Далеко од сунца

Неке неистине, али и муке Добрице Ћосића

2011-10-31T11:53:00.001+01:00

Препоручени чланак

Само вас гледам... (Снимак Белатукадруза)

Поводом нове књиге Добрице Ћосића „У туђем веку“ . Аутор: Епископ Атанасије (Јевтић), Број 1069, Православље, Рубрика Реаговања

– у петој му књизи Пишчевих записа –
_______

Недавно ми је пријатељ дао нову књигу Добрице Ћосића У туђем веку (издао државни Службени гласник, 2011, у 20.000 примерака, са „златним и сребрним пренумерантима“, све сама јавна предузећа, компаније, РТС, и три града). Књигу је приредила његова ћерка Ана Ћосић Вукић. Ово је, изгледа, пета књига оваквих Записа и обухвата период „од 4. јануара 2000. до 15. марта 2003“. Нисам читао претходне, а ову пређох διαβάζω – кажу Грци за читање) са дужном пажњом према писцу и доносиоцу.[1]

Најпре да укажем на неке неистине у књизи, које се тичу блаженопочившег Патријарха Павла и неких од нас који га, надам се, боље познајемо од аутора књиге. Цитираћу дословно речи Добричине, уз краће примедбе у заградама.

Пише Ћосић (стр. 14-16) како га је 21. јануара 1999. г. „позвао Патријарх Павле да свакако дођем по подне“ код њега. Даље описује како и шта су све разговарали, па каже: „Онда сам му рекао да је народ разочаран расколом у цркви“(!). (Амерички раскол је тада био превазиђен, „артемијев“ није тада постојао). „Ви сте добар човек, а добри људи су лаковерни. И ја сам лаковеран. Разумем вас, али морате свој ауторитет да заложите против екстремних владика (!) који су нанели велику штету Цркви“. (Комесар Ћосић „брине о Цркви“ и хоће да и у Цркви буде „партијска дисциплина“). „Рекао сам му: Црна Гора је за српски народ и Србију друго Косово. Биће то права национална катастрофа. А за такву несрећу велику одговорност сноси митрополит Амфилохије који је идеолошким антагонизмом подстакао (!) раскол црногорски, па је јавном подршком (!) Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе (sic!). Сматрам да Црква треба добро да се замисли над својом политиком у Црној Гори... Црногорска црква са тим Мирашом Дедејићем (г. Ћосићу, таква „црква“ не постоји, јер ту ни Ц од Цркве нема, као ни једног правог верника нити храма) је изасланик Ватикана и будућег унијаћења Црне Горе“. Па додаје: „Слушао ме пажљиво – Патријарх Павле – и није коментарисао моје ставове о Црној Гори и Амфилохијевој политици“. (Зато што Свети Патријарх боље зна М. Амфилохија од Д. Ћосића, који Амфилохија не подноси, још од вишегодишњих сусрета на Слави код Матије Бећковића).[2]

Даље пише Ћосић: „Патријарх... и према људима и према друштвеним појавама има поглед са висине. Не згражава се, не чуди се; он свему људском даје релативан значај и препушта Божјој вољи и Божјој правди. Он никоме и ничему не суди“. – Довде је Добрица изрекао једну неистину – о Амфилохију („екстремном владици“!) као, наводно, главном кривцу који је „подстакао раскол црногорски“ и „јавном подршком Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе“ (sic!). – Ако је и од свезнајућег политкомесара Ћосића – много је тешка лаж и оптужба. Још само да је изриком рекао да је Амфилохије „креирао“ ту полицијску „монтенегринску“ креатуру какав је распоп Дедејић! Овде нећу бранити Амфилохија, само наводим податак: у време пред изборе Мило Ђукановић је лично – свакако лукаво – дошао у Цетињски манастир и Амфилохије га примио, док је Момир Булатовић тражио да му М. Амфилохије дође у вилу на Горици, на што му је Митрополит одговорио да, ако већ неће да дође у Цетињски манастир, нека дође у Манастир Дајбабе да се тамо сусретну, што Булатовић није прихватио. Подршка М. Ђукановићу, и његовом „Црногорству“ и сепаратизму, дата је стварно из Београда, и то је чињеница, и овде је не намеравам доказивати, а од кога све – на то нека одговоре гг. Председници сваке, па и крње Југославије, међу којима је и Ћосић (коме ни на памет не пада да говори о својим кривицама).

Друга неистина Ћосићева следи одмах у наставку текста, где пише за Патријарха: „Имао је унутрашњи разлог да ми четврти пут (sic!) прича исти догађај: мучи га прекор Амфилохија, Атанасија и Артемија и њихов захтев (!) да поднесе оставку због сведочења у давању мандата Милошевићу за Дејтонске преговоре“ (стр. 16). ........................
Видети више : http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1069/tekst/neke-neistine-ali-i-muke-dobrice-cosica/

Превара за Нобела или Како ли је Добрици?

2011-10-07T11:51:00.000+02:00

Аутори пласирали лажну вест из бунта према писцу

Творци медијске преваре о награђивању српског писца Добрице Ћосића Нобеловом наградом објавили су да су то учинили да би „скренули пажњу српске јавности” на „опасан утицај (овог) политичара и писца”.

Неименовани хакери, који су се потписали као „група неплаћених, самоорганизованих веб активиста”, написали су на сајту на коме су и пласирали ту дезинформацију да Ћосић „делује деценијама, увек при врху власти и најближим круговима моћи”.

„Домен овог очигледно лажног сајта регистровали смо 5. октобра 2011. године, као симболично подсећање на дан када је наша земља пропустила историјску прилику да створи један другачији и бољи свет”, навели су хакери. „Србија се данас поново окреће рату, страху, смртоносном кичу деведесетих, насиљу према различитостима, националистичком конзервативизму и неискреном православљу. Верујемо да су мисли и политичко деловање Добрице Ћосића дубоко испреплетене са тим опасним системом вредности, који не престаје да нам прети”, пише на сајту, а преноси Бета.

Саопштење САНУ

БЕОГРАД - Поводом лажне вести да је Добрица Ћосић добио Нобелову награду за књижевност, из САНУ је јуче стигло саопштење да је ова вест у медије стигла и са електронске адресе sanu.bg.ac.rs@gmail.com.

Обавештавамо вас да поменута електронска адреса не припада САНУ и да САНУ није објавила саопштење у вези са доделом награде.

Ово је још један у низу напада на значајне институције у Србији са намером да се друштвене вредности у нашој земљи извргну руглу.

Цео случај биће предат Министарству унутрашњих послова и Јавном тужилаштву, специјалном одељењу за високотехнолошки криминал, каже се у саопштењу САНУ.

