчке науке и философије, чувеног и по данашњим гимназијама, мислим на Питагору, није био Грк него Пеласт. Можда стога није сасвим без основе античка традиција о страном, негрчком пореклу најстаријих грчких песника и певача као што су Орфеј, Тамир, Мусеј, Лин (име Муза по свој прилици није грчког порекла) и други. По једној античкој традицији песник Илијаде треба да је Мајонац из Лидије, а за Мајонце се мисли и данас да су у ствари балкански старинци индоевропског порекла, који су се за време тако назване ајгајске сеобе у ХХП веку са Балкана доселили у севернозападни Анадол. Ови су Мајонци етнички много ближе Трачанима него Хеленима и припадају вероватно као и остали Пеласти првим индоевропским колонистима, који се на Средоземље доселише много пре Грка и стопише се, негде мање негде више, са затеченим средоземним старинцима“, пише Милан Будимир у делу „О Илијади и њеном песнику“, Београд, 1940).
    

ОМЕР – ПЕСНИЧКИ И ИСТОРИЈСКИ
МЕЂАШ

       У младости Омер се бавио трговином. Путовао је и до Иберијског полуострва (Шпанија) и успут је записивао све што му се чинило интересантним и занимљивим. Од старих трговаца, који су у то време сматрани „светским људима“, наслушао се много митова, па и приче о великом Тројанском рату, који се догодио пре 400 година од његовог времена.
       Са једног таквог пута Омер је нагло ослепео. После тога великог хендикепа почео је своје стихове да говори напамет. Његово песничко дело ослањало се на матрицу традициоалног господског певања, које се неговало на дворовима српских владара, великаша и богатих људи, а које се одликовало негованом узвишеношћу, одмереношћу и генијалном једноставношћу у изразу, нешто попут српских народних песама.
       Омер је одлучио да путује по свету и говори своје песме, и на тај начин да се издржава. Залазио је у куће највиђенијих људи тога доба, који су волели, слушали и подржавали песничко стваралаштво. Песници су представљали на неки начин и путујуће „предаваче“ српске историје и популаризаторе српске културе, били су симболично речено - „чувари ватре“.
       Путујући тако Омер стиже и на острво Хиос, где његов домаћин почиње да бележи Хомерове стихове, без ауторове дозволе. То је био практично почетак записивања Хомерових дела. Касније, у том подухвату Омеру је много помогао пријатељ Глаук, коме је Омер у знак захвалности унео име у своје дело. Глаук је ту одиграо историјску улогу, сачувавши у оригиналном облику Омерове стихове.
       Слава и популарност српског древног песника Омера се брзо ширила, а рапсоди су врло радо учили и рецитовали његове стихове, посебно оне везане за Тројански рат, јер је још увек у свести старих Срба тај рат био болна тачка, као што је например за данашњу српску популацију Бој на Косову, окосница српске историје, која се у народној традицији условно дели на „пре и после Косовског боја“.
       После Омерове смрти, појављују се талентовани песници и рецитатори који своје стихове придодају Омеровом огромном опусу и они се називају у Омерологији - циклицима. Мора се нагласити, да је за живота Омер испевао суштински садржај „Илијаде“ и „Одисеје“, а да су циклици придодавали неке нове детаље и описе везане за Омерова дела која говоре о највећем рату Старога века на Балкану, који је имао размере „светског рата“. После Тројанског рата, древна српска историја се, такође, дели на “пре и после Тројанског рата“.
       Међутим Милан Будимир у делу  О Илијади и њеном песнику“ тврди да је ово грандиозно дело човечанства плод само једног песника – србског Омира:
       Гледиште које ми заступамо гласи: ову нашу Илијаду, како је ми данас читамо и како се чита већ неких 25 столећа, без обзира на ситне и безначајне уметке, саставио је и написао један једини уметник са својим одређеним уметничким планом и својим одређеним индивидуалним схватањима. Врло је вероватно да се при том раду, који је искључиво плод његових способности и само његова генија, послужио старијим песмама. Али то не значи да његово дело има своју преисторију која се анализом садањег дела може у главним етапама реконструисати и тако утврдити еволуција и постанак ове Илијаде. Мислимо на унутарњу историју њену у погледу поступног изграђивања целокупне песникове архитектуре, а не на спољње моменте који су могли утицати на песникову главну ,,идеју силу" и на његов уметнички план. Било је, како каже Хорације, јунака и пре Агамемнона и песника и пре Омира. Али ми имамо сада пред нама овог Агмемнона и овог песника, овог јединог и јединственог Омира који је уметник самосвојан и целокупан у свом делу“ (стр. 12).
        Омерова дела „Илијада“ и „Одисеја“ су ненадмашни епови у артистичком и естетском смислу, али истовремено су и величанствена стихована историја рашких Срба, сведочанство о првородном српском народу, које поред уметничких и естетских има и фактографску вредност. Тачније, нема истраживача античке прошлости, како пре тако и после Христа, који се не позива на Омерове стихове и цитате, почев од Херодота.

