Шта Заветине чини друкчијим од других? Мајсторска радионица рукотворених и дигиталних издања ВАЛТАЗАР ПРЕВАЛЕЗ . Мобаров институт. Начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, удружују и испомажу. Удружујући свој дар и мар.

ЗАВЕТИНА

ЗАВЕТИНА
локација

субота, 31. октобар 2009.

Izbor Davičove poezije


DETINJSTVO
1
Rasli smo između guvernanti, krizantema,
čokolade, poljubaca, maminog miraza
i tate koji se vazda na nešto odlučno sprema.
Rasli smo danju u bašti,
noću u belom krevetu
i uplašeno se čudili svetu tajni, spletaka,
strini, ujni, kujni, tetaka
i strašnih priča dede
o džinu koji pod zemljom,
u rupi
ljude jede
i o seljacima koji govore srpski
jer su glupi.

Noću su nas, dobru decu, čuvali
anđeli čuvari,
brave, snovi
i gradski stražari,
a bog je gledao s vrha ormana
šta radimo rukama
ispod jorgana.

Uzalud. Uzaman.
U san bi nam se gorko prikrala
dva strašna, rutava, gvozdena kepeca
i debelim glasom strogo pitala
ko nam je kazao kako tata i mama,
kako tata i mama ...
bez srama ...
kako se prave deca?

Rasli smo žurno
bez daha
jureći lestvama dana
gonjeni nemirom straha
i molili se i čekali puni nade
da nam što pre,
da nam jednom
niknu brkovezi i brada
u znak da iver ne pada
daleko od klade.

2

Ura! U rat! – ori se iz kafane.
Peskar i Mandil Afera ljube se i skaču:
-Junaci! – viču uglas – unapred nam srećne rane!
Smrdi rakija i pivo.
Ljudi se smeju i plaču.

Zastave su mračne u mraku. Sve je mračno i strašno.
Ljudi su divlje zadrigli, prljavi, znojavi, smradni,
samo je mama bela
sva bela kao brašno:
-Ubiću te, grli tatu,
usudi se samo i padni
u ovom glupom ratu!

Ja plačem, tako je mrak.
Tata me ljubi i grebe brkom vlažnim od piva:
-Ko se boji i plače nije Srbin, ni junak.
Ja plačem.

Ulica je puna
vetrom oprljanih ljudi.
Dim noćni im svima
gar misli sakriva.

4

Hladno je u zoru,
puze već prve magle;
kočijaš ošinu rage,
počinje bežanija.
Meni se bljuje. Nada mnom se brižno
vesele tetke nagle.

Oko mene se vrte polja
i šume i sve se vrti
i svet je ogromna
i teška
zakovitlana
vrteška.
A mama je tužna.
-Da li, mama, i sunce s nama, mama, putuje?
-Mama, zašto, mama, sunce tako slepo sija?

Mama me tužno ne čuje.
Troma i teška
vrti se Srbija.

7

-Je li puno daleko, mama, je li daleko Šabac?
-Daleko, dalje od neba.
-Je li ti kazao stari crveni vrabac,mama,
da je Šabac, daleko, daleko, dalje od neba?

Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.

-Obrni se, sine, zadnji put se obrni,
jer ono što se crni kroz maglu i kišu
ono što se kroz kišu i maglu crni,
ono je druga zemlja,
druga zemlja.

Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.

11

Deda je umro,
sasvim obično,
kao ništa,
kao da spava,
kao da će sutra,
rano izjutra
ustati
da ode
do tržišta.

Deda je umro sasvim iznenada
čim su otišli gosti,
čim je mama
vrisnula i pala,
tada
kada su nas u grlu počeli bosti
neke kosti
koje nisu bile
kosti.

Tada su pojurile zapaljene sveće
tada su muve bez glave
pojurile svim sobama,
stubama
gore
dole
kao da nešto traže.
Oh, one su se prosto ubile
tražeći nešto,
nešto malo,
nešto što su noćas izgubile.

I nijedna sveća
i nijedan čovek
nije znao da kaže
šta je to nešto
što sveće svećama traže.
Tada su samo
ogromni duboki
zaječali promuklo,
tada je ogledalo
preko naših gvozdenih lica
od straha
prepuklo.

Tada je mrak u ljudima zaplakao
i ljudi su s njim u mraku plakali
svu noć me san nije dotakao
svuda sam bio
sve pitao
do zore skakao
po sobi u kojoj sam plakao.
A onda sam otrčao
iz kuće vriska i nereda
da probudim decu naše ulice:
-Ej, deco,
noćas sam video
kako je umro
moj dobri čika deda.

Jao, video sam celu golu noć,
gledao sam je budan,
video sam kako veliki ljudi plaču
kad umiru stari,
plaču isto
kao kad malo dete
padne
i kad se jako udari.

Jao, video sam tice bola na ujkinom licu
i mamine slane oči što je tako bole
i video noć
gde zorom izvlači
suncobran dana
iz crne futrole.

Jao, video sam, sve sam video
i dan kako se porađa
hladno,
kao da se noću ništa,
nikad ništa,
ne događa.

16

Posle rata smo se vratili u Srbiju.
Ja sam voleo što sam Srbin,
Srbin mojsijeve vere kao i otac
Srbin, jer smo potukli Švabe,
jer tata kaže da Srbi vole tačnost
kao što tačnost volimo, brate, ja i ti,
jer Srbi vole jesti i, brate, popiti
i, brate, jer Srbi nisu pokvareni
i nisu antisemiti.

U Beograd smo stigli noću,
tata je poljubio pristanište,
neki mladi gospodin zviznuo je drugom
tačno dva šamara,
i rekao: „Ja sam Solunac, sunce ti kalajisano“.
U donjoj kafani pevačice vrište
i amali loču
a žandari sprovode kržljavog džepara.

Sutradan je moj otac počeo da pravi poslove,
ni luk jeo, ni luk mirisao, zaradio je lepih para
i kupio mi belog zeca i žutu ticu,
a ja sam njemu bez muke
naučio ćirilicu.

Svakog je jutra dolazio Miša da me zove
da odemo na Dunav.
Igrali smo fusbal i ajnca u love
kao sva deca,
a mama je tad pobacila
jednu malu seku
od tri meseca.

----------------------------

Izabrao Ostoja Kisić


__________


Izbor je obuhvatao i 16 pesama iz Davičove Hane, medjutim, zbog nedostatka prostora, a i zato što je tekst složen kao proza nismo ga mogli objaviti. Molimo autora da nam pošalje novi, bolje otkucan (isti, izostavljeni) izbor.



Нема коментара:

Постави коментар

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Краљевића Ђорђа Карађорђевића