објављено: 06.10.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Cosic-i-Nobel-Tragom-internet-dezinformacije.sr.html

Извод из Коментара

Јоца из Хамбурга | 06/10/2011 19:29

Све ће више бити криминала на интернету, ја чак мислим да ће ,ако се овим темпом открива интернет криминал, људи престати и са куповинама и са било чим што има везе са интернетом јер има чудовишта од људи који су свашта у стању да ураде , обичан мозак то не може ни да схвати, много веће могућности за све врсте криминала су на интернету него на било чему другом

revanš . | 06/10/2011 20:53

Najgora strvar za Ćosić:a i njegove politicke pobornike je to što su ovu internet-diverziju ocigledno uradili njegovi srpski oponenti. Najbolji nacin da im se revanšira je da Ćosić: dogodine stvarno dobije Nobelovu nagradu.

1: 1 | 06/10/2011 20:53

Od svake tehničko tehnolčoške inovacije, u istoriji čovečanstva, bilo je koliko koristi i napretka, toliko i štete i problema. Između pozitivnih i negativnih efekata je znak jednakosti. Isto važi i za elektronske tehnologije i, naročito televiziju.

Velja Trebinjac | 06/10/2011 22:02

Bilo kako bilo ali za sve one koji su procitali Cosicevo "Vreme smrti" jasno je da je taj pisac jedna svetska gromada i da je pravde i morala on bi svakako vec bio Nobelovac; U ostalom s nagradom, ili bez nagrade Cosic je i vise nego nobelovac. Nas Dobrica!

Miroslav M | 06/10/2011 22:12

DOS-ovci stigli u Web eru!!! Salu na stranu, jadno i cemerno od nasih novinara koji su progutali ovu dezinformaciju ocigledno zabludjenih (dovoljno je procitati njihovo saopstenje).

r2 d3 | 06/10/2011 22:14

Pise tamo i na srpskom, a ne samo na engleskom....

Dragan Mance | 06/10/2011 22:25

Cosicu ta glupa nagrada nije potrebna. Zato je Srbiji potrebna intenzivna lekarska nega. U toj takozvanoj drzavi sticenici okupatora mogu da nekaznjeno pljuju kad, koliko, i po kome hoce. Gospodin Cosic, bez obzira na to kakav je pisac, je gospodin covek. Danasnja Srbija je nazalost daleko ispod nivoa tog gospodina. To je Srbija jeftinih naviga i divlje tranzicije. Problem je u vlasti ali kako ga resiti kada vlast nije narodna.

daleko je haker | 06/10/2011 22:49

Ako pocinilac ove internet-diverzije bude i otkriven - nece dobiti nesto teze od novcane kazne. Usput: ovaj slucaj podelice Srbiju i izazvati grdne diskusije o tome sta je dozvoljeno a sta ne.

dragan lučić | 06/10/2011 23:36

Ovo su narucili zasad nepoznati ljudi o kojima znamo samo da nisu bas inteligentni. Mislim znamo bre i koji su, ali eto zvanicno, ipak, nepoznati pocinioci.

Helena Weissman | 07/10/2011 00:26

Već je na forumima i blogovima krenula informacija da je tvorac ovoga blizak saradnik Č.J. i član njegove stranke. Ja kao njihov glasač prosto ne mogu da verujem da bi posle onog blamiranja sa dovođenjem Kapičića na kongres, ovi sada sebi zabili i ovakav autogol..Svađale se jetrve preko svekrve!

doslo takvo vreme | 07/10/2011 01:06

Ne verujem da bi do ovoga uopste doslo, niti bi nekom palo na pamet da se ovako neukusno ruga sa Cosicem, da Cosicevo ime kao gotovo sigurnom nobelovcu nije vec zloupotrebljeno od strane "patrijotske" Srbije. Izgleda da je u Srbiji individualni bezobrazluk jedino efikasno oruzje u borbi protiv masovnog intelektualnog bezobrazluka patriotske lazne elite.

Видети више:

Ko je smislio veliku laž da je Ćosić dobio nobelovu nagradu za književnost?

2011-10-06T14:24:00.000+02:00

“Mi Srbi lažemo da bi smo obmanuli sebe, da utešimo drugog; lažemo iz samilosti, da nas nije strah, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju i tudju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urodjene inteligencije. Lažemo stvaralacki, maštovito, inventivno.”
Sta mislite o ovoj izreci Dobrice Cosica? Istinita, LAZNA, tacna, pogresna? Jedina pametna koju je sastavio?

Kad je ovo sastavljao, na sta je u stvari mislio?

Videti više: http://www.forum.hr/showthread.php?t=397713

Прес године, Никола Ивановић

2011-09-21T19:54:00.001+02:00

Никола Ивановић:

Четрдесет година “потрошио” сам на пословима информисања: новинар – сарадник, уредник, шеф деска, главни уредник, директор, републички секретар за информисање. Основну школу завршо сам у Даниловграду, Учитељску у Тузли, а студије филозофије на Филозофском факултету у Сарајеву. Претходно сам, такође у Сарајеву, дипломирао на Педагошкој школи – српскохрватски језик и књижевност и општу и националну историју.

Био сам у власти и "око" власти 32 године. Постојала је константна тензија, вјечити сукоб, између новинара и државног функционера – онога који повремено нешто “открива” и истог, који нешто стално “скрива”. Управо због тога двојства у мени, гдје сам предност дао новинарству, услиједила су три предлога за моју смјену и напокон моја смјена

са високе државне информативне функције у Београду, на предлог ЈУЛ-а, 2. јула 1998. Први предлог, без образложења, услиједио је након измјене рођендана Радио Југославије. Након обимнијег истраживања у Архиву Југославије дошао сам до документа у коме стоји да је краткоталасну станицу основао др Милан Стојадиновић, предсједник владе Краљевине Југославије, а не Вељко Влаховић, како смо учили у школи. У оснивачком акту од 8. марта 1936. године стоји да се радио - станица покреће ради супротстављања Хитлеровој и Мусолинијевој ратној пропаганди! Изгледа да су се неки историчари, у Архиву Југославије понашали попут самопослуге – узимали су оно што им је било потребно.

Обиљежавајући њен 60. рођендан 1996. на свечаности у Скупштини града Београда, (предсједник Небојша Човић), предсједник Савезне, уз окапање, прихватио је да нешто каже. Са њим није дошао ни један министар, изузимајући Драгутина Брчина, савезни министар информација, а из Црне Горе делегација, не сјећам се имена. За претходни 14-годишњи рад у Влади Црне Горе и двогодишњи у „Побједи“ вежу ме драге успомене. Али неколико пута имао сам непријатности. На основу докумената објавио сам у „Побједи“ да Вила “Топлиш” на Светом Стефану не припада општини Будва, ни Влади Црне Горе, које су се спориле око власништва, него Марији Карађорђевић. Замјерио сам се и Влади и Скупштини, која ће ме бирати на функцију републичког секретара за информације. Услиједиле су серије предлога за моју смјену. Редале су се ванредне сјенице Скупштине општине Будва, Извршног одбора Скупштине, њеног ССРН, СС, Удружења бораца. Предлогу за смјену придружио се и први човјек Савеза синдиката Црне Горе. Завађам „радничку класу“ Светог Стефана са „радничком класом“ сјевера Црне Горе. Одговорио сам да радници са сјевера Црне Горе пуно раде, а мало зарађују, а радници са Светог Стефана најмање раде, а највише зарађују. Једна непријатност везана је за учвршћивање дугорочне културне сарадње Подгорице са Тираном, у једном невремену. У вријеме рушилачких демонстрација у Приштини 1981. државна делегација Тиране посјетила је Подгорицу, када је потписан Протокол о дугорочној културно-просвјетној сарадњи. Нијесам дао саопштење за јавност о њиховој посјети Влади Црне Гора па сам на изричит захтјев предсједника Републике морао да пишем лично њему – изјаву. То је прва изјава, истина без посљедица, коју сам икад написао за 40 година рада. Имао сам непријаности и са потпредсједником Покрајинског извршног вијећа Космета. У јесен 1978. као помоћник секретара за информације Црне Горе, био сам члан делегације Удружења новинара ЦГ, која је била у узвратној посјети Покрајини. Домаћин је био Осман Гаши, бивши аташе за културу у Њујорку, а касније главни уредник ТВ Приштина. Нијесам прихватио предлог да посјетимо Музеј “Призренске лиге”, уз образложење да сам добио пуно информација посредством штампе која је еуфорично обиљежавала њену 100-годишњицу.