ОМЕР ЈЕ УЗОР СВИМ КАСНИЈИМ
ПИСЦИМА

       Највећи српски песник, поред Сорбеја, у праисторији Омер, умро је на острву Нију, где је и сахрањен на обали мора. Од детета „копиљака“, кога је мајка назвала Мелесиген, према реци уз коју га је оставила, Омер је израстао у грандиозног српског песника, у „песничку планину“, кога су самеравали са светом планином Мером, по којој је и добио уметничко име.
       Четири стотине година после Хомера појављује се Херодот, средином 5. века пре нове ере, који у свом делу обилато користи Омерово знање из „Илијаде“ и „Одисеје“, узима како историјске, тако и митолошке податке, пишући своју „Историју“.
        Херодот то и признаје, и каже да преноси „пелазгијске митове и легенде“ из Омерових дела и на тај начин даје изворни допринос идентификацији српских племена, народа и језика, српских држава и владара у древној историји.
       Хомер је не само Херодоту, већ и свим потоњим античким историчарима, које смо цитирали, и које нисмо, био узор и главни повесни изворник. На тај директан и индиректан начин, Омер је допринео историјској, језичкој и културној јединствености српског народа, оставио истовремено и уметничко дело и историјску читанку, и географско-историјски атлас свога народа.
        У чему лежи чар и тајна Омирове уметности? Било је песника и пре и после Омира, и било их је и код Грка и код других народа, али досад се појавила само једна Илијада, само један Ахил, само један Хектор. Стручњаци веле да је овом јединственом песнику главна снага у мирној и широкој епској објективности. Други опет у његовој савршеној епској техници и мајсторској композицији. Али техника и композицијски калуп може се научити и позајмити, иако су већ Аристотел и Хорације, песник нелатинског и можда илирског порекла, приметили да писац тројанског рата читаоца сместа уводи и убацује усред матице бурних догађаја. Филолози су срачунали да је песникова умешна техника догађаје од неких десет година, колико је по традицији трајао тројански рат, свела на циглих 50 или 51 дан“, тврди М. Будимир (стр. 10). 
      Виктор Берар, политичар и пријатељ нашег народа, беше посветио сав свој живот песнику Омиру, а нарочито Одисеји. Он је открио економско-географску важност Омирове Троје. Илијаду он не сматра обичним епом, него епском драмом. За њега је композиција Илијаде првенствено драмска. У томе, мисли Берар, лежи права и прва уметничка вредност наше Илијаде. Други се највише диве песниковим поређењима, краћим и дужим, која сведоче не само о ширини песниковог замаха и о домаку животног му радиуса, него откривају у њему и сјајног лиричара. А шта да кажемо о песниковим психолошким анализама и о психолошким портретима датим не на дескриптиван шаблонски начин него непосредно индивидуалном речју и делом као код Чехова.
Излази да је овај песник Илијаде и епичар и лиричар и драмски писац, да је психолог са особеним методом и да је описивач нарочитог стила“, пише М. Будимир (стр. 11), који на крају своје студије закључује:
        Ова и оваква заједница личних страсти са судбином ондашње екумене, коју песник свесно и суверено архаизује, даје овом књижевном делу необичну и изузетну вредност, узвишену и просту у исти мах, и приступачну и разумљиву културном пучанину и властелину.
       Стога је ово дело остало недостижно. Није се дало померити са свог Олимпа ни онда када је модерна историска критика померила и оборила многе идоле и кумире класичне и класицистичке. Илијада је била и остаје најтрајнији споменик европске књижевности“.


КАДА СЕ ТАЧНО ОДИГРАО
ТРОЈАНСКИ РАТ?