На мој предлог обишли смо гроб цара Душана и манастир Богородицу Љевишку, у Призрену. Пајазит Нуши, није нас примио, мада по програму студијског путовања пријем је предвиђен.

Губио сам посао два пута. Први пут 1991. након вишестраначких избора у Црној Гори, јер сам, као и данас, остао ванстраначке оријентације. Током изборне кампање почетком деведесетих, постигнут је договор у влади да њени чланови не учествују у страначким алакањима. Међутим, на промотивном скупу странке Савеза комуниста, касније ДПС-а, у Спортском центру „Морача“, у првом и другом реду видио сам готово комплетну владу. Мене није било тамо. Није ме било ни у будућој влади, што је и нормално, јер та функција је припала партијском активисти. Губитком функције, укинута ми је и плата, док ме Мило Ђукановић, на његов захтјев, није позвао на разговор о евентуалном мом новом ангажовању. На питање шта бих радио, одговорио сам да бих, с обзиром на искуство, могао бити његов савјетник за штампу. Рекао ми је да ће ме позвати на нови разговор за седам дана. На поновљено питање дао сам исти одговор. Рекао је да би било добро да преузмем „Побједу“ и да размислим и дам одговор за седам дана. Пошто сам био члан уређивачког тима када је први пут прешла на дневно излажење (јануар 1975), прихватио сам понуду, али уз услов да се прихвате четири принципа уређивачке политике, које сам телеграфски изложио. Предсједник Владе прихватио је предлог. Рекао сам да предлог треба да прихвати предсједник државе и парламента.(Пуни проток информација, пуни проток разних политичких опција, унапређење културе дијалога и зашттиа човјека као примарне вриједности). Након преузимања листа, појединачно, концепт су прихватили и сви опозициони лидери. Након преузимања листа затекао сам у Побједи, списак са 25 „неподобних новинара“, који су скрајнути и припремали неки подлистак - „Излог“, огласни прилози, које нико није плаћао, а новинари су редовно добијали плате. Сви су прихватили нови уређивачки концепт, осим једног који је млатио по Федералистичком покрету. Сви, без изузетка, су били веома предани послу, чак сам једног поставио за помоћника.

Да бих побољшао информативну понуду потписао сам, (1993), уговор о коришћењу сервиса двије тек формиране привате информативне агенције - Фонета и Бете и најавио потписивање уговора са Франс-пресом. “Побједа” је први државни медиј који је дарнуо у монополску позицију државног Тањуга. А након двије године, на пола мандата, саопштио сам Милу Ђукановићу да сам, по мом мишљењу, урадио обећано и да бих се повукао.

Био је изненађен, а стекао сам утисак да није знао шта ће са мном. Отпутовао сам на годишњи одмор код дијела породице у САД, гдје и сада живим. Кад сам се вратио, на аеродрому у Београду честитали су ми неки познаници нову функцију, предлог за директора Радио Југославије, а нико ме није о томе питао. Међутим, Савезна влада, осам мјесеци одлагала је моје именовање све док Мило Ђукановић није затражио писмено објашњење за одлагање именовања. Одмах сам именован, али само као в.д. директора. Сама редакција и новинари изузетно су ме добро прихватили. То је био најјачи информативно-преводилачки центар у Београду, са 11 редакција које припремају емитовање програма на толико језика. (Гдје се не чује Радио Југославија, тамо је крај свијета.) У старту почињу проблеми на релацији државно гласило, дио савезне администрације. Након годину в.д. директоровања послао сам писмо предсједнику Владе, Радоју Контићу и обавијестио га да “од идућег понедељка” престаје ми функција директора по сили закона, јер као в.д. директора, по закону, могу обављати функцији до годину дана. Из Министарства правде молили су ме да не пренагљујем, јер и други су в.д. и по четири, чак и осам година, “па им ништа не фали”. Мени фали, рекао сам, па сам одмах именован, а онда слиједи предлог за смјену, без образложења. Одбрањен сам по републичком кључу. Следећи пут сам разријешен. Послије мене у пакету је смијењено педесетак чиновника савезне администрације из Црне Горе. На предлог ЈУЛ-а, 2. јула 1998, уз формални потпис предсједника Савезне владе, разријешен сам, а умјесто мене именован је портпарол ЈУЛ-а. Укинута ми је плата 18 мјесеци, чиме је прекршен закон који је донијела Савезна влада.

Игром случаја постао сам новинар. Након педагошких студија почео сам да радим у Републичком прихватилишту за малољетње деликвенте у Сарајеву. И први моји текстови о коријенима малољетничке деликвенције појавли су се у „Сарајевским новинама“ и „Ослобођењу.“

За вријеме бављења пословима у државној управи, нијесам прекидао сарадњу са штампом. (НИН, Политика, Дуга, Побједа, Ослобођење, Радио Црне Горе, љубљански Телекс, стручни часопис “Новинарство“, гласило Југословенског института за новинарство). Најтежи тренутак у мом новинарско-бирократском послу био је након дешавања код „Жуте греде“ и покушај увођења цензуре у Црној Гори. Предлог је припремио ССРНЦГ. Цензура није уведена а на састанку код предсједника ССРН и поновљеног код предсједника Владе, ни један од директора и главних уредника црногорских медија није ме подржао.

У „Побједи“ смо покренули по први пут три издања листа, – вечерње, јутарње и регионално издање, (сриједом) за Боку Которску. Пуштању другог издања присуствовао је Мило Ђукановић. Добро ми је дошло искуство из сарајевског „Ослобођења“. Због галопирајуће инфлације 1993. вратио сам се привремено на једно издање листа.

Уочи парламентарних избора, (крајем 1992), стигао је предлог за „залеђивање моје функције“ и рада колегија док не прођу избори, јер уређивачком политиком „дестабилизујем Црну Гору“. Одговорио сам да се нећу повући, а ко ме је именовао нека ме и смијени. (О овом покушају понижења професије, као и другим покушајима контроле медија остало је моје свједочење у књизи “Скупа власт, јефтина држава“ коју је у добром дијелу објавила „Политика“ – фељтон у 17 наставака, мај 2000. године).

Сада се дружим углавном са собом и унуцима највише. Слиједим преформулисано картезијанско начело - пишем, дакле постојим. Објавио три књиге: Скупа власт, јефтина држава, 2000, Речено или прећутано, 1992, Власт и држава – Црна Гора и Србија, крај или наставак феномена балканске деструкције, 2002. У завршној припреми је обимнији рад: „Балканска перестројка, државице из рециклаже“. Добитник сам и неких признања. Орден рада са сребрним вијенцем, (фебруар 1981), за медијско ангажовање у акцији обнове порушене Црне Горе у катастрофалном земљотресу 1979. За обиљежавање 40 година рада Југословенског института за новинарство додијељена ми је Плакета Југословенског института за новинарство за унапређење теорије и праксе југословенског новинарства (1990), и годишња награда УНЦГ, чини ми се 1987. или годину касније.

МИЛОВАН ЂИЛАС ИЗМЕЂУ ПОЛИТИКЕ И ЗАВИЧАЈА

Промоција књиге у УКС, ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7, ПЕТАК, 23. СЕПТЕМБАР 2011, 12.00

УЧЕСТВУЈУ:

ДОБРИЦА ЋОСИЋ

ДР РАТКО БОЖОВИЋ

ВЕСЕЛИН МИШНИЋ

МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ

Извор: Секретеријат УКС

Цитат

2011-05-03T23:14:00.000+02:00

Винавер. Знак препознавања

Ваш омиљени лик је и Добрица Ћосић. Његов план је, кажете, успео: комунизам је срушен, али комунисти су остали на власти?

Шта је нетачно у тој дефиницији? Данас се државни и културни послови воде као и за време комунизма, само се променила прича. То је лепо показала Дубравка Стојановић у књизи „Уље на води”. Државна уређења, устави, закони – све је то овде папирнато и служи као пука декорација систему владавине који се структурално није ни за длаку променио од времена Милоша и Карађорђа. А Ћосић, он је увек први у реду пред вратима српске историје. Он, наравно, мисли да сви треба да га виде онако како он види себе. Неки га тако и виде. На пример, Слободан Гавриловић, енциклопедиста. Ја га видим другачијег, па га таквог и описујем. А каквим ће га видети будући нараштаји, то је већ њихов проблем.

Пети октобар 2000. називате „сапунском опером са предвидљивим заплетом”. Ко је био режисер ове приредбе с паљењем, пуцањем и певањем?

То не знам, а волео бих да сазнам. Мада ме не би изненадило да се покаже да је редитељ у ствари једна од наших вечитих матрица, да је оријентална инерција све ствари које су покушале да се уздигну из вековне стагнације, поново вратила у каљугу малограђанске ентропије.

Један од јунака је и – Нерођени Историчар. Он је најодговорнији за „тровање” Срба – легендама и митовима?

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Poslove-trezznjenja-Srba-ostavljam-Pelagicu-i-policiji.sr.html

Тема: Dobrica Ćosić i Nobelova nagrada

2011-05-03T22:33:00.004+02:00

.....

Видети више :
http://forum.srpskijezickiatelje.com/index.php?topic=636.15

ПС. - Читајте Мркића, Миодрага, тј. књигу ПРЕВРЕДНОВАНЈА

Видети : http://prevrednovanje.blogspot.com/

https://sites.google.com/site/orkestarsuz/knizevna-filoksera/temadobricacosicinobelovanagrada

Treća Sreća?

2011-01-18T11:21:00.000+01:00

Dobrica Ćosić ove godine će, po treći put, biti nominiran za Nobelovu nagradu za književnost, na inicijativu akademika Svetislava Jarića i uz podršku najeminentnijih srbijanskih akademika i književnika. Ćosića gotovo svi već vide kao dobitnika Nobela i drže mu palčeve. Među ostalima, idejom je oduševljen i Emir Kusturica.

Влашке мађије...

On, međutim, kako saznaje Kurir, ne vjeruje u Nobela! I nije baš oduševljen zbog nominacije. Izravni Ćosićev komentar nisu uspjeli dobiti, jer je, kako su kazali na Akademiji nauka, vrlo bolestan.

- Već desetak dana mu nije dobro i ide na razna bolnička ispitivanja - kažu u SANU.

S druge strane, Ćosićeve kolege i prijatelji oduševljeni su nominacijom i vjeruju u njega.

Tako, proslavljeni reditelj Emir Kusturica kaže za Kurir da je „Dobrica to zaslužio“.

- On na mene ostavlja impresije velikog borca, velikog socijaldemokrate i velikog književnika. Ima moju punu podršku - naglašava Kusturica.

http://www.monet.ba/vijesti/pregled/dobrica-cosic-grozni-po-treci-put-kandidat-za-nobelovu-nagradu

_________

Dobrica Ćosić u trećem pohodu na Nobelovu nagradu

Нови коментари

Neu Perlach | 12/01/2011 20:54

„Добрица Ћосић је несумњиво највећи живи европски писац после Солжењицина, а највероватније и најзначајнији српски писац уопште”, каже др Јарић. # Kao prvo, Solzenjicen je umro 3.8.2008. Drugo, Günter Grass (*1927) je veoma dobrog zdravlja.

Драгољуб Збиљић | 13/01/2011 00:09

Како би то преживео Басара?

Кад читам неке писце који су добили Нобелову награду из белог света, дође ми да стварно поверујем да после Андрића први заслужује да је добије Добрица Ћосић. Али -- како би то преживео Басара, стврано не знам.

apologeta . | 13/01/2011 08:11

Dobrica Cosic je na Zapadu zapamcen kao covek koji je u senci vukao konce u vezi memoranduma SANU, te kao apologeta velikosrpstva. Sada neko ocekuje da mu i pored toga dodele Nobelovu nagradu...Pre mi ovo lici na neku civiju za Cosica.

србин четник | 13/01/2011 09:23

Ништа ме више не би усрећило када би комунисти и њихова идеологија отишли на ђубриште историје. Доста сте замлаћивали напаћени и наиван народ.

Уопште није виц! Ћосић, по трећи пут, итд...

2011-01-16T17:51:00.001+01:00

Нови Сад - Академик Добрица Ћосић до краја овог месеца биће номинован за Нобелову награду за књижевност за 2011. годину. Предлог ће уследити после тачно пола века откако је Иво Андрић примио најзначајније планетарно признање за писану реч, али иу години када аутор романа "Корени", "Деобе", "Време смрти", "Време зла" и четрдесетак других литерарних дела, отвара своју десету деценију живота.

Иницијатор номинације је проф. др Светислав Јарић из Новог Сада.

"Добрица Ћосић је несумњиво највећи живи европски писац после Солжењицина, а највероватније и најзначајнији српски писац уопште", каже др Јарић.