       Пре Тројанског рата постојала је држава Велика Дарданија, коју је основао српски краљ Дардан („Илијада“, 215-240). Дарданија се простирала преко Србије, данашње Босне и Херцеговине, дуж Приморја Јадранскога, Македоније и Грчке.
        Пре 1360. године старе ере, долази до поделе Дарданског царства. Илија (Ил) оснива град Илијон (Илиј) са припадајућим континенталним залеђем.
Сматра се да је Илијон (Троја) подигнут око 1360. године п. н. е. Троја је проширена и обновљена око 1300. године, а Пријамова Троја је порушена у Тројанском рату око 1253. године пре Христа.
       Око историјског времена Тројанског рата код научника постоји размимоилажења. Поред горе поменуте године, једни сматрају да се он одиграо 1230. године пре нове ере, док други тврде да се Тројански рат догодио око 1200. године пре Христа или коју годину касније.
      Врло је занимљива легенда о Троји и Тројанском рату, коју нам казује М. Будимир  у делу „О Илијади и њеном песнику“, Београд, 1940):
       Још пре 40 столећа била је жива сувоземна и поморска трговина у балканско-анатолској области. Мале лађе, које су се држале претежно обале, ишле су из Мисира и Сирије, са Кипра и Крита преко Дарданела кроз Боспор према ушћу Дунава и Дњепра. Дивљим северњацима довозиле су се израђевине радиног и напреднијег заната по анадолским и медитеранским градовима и узимали у замену жуто злато и ћилибар, а доцније и златно жито и цинобер, чија је цена била равна злату. Ове мале лађице са својим тешким товаром нису могле ући у Дарданеле, или Хелеспонт, на чијој источној обали стајаше тврди град Илиј или Троја, ако је хладна струја са севера била мало јача. Морали су робу истоваривати и пренети сувим путем испред тројанског града. Краљ у том граду наплаћивао је за тај пролаз високу царину и тако се силно обогатио. Кажу да је био најбогатији човек на свету у оно старо доба. Имао је много деце, самих синова је било педесет, међу њима и Парис.
Цару кажу врачеви да ће му тај син упропастити царевину кад нарасте. Стога цар пошаље слугу са малишаном на планину да дете остави зверима. Али се нађе нека мечка која дете отпоче дојити. Дете брзо нарасте и силно ојача, постане чобанин и прозову га остали чобани Александром, то јест „Међедовићем". Због неке свађе са чобанима дође на суђење пред цара, свог оца, који по некој белези позна сина и заволи. Али Александар остане и даље чобанин, чувајући небројену очеву стоку. Једног дана обрену се пред њим на планини три лепе виле. Једна је држала у руци златну јабуку, на којој је писало „најлепшој". Замоле га да пресуди која је најлепша. Он досуди јабуку Афродити, а ова њему обећа Јелену, најлепшу царицу оног времена. Александар или Парис врати се на очев двор, оде преко мора на Балкан у госте цару Менелају и одведе му лепу жену Јелену. Овај балкански цар са својим братом и осталим Грцима крене на Троју да је освоји и раскопа и тако опере част. Рат је трајао пуних десет година. Под крај рата највећи грчки јунак Ахил убија првог тројанског јунака Хектора, брата Александрова. Други досетљиви Грк Одисеј смисли план да се направи велики дрвени коњ и остави под Тројом, пун најбољих грчких војника, а да се остала војска укрца и привидно крене кући. Тројанци наседну, увуку коња, из којег ноћу искоче Грци, запале Троју, разоре и опљачкају.
Старо пророчанство се ипак не испуни сасвим, јер Тројанац Ајнеја побегне са већим бројем саплеменика преко мора и после дугих лутања оснује вечни Рим као наследника тврде тројанске куле. Злосрећни Парис или Александар убије Ахила још пре пада Троје. На месту старе Троје хтео је Јулије Цезар да подигне нови Рим. Али тек је Нишлија Константин Велики на излазу из Дарданела, на Боспору подигао Нови Рим, Константинов Град или Цариград, који су германски гусари Викинзи звали Велики Град. Тако је легендарну Троју Хекторову заменио најпре стари Рим на Тибру (илирско име!), а њега Константинов Нови Рим. Кад је овај постао Истанбул, онда се појавила православна Москва као Трећи Рим са својим тежњама према пролазу покрај некадање Троје кроз Дарданеле у топло и ведро Средоземље. Историја Дарданела и дарданског Илија или Троје стара је према томе неких 40 векова као и оне пирамиде што су гледале на Наполеонове војнике. Пре 40 столећа кренули су илирски Дарданци из данашње Рашке и Старе Србије према Анадолу. Троја је старобалканска кула на овом судбоносном раскршћу, што носи име по Дарданцима. Стога Хекторову кулу Илиј пред улазом у Дарданеле бране поред самих Тројанаца, Дарданаца и њихових балканско-анадолских савезника још и илирски Пајонци са Вардара. Бране је и онда када грчки колонисти са анадолске обале настоје да продру у Дарданеле и у Понт, одакле је долазило, како је напред речено осим правог злата још три врсте блага равне вредности: жито из Украјине, цинобер са Авале, и ћилибар са Источног Мора преко Дњепра. До тих блага могло се доћи најлакше преко Дарданела», пише Милан Будимир.