За номинацију Нобеловом комитету већ је припремљен пледоаје - књига, која носи назив "Добрица Ћосић као философ". Професор Јарић у овом, како каже, тренутно само радном материјалу, поред духовно-књижевног портрета, разматра славног српског писца и као философа и мислиоца.

Према Јарићев речима, Добрица Ћосић је номинацију невољно прихватио, а својим потписима подржаће је председник Академије Републике Српске Рајко Кузмановић, ректор Београдског универзитета Бранко Ковачевић, Љубиша Ракић, Гојко Тешић, Љубомир Зуковић, Љубомир Тадић, Матија Бећковић, Миодраг Радовић, Милорад Екмечић, Мирослав Егерић, Гојко Ђого, Миро Вуксановић, Перо Зубац, Чедомир Попов, Душан Ковачевић, Душан Кецмановић, Емир Кустурица, Јадранка Јовановић ... Наравно, иза предлога ће стати и Удружење књижевника Србије.----

Мирољуб Мијушковић , објављено: у Политици, 2011/01/12.

Први коментари

Момир Алексић | 2011/01/14 12:55

Ово је прича за наивне. Предлагач за Нобелову награду за књижевност може да буде само неко коме је Шведска академија упутила специјалан позив. Оваква лобирања ту не помажу много, осим што привремено стављају лобисту у жижу јавности.
Мени је жалосно што се новинар "Политике" није обавестио о поступку номинације за Нобелову награду пре него што је написао овај текст. То су јавно доступни подаци до којих се може стичи уз неколико кликтај мишем.

ништа ново | 2011/01/13 18:01

@ Апологета: Добрица Ћосић "на Западу запамћен", "Меморандум САНУ", "великосрпство" ... Мајко мила, какво високо мишљење о Западу, његовом "памћењу", знању, моралу. Све ово је Запад чуо од шаптача, пејџера и сличних са ових простора и то Запад користи само кад је њему потребно, а не овим пикзибнер, шаптачи и дојављивачи. Ако Запад процијени да му је у том тренутку корисно и / или опортуно да Ћосић добије награду, он ће је и добити; ако буде корисније да је добије неко други, тај ће је добити. Прошлих пар година су на све стране стали делити све могуће награде Немцима, од пишљивог Евросонга до Нобелове фолксдојчерки, заслужној првенствено због свог минулог "рада" у Румунији, а не непоновљивог књижевног генија. Сад су се Немачкој улизивали колико су год могли, не верујем да ће и даље бити обавезно ни могуће бар неко време. У интермецо, то отвара простор неком другом, можда каквом дисиденту из Сј. Кореје, уколико постоји. Наћи ће они већ некога да га употребе.

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Dobrica-Cosic-u-trecem-pohodu-na-Nobelovu-nagradu.lt.html

http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Dobrica-Cosic-u-trecem-pohodu-na-Nobelovu-nagradu.lt.html

На пети поглед

2011-01-10T17:36:00.000+01:00

Сачувај, Боже, тзв. савремену српску литературу од…. оваквих и сличних примера ( наставак)

Камен окован бакром

...Тумач кружи око споменуте песме као киша око Крагујевца, као наравно неко ко никада песму написао није; тј. сигурно такву написао није. Па, како би је и разумео? Јерковљево критичко самопоуздање је симтоматично. Тумачење ове Данојлићеве песме има везе са поезијом и тумачењем поезије, колико и, поновимо, Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем! Или колико и тврдња да је Ђорђе Јовановић упркос тешким идеолошким предрасудама имао осећај за литературу! То у суштини свашта значи и ништа не значи, тј. значи пригодну маглу. Таква двосмисленост, или замагљивање, не приличи једном професору београдског универзитета. Са гнушањем сам читао неуверљиве редове А. Ј., који су се упињали да буду «анализа», «разумевање», иако је од почетка до краја тај чланчић један перфидан покушај омаловажавања и дискредитације и једне солидне песме и једног песника који се у једном тренутку свога живота «отео» са ланца. За разлику од прехваљеног Данојлићевог вршњака несрећног Миљковића који је певао оде, знате већ коме, Данојлић је у дванаестак стихова дао не само актуелну политичку песму, стравичан коментар и језиво искуство, не само своје већ и многих других југослављана (како би рекао други један одличан и нелажни песник – већ покојни и дубоко трагични Миодраг Станисављевић; зашто о Станисављевићу нешто не записа у својој књизи? Зашто је ишао, узгред буди речено, добро утабаним путевима? Зар су они најсигурнији?) : да ли је та слика пуне празнине произвољна, неуверљива, написана због неког профита (као толике песме у славу диктатора), или ју је написао човек, који се потврдио као одличан есејиста, преводилац, познавалац наше и светске поезије? «Чиме је и како песник допринео да његов стих скрати тиранинов живот?» (Јерков, стр. 247). А шта је тзв. цењени тумач чинио и урадио у исто време које спочитава песнику?....

Видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4/

Бистра вода у којој се виде многе жабе

2010-07-21T17:55:00.000+02:00

Залазак. Звижд, лето 2010. Снимак - Заветине.

"Велики грех тзв. официјелне књижевне критике јесте стварање

АТАРА, у оквиру једне генерације, или поетичког усмерења,

групације, стварање договорних хијерархија и канонизација...

Српска књижевност ХХ века има пет хиљада песника, или

писаца, двадесет хиљада књижевних награда (општинског, среског,

републичког и савезног значаја), и свака од њих и свако од њих има

заносни парохијални дух тамјана, који у свету не значи ни лулу дувана!

Овде се тзв. официјелна књижевна критика једино успешно

бавила - надувавањем. И један исконски песник неодољиво пожели у

неком тренутку да му уважена господа критичари - надувају (не опус!

ситни су они рибе за то!) балон звани илузије - илузије генија парохије!

Књижевно - критички прагматизам и позитивизам није нешто

што су смислили тзв. српски официјелни критичари. Официјелна

књижевна критика је корумпирана и разни су облици корумпираности,

заборавности, дакле искључивости и неморалности. У српској

књижевности се, у последње време, поред читавог низа трбухозбораца,

јавио и један специфичан сој "телефонских критичара", оних који бирају

тобоже најчитанију књигу године! Врви дакле од класичних

намештаљки и гадарија, које са правом књижевном уметношћу и науком

имају везе колико и шустерско умеће!

Битка, то јест кермес текуће официјелне критике, унапред је

изгубљена! " пише Белатукадруз, у једном од наставака, који се тренутно публикују на интернет адреси http://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos
новопокренутог Веб сајта "Архив Белатукадруз". Најужи круг пријатеља Белатукадруза отпочео је публиковање књиге, коју је М. Лукић написао, пре неколико година, а коју нико у Србији није хтео или смео да објави, због жестине критике савремене официјелне српске критике и њених појединачних актера. Случај Белатукадруз је створен, по свему судећи, након што је М. Лукић објавио под књижевним псеудонимом роман "Доктор Смрт", у којем је жестоко критиковао и своје пријатеље и тзв. непријатеље. Повређен, један од Лукићевих тзв. блиских пријатеља је реаговао виц-критком; тако је изгледа почело, оно - што сада на страницама Веб сајта "Архив Белатукадруз". На задовољство многих читалаца у овим спарним летњим данима, кренуло је публиковање делова књиге коју, понављамо, нико последњих година у Србији, није хтео да објави да се не би замерио, видећете већ коме. Судећи према већ публикованим партијама, никоме неће бити досадно, пре свега због истинске промаје која недостаје и уопште, а посебно у овим спарниум данима...

PUŠKIN I BRONZANI VITEZ

2010-05-20T09:52:00.000+02:00

MOSKVA – Piscu Dobrici Ćosiću je u Moskvi uručena nagrada Puškin za izuzetne zasluge u književnosti.

Nagrada, odnosno medalja Puškin dodeljena je danas prvi put, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez.
Cilj tog foruma je, prema rečima njegovog predsednika Nikolaja Burljajeva, da predstavi sve što je najbolje u slovenskoj kulturi.
Na svečanosti u zgradi Doma ruskog zarubežja (dijaspore), predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralštvo.
Srebrni i bronzani vitez uručeni su piscima iz Ukrajine i Bugarske, Borisu Olejniku i Nikolaju Petrovu.
Burljajev je rekao da za Ćosića, kako je naveo, "legendarnu ličnost", važi da je "srpski Tolstoj", ali da bi on pre rekao da je reč o "srpskom Solženjicinu".
"Obojica su bili ratnici, beskompromisni borci, zatvarani i sudbine su im slične", rekao je Burljajev.
Ćosić je primajući nagradu kazao da Puškinova medalja kojom je nagrađen "predstavlja najveće priznanje" za njegov 60-godišnji književni rad i izrazio nadu da će to biti i nagrada srpskoj literaturi....

Beta [objavljeno: u Politici: 18/05/2010]

Videti više: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Vesti%20dana%20%20Ćosiću%20uručeni%20„Puškin“%20i%20„Zlatni%20vitez“%20%20POLITIKA.htm

***
MOSKVA

OD STALNOG DOPISNIKA

NAGRADU koju sam dobio za šezdesetogodišnji književni rad primam sa najdubljom zahvalnošću i uzbuđenjem, jer ona dolazi iz kulture koja predstavlja moju književnu otadžbinu. Ovim rečima Dobrica Ćosić, kao prvi dobitnik zlatne medalje Puškina, zahvalio se na visokom priznanju koje je mu je dodelio Prvi slovenski literarni forum “Zlatni vitez”. Ćosiću je nagrada uručena u Domu ruske dijaspore, u prisutvu moskovske kulturne i književne elite.

- Šest decenija tragam za smislom ljudskog bivstvovanja, najpre kao revolucionar, komunista, a zatim kao pisac romana o ljudskoj sudbini na srpskoj zemlji u 20. veku - rekao je Ćosić u svojoj besedi. - Posle svakog romana, stena mi se survavala na podnožje brega i ja sam ponovo drugu gurao ka vrhu, da sa njega ugledam nepoznato. Šta sam shvatio, šta sam sebi i čitaocima razjasnio o smisliu ljudskog bivstvovanja? Nemam jedan odgovor.

Tragizam čovekovog sudara sa istorijom i ideologijom bio je, kako je Ćosić rekao, osnovna tema njegovih romana:

- U Evropi, Rusiji, na Balkanu, na srpskoj i nekadašnjoj jugoslovenskoj zemlji, sila ideja, religija i ideologija, činila je zla u ime dobra, harala narodnim i ljudskim životima u 20. veku, pretvarajući milione

ljudi u zločince i žrtve. Doživljaji u ratu, ljudska stradanja bili su toliko snažni da sam morao u miru da ih ispričam... Prijatelji su mi savetovali da čitam ruske velike pisce koje do tada nisam čitao.

Predstavljajući ovogodišnjeg dobitnika nagrade predsednik organizacionog komiteta “Zlatni vitez” Nikolaj Burljajev je rekao da je Ćosić legendarna ličnost i da mu među književnicima nema sličnog u svetu.

- Ćosića neki zovu srpski Tolstoj, mada ja mislim da je primerenije da se zbog svega što je proživeo nazove srpskim Solženjicinom - rekao je Nikolaj Burljajev.

Na konferenciji za novinare naš pisac je fascinirao prisutne prisećanjem na Kongres sovjetskih pisaca davne 1954. godine, kada je imao prilike da razgovara sa tadašnjim velikanima. Ruskim piscima se posebno dopalo što je Leonida Leonova nazvao svojim književnim učiteljem.

Otuda i nagrada koja mu se dodeljuje u Rusiji ima poseban značaj:

- Svestan sam da mi je ovo sigurno poslednja nagrada u životu, ali me raduje što sam u novoj Rusiji, gde postoje ljudi koji drugačije i pozitivnije misle o kulturi - kazao je Ćosić. ....

Videti više: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=179455&title_add=Srpski%20Sol%C5%BEenjicin&kword_add=dobrica%20cosic%2C%20zlatna%20medalja%20puskina

****
Iz Komentara Politikinih čitalaca:

Mladen Mladenovic, 18/05/2010, 23:46
Covek cije se pisanje o tragicnoj sudbini srpskog naroda u potpunosti obistinilo, i covek, kome je svo opisano zlo pripisano kao da ga je on ucinio. Pismenost koja je prepustena cerupanju i samaranju srpske polupismene "intelektualne elite". Ove dve nagrade su "glogov kolac" za tu "elitu" koja svu filozofiju vidi u bauljanju po blatu, u samoponizavanju u glupostima i povladjivanju sili.

Milorad Maric, 18/05/2010, 23:46
Interesuje me da li je imao prilike da se sastane sa g-djom M. Markovic. I ona je jedan od ruskih laureata mnogobrojnih nagrada...

N. Novaković, 19/05/2010, 00:45
Бурљајев је рекао да за Ћосића, како је навео, "легендарну личност", важи да је "српски Толстој", али да би он пре рекао да је реч о "српском Солжењицину". "Обојица су били ратници, бескомпромисни борци, затварани и судбине су им сличне", рекао је Бурљајев. - Solženjicin je bio u Staljinovom logoru, kasnije pod prismotrom, a onda prognan iz SSSR-a. Ćosić je gostovao na Golom otoku u kratkim pantalonama po nalogu Tita i Rankovića, a prognan je iz centra Beograda na Dedinje. Mora da je Burljajeva neko obmanuo o činjenicama.

ЕраСОвогСвета , 19/05/2010, 02:13
И Толстој и Солжењицин, и Рус и Србин. Ћосићева дела, као и његово делање у културној и политичкој сфери, драгоцени су, а Словенски форум је направио велики корак ослобађајући се форме филмског фестивала и има шрилику да постане веома значајна манифестација за словенски свет. За свако стварање потребна је најпре визија. Нема разлога да Словени не замисле велику породицу народа и култура које имају исти источник и негују своје заједничко порекло, обогаћујући се у међусобним контактима на свим пољима.

zlatko s petrovich, 19/05/2010, 06:41
Veliki Talenat i Pisanija O Srbiji,a vreme S Titom? Veliki Talenat ,kako to,da nije osetio? A ,Moj Tata znao je za tu Podvalu! Eeee moj Dobrice! Nikad nisam mesao : Karakter coveka i talenat coveka ,a Ti si talenat,al ne i karakter Coveka.:I pored svih ovih glorifikacija,zar si zaaboravio kad si glorificirao komunisticku omladinu! Covek je:Onaj iz intgelegdencije i istine,a ne iz opurtuizma.A gde Si Ti?