СРБИ СА КОСОВА –
ПОТОМЦИ ТРОЈАНАЦА

       У петом веку пре нове ере, у време Херодотово, Хекатеј из Милета је забележио да српска праисторијска племена  су и даље на истим просторима и:
       „Да Рашани, Гети, Дачани и Мези (Меди) сви говоре рашким језиком“.
       У Херодотој „Историји“ (5, 122) забележено је да постоје потомци Тројанаца, и да се сматрају потомцима краља Теукида из Троје.
       Врло је занимљив и податак да и Пеонци, (иначе племе са српскога Косова и Метохије), у време Херодотово су за себе говорили да су, такође, потомци Тројанаца и за свога претка истицали Теукрита, а себе су чак називали Теукритима (Херодот: „Историја“, 5, 14).
       Када је француски научник Шарл Иријат 1856. године путовао по Србији присуствовао је гусларским вечерима, и о традицији гусларења код Срба записао је следеће редове:
       „То је као историја српског народа, пуног туге  и пуног наде, то је њихова „Илијада“ и „Одисеја“.
       Имплицитно, француски истраживач говори о епској песничкој традицији која има вишемиленијумско порекло, али немачки песник Јаков Грим (1832) је експлицитнији у својим закључцима:
       „Између свих данашњих Словена, Срби имају најчистије и најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиму свом и одмерености премашују све што ми је у тој области познато“.


НАЈСТАРИЈИ ПРИМЕРЦИ „ИЛИЈАДЕ“

       Омерова „Илијада“ је од његовог времена до данас доживела велики број преправки, измена и фалсификата, а посебно су се страни преписивачи трудили да што више „забашуре“ српско име и историју, путем најразличитијих облика искривљавања текста, нарочито у Новом веку.
       Невероватно је колико су ишло далеко, су чинили и тешке материјалне измене и намерне грешке. Променили су и сам почетак „Илијаде“. Уместо изворног стиха: „О Илијону ћу певати, какве муке зададе Ахејцима...“, грчки фалсификатори  су „превели“: „О Ахејцима ћу певати...“.
       Најстарији примерци „Илијаде“ данас се чувају у калифорнијском музеју, а илустровани примерак „Илијаде“, вероватно из 16. века налази се у Милану.
       Први примерак „Илијаде“, након Гутемберговог проналаска штампарске машине, урађен је у Фиренци 1478. године, а финансирао га је наручилац Димитрије Халкохондило.

ЗАКЉУЧЦИ
ИЗ ФРАНЦУСКЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ

       Уместо резимеа, који би још једном потенцирао најстарије рашко-пелашко порекло Срба, њихову укупну културу, песништво и значај за античку историју, читаоцу нудимо три фрагмента из француске енциклопедије „Словен“, која се појавила 1880. године у Паризу и обухвата историјске, географске и етнографске податке о Словенима, о њиховој старости и Пелазгима, које Словени и Срби сматрају својим прецима, као и о степену њихове цивилизације:
       „Словени, велика људска група, која припада индоевропској групи народа, заузима простор читаве Источне Европе, рачунајући ту Русију, Пољску, део Мађарске, Аустрију, Чешку, Балкан и све српске земље на њему“.
        Француска енциклопедија „Словенговори и о доласку Словена (Срба) из Индије и Азије и каже да се то догодило у најдревнијој прошлости, а „најмање 15 векова пре Христовог рођења“, и та  група Срба се спојила са својом браћом насељеном око Дунава, у Италији, на обали Црног мора и на Балкану.
       О Пелазгима, група најученијих француских аутора енциклопедије „Словен“ пише:
       „Мистериозни Пелазги, нису били ни Грци, ни Египћани, још мање Келти или Семити. Пољски аутори подржавају гледиште да пелашка имена имају словенски изглед, сматрајући Пелазге као грану античких Словена“.
       У даљем тексту француски историчари пишу о Пелазгима:
       „Грчки писци говоре само с дивљењем о путевима и подземним каналима, који су били плод стрпљивог рада Пелазга. Пелазги су били благи и поседовали су један ступањ веома поодмакле цивилизације“.
       Сматрали смо да је боље да о Пелазгима говоре странци: Французи, Пољаци, Грци... да сами признају Србима, рашко-пелашко историјско, цивилизацијско и културолошко преимућство, па макар и оваквим уздржаним, сувопарним енциклопедијским језиком и одредницама.
       А цела суштина се своди на то да историјско и свако друго право на пелазгијско порекло не могу да полажу ни Грци, ни Египћани, ни Келти, ни Семити... Оно припада Словенима  (првобитним Србима) и „српским земљама на Балкану“, како тврди поменута француска енциклопедија.

(Извор: Мирослав Димитријевић: „Из историје Срба старе и нове ере – сакривена историја Срба“, издавач ИП „Мирослав“ Београд, 2014.)


                              У дане Ускршњег поста,
                                лета Господњег 2011.

Нема коментара:

Постави коментар

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Краљевића Ђорђа Карађорђевића