Сл. Васојевић, 19/05/2010, 08:00
Добри словенски писци имају шансу да добију високе награде на Западу ако пишу против свог народа, ако су дисиденти. Добро би било да се створи један амбијент словенских култура, њиховим повезивањем и прожимањем, који ће бити препознатљив на светској сцени и који ће имати награде попут ових коју је добио Ћосић. Изванредне изјаве нашег цењеног књижевника. Ценимо себе да би нас и други ценили. Не предлажем повезивање култура да би били против некога, него да се узајамно помажемо за стварање још бољих дела.

savo savic, 19/05/2010, 10:21
Najbolje bi bilo da ostane u Moskvi,sa Mirom i Markom, tamo im je mesto

Predrag , 19/05/2010, 10:34
Slobodan je parafrazirao interviju Fidela Kastra Americkom NBC-u oko pre 10 godina. Definitivno je da ove tri sile saradjuju ali onaj deo o nacistickoj evropi je dosta sumnjiv. Balkan se do sada u istoriji pokazao kao zariste koje je tesko ugasiti vec je jedino moguce privremeno zagasiti. To sve velike sile znaju i one se neuzbudjuju puno oko nas, nismo mi naj veci sveski problem. Ideja Slovenstva se tezi odrzati to je znak ove nagrade i povezivanje pesnika . Nazalost ideja slovenstva je zanimljiva samo pesnicima i lingvistima. Politicarima nije ni na kraj pameti.

Гоца Сликарка , 19/05/2010, 11:26
Ма изгледа да они нису схватили још са ким имају посла, па нама су Хабсбурговци хтели да дођу главе још пре Гаврила Принципа, све су смислили шта ће да нам раде, Гаврило је био повод, па где су Хабсбурговци а где су Срби. Идите у антикваријат, јооој шта тамо има да се прочита, узмите фасциклу црну са унутра малим књижицама положена је са десне стране полица па да видите чуда не виђена. Исправите ми ако нешто напишем одвојено а треба заједно да ме гоподин Јовановић не исправља, мада ја волим када ме он исправља зато што је добронамеран, приметила сам да посебна сорта људи чита "Политику" а посебна сорта неку другу новину исто као и ТВ или исто као што су неки ушли у једну странку а неки у другу, треба да купим ту књижицу са правописом све сам заборавила.

Бранко Маликовић, 19/05/2010, 11:27
Хвала великом братском Руском народу на "Пушкиновом"признању, такође, великом нашем књижевнику, државнику и човеку, који је својим животом и делом обележио једну велику епоху српске културе и стваралаштва.

Michel Nostradamus, 19/05/2010, 14:45
Tolstoj, Solzenjicin i Cosic u istom rangu?. Pa ako je vec tako zasto ga ne predloze za Nobelovu nagradu za knjizevnost, pa da barem stane rame uz rame sa Andricem?. Ponekad se stvarno iznenadim ovakvim vestima.
itd., itd.

Титови наследници

2010-03-17T11:04:00.000+01:00

Јованка Броз: Титови наследници смо његова деца и ја
Председник IV општинског суда, судија Звонимир Бандић, 6. јула 1984. године донео правоснажну пресуду да смо Титови синови Жарко и Александар – Миша Броз и ја, наследници Титових дела, односно да имамо сва ауторска права

Минула изложба под називом „Тито-фото” у Музеју историје Југославије, на којој су представљене фотографије које је снимио лично Јосип Броз Тито, преминули председник преминуле Југославије, поново је отворила питање коме припада оставштина Јосипа Броза Тита. У неколико текстова„Политика” ће покушати да одговори на ово питање.
Последњег дана фебруара у Београду је у Музеју историје Југославије, затворена изложба „Тито-фото”. Петнаест дана очима многобројних посетилаца, али и домаће и светске јавности, биле су изложене фотографије које је годинама стварао лично Јосип Броз Тито. Тако су многи први пут сазнали за овај хоби председника бивше Југославије и наравно, имали први пут прилику да виде фотографије из приватне архиве. Организатори изложбе су ове фотографије поделили у неколико циклуса: „Моја Јованка”, „Мој Крлежа”, „Моје резиденције”, „Моја путовања”, „Моји пси”, „Моја острва”, „Моје прославе”...
Шта о изложби мисли Јованка Броз, удовица Јосипа Броза Тита?
– Дубоко сам повређена том изложбом! Запрепастило ме је да без било каквог разговора са мном, без питања и одобрења, објављују моје фотографије. Зар нико неће да схвати да сам ја још жива и здрава и да се не могу поигравати мојим именом како и када коме шта затреба. Кад су тако „добронамерни”,па што ме некад не прикажу у другом светлу, зашто приказују моје голишаве фотографије? Зашто не кажу да сам била борац, носилац Споменице од 1941. године, да сам била официр са високим чином у војсци, да сам била Титова супруга и сапутница 35 година, да сам у том својству наступала јавно као друштвени радник у земљи и иностранству, да сам најбоље што сам могла и знала представљала нашу земљу која је била поштована у свету....

Видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Друштво%20%20Јованка%20Броз%20Титови%20наследници%20смо%20његова%20деца%20и%20ја%20%20ПОЛИТИКА.htm

Sasvim razumljivo, zar ne? Pripajanje...

2010-03-11T09:23:00.000+01:00

Према писању: Тањуга

Београд - Академик, књижевник Добрица Ћосић обратио се писмом председнику Србије Борису Тадићу са молбом да помогне обнову издавачке куће "Просвета".

Синдикалне организације "Просвете" су доставиле Тањугу писмо Ћосићау коме он наводи да сматра да "као најстарији писац 'Просвете', нема разлога да убедјује Председника у националну и културну неопходност да се спасе пљачка 'Просвете' и уништи њен огромни духовни и културни фонд, јединствен на Балкану ".

"Постоје реални услови и расположење директора 'Службеног гласника ', господина Слободана Гавриловаћа, да 'Просвету' припоји 'Службеном гласнику 'и покрене сав њен запостављени и уништени потенцијал ", тврди Ћосић.

Он наводи да би "обнова 'Просвете' за нашу иначе смалаксалу куижевност данас била од прворазредног културног значаја, а 'Службени гласник 'би обновио не само капитална издања' Просвете ', него би обновио и њену целокупну издавачку делатност из 19. и 20. века, која заслужује да траје и у овом нашем 21. веку ".

Ћосић моли председника Тадића да његов апел не разуме као "уску професионалну мотивацију, већ као културни и патриотски чин "на шта га, како наводи, обавезујечитав његова биографија.

"Зато Вас молим, да преко Агенције за приватизацију покренете поступак расидања уговора са ИПС Медији доо са одговарајућим правним последицама ", стоји у Ћосићевом писму.

Објављено у филе: / / / Ц: / Доцументс% 20анд% 20Сеттингс/Библиотека/Мы% 20Доцументс/Дневни% 20лист% 20Данас% 20% 20Из% 20сата% 20у% 20сат% 20% 20Ћосић% 20писао% 20председнику% 20Тадићу% 20поводом% 20Просвете. хтм

Бункер / Склониште у Коњицу

2010-02-02T14:11:00.000+01:00

Изложба у Титовом бункеру

Склониште у Коњицу, за чију је изградњу издвојено више од четири милиона долара да би Броз и још 350 људи били безбедни, постаје место за уметност
Кревет који је био предвиђен за Јованку и Јосипа Броза (Фото Горанка Матић)
Специјално за ПолитикуРим – Бункер АРК – атомска ратна команда(војни назив „Д-О”), који је, недалеко од Коњица, у унутрашњости брда, у подножју планине Златар,подигла бивша ЈНА на површини од 6.500 квадратних метара, биће на пролеће следеће године претворен у специфичан изложбени простор у коме ће бити одржан Међународни бијенале савремене уметности под називом „Д-О АРК Underground”. Смештен на дубини од 280 метара испод земље, бункер је саграђенса намером да, у случају (атомског) рата, функционише као центар војних операција (склониште за Штаб врховне команде) и склониште за председника Тита, његову породицу и најближе сараднике. Овај објекат, који подсећа на лавиринт, са више од стотину просторија и потпуно сачуваним инвентаром (састоји се од бројних резиденцијалних простора, сала за конференције, канцеларија и „председничког блока”), био је предвиђен да обезбеди несметан живот 350 људи током шест месеци. До 90-их година изградња (која је трајала од 1953.до 1979.и за коју је инвестирано 4,6 милијарди америчких долара) и постојање овог бункерабила је најстроже чувана војна тајна.
Изборомместа, са простором који је у потпуности сачувао све знаке и симболе бившег система, пројекат Бијенала, који је већ стекао право да се користи знаком CECEL (Council of Europe Cultural Event)излази из оквира стандардне међународне манифестације. Пројекат долази из Босне и Херцеговине, а Савет Европе га је прогласио културним догађајем Европе 2009/2010. У финансирање пројекта укључио се и Унеско.

Видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Изложба%20у%20Титовом%20бункеру%20%20ПОЛИТИКА.htm

[објављено: у Политици, 02/02/2010]

пошаљите коментар погледајте коментаре (8)
Повезани текстови

Pridružite nam se

2010-01-29T18:54:00.000+01:00

http://www.tvorac-grada.com/indexsrpski.html
Knjige za čitanje i skidanje:
http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/riznica.html

Ako pišete:
http://www.tvorac-grada.com/izdanja/izdanja.html
Testament - tekstovi svedočanstva
http://www.tvorac-grada.com/velikani/testament.html
Poezija poznatih
http://www.tvorac-grada.com/poznati/parcijalno/index.html

Antologije, riznice, zbirke...
http://www.tvorac-grada.com/dodatak/antologija.html

Nenad Živković
avala7000@gmail.com

Pronađena ljubavna prepiska pesnika L. Kostića

2010-01-11T18:01:00.000+01:00

(Ilustracija, rad turskog pesnika)

Dragan BOGUTOVIĆ, 09.01.2010 20:48:57 (Vecernje novosti, Kultura)

Otkrivena dosad nepoznata ljubavna prepiska velikog srpskog pesnika Laze Kostića. Istovremeno imao više strasnih veza, ali je samo Pavi posvetio pet pesama...

U MLADOSTI, dok je studirao u Budimu, veliki pesnik Laza Kostić (1841-1910) upoznao je Pavu Stanković, šezdesetih godina 19. veka, i pune četiri godine bio sa njom u strasnoj ljubavnoj vezi. O tome svedoče i dva dosad nepoznata ljubavna pisma koja su mladi ljubavnici razmenili. Pronašla ih je Zorica Hadžić (1977) asistent na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, i uz komentare objavila u poslednjem broju „Letopisa Matice srpske“.Dva pisma pronađena su u rukopisu monografije o Lazi Kostiću, koju je napisao Milan Savić (1845-1930), književnik i sekretar „Letopisa“, inače veliki Lazin prijatelj. Rukopis predstavlja prošireno i dosad neobjavljeno izdanje monografije i čuva se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Sa njim je svojevremeno bio upoznat i Mladen Leskovac, ali je odbio da ga objavi jer je u njemu Savić neka Kostićeva pisma skraćivao i izostavljao mesta koja nisu za javnost - reč je o Lazinim pismima Antoniju - Toni Hadžiću, upravniku Matice srpske i takođe njegovom dugogodišnjem prijatelju.- Paulina - Pava Stanković bila je velika mladalačka ljubav Laze Kostića. U vreme dok je bio student prava, on je često i rado posećivao kuću njenog oca Josifa Stankovića i najverovatnije je tako upoznao i zavoleo - kaže za „Novosti“ Zorica Hadžić. - Simpatnica, kako ju je nazivao, crnooka Paulina ostavila je značajan trag u životu Laze Kostića. Dvoje mladih imali su mnoga zajednička interesovanja, poput potrebe da se oprobaju u glumi. Prilikom proslave 100-godišnjice rođenja Save Tekelije u Novom Sadu 1861, u Sterijinom „Kir Janji“ Lazi je pripala uloga notaroša Mišića, dok je Pava glumila Jucu. Bila je to burna višegodišnja ljubav koju je Laza ovekovičio u pesmama „Volimo se“, „Ti i ja i tvoja slika“, „Sinoć“, „Anđeliću“, „Srce kuca“.Razmenili su mnogo pisama, o čemu je Laza u jednom pismu Toni Hadžiću zabeležio: „Ja zapucao gotovo svake nedelje pisati u Budim kao apostol“. Hadžić je po svoj prilici bio i posrednik između njih dvoje, a pretpostavlja se da je njegova velika simpatija bila Pavina sestra Mara...

... dalje, više: U snu vezem crne oči

Izbor Davičove poezije

2009-10-31T17:55:00.000+01:00

DETINJSTVO
1
Rasli smo između guvernanti, krizantema,
čokolade, poljubaca, maminog miraza
i tate koji se vazda na nešto odlučno sprema.
Rasli smo danju u bašti,
noću u belom krevetu
i uplašeno se čudili svetu tajni, spletaka,
strini, ujni, kujni, tetaka
i strašnih priča dede
o džinu koji pod zemljom,
u rupi
ljude jede
i o seljacima koji govore srpski
jer su glupi.

Noću su nas, dobru decu, čuvali
anđeli čuvari,
brave, snovi
i gradski stražari,
a bog je gledao s vrha ormana
šta radimo rukama
ispod jorgana.

Uzalud. Uzaman.
U san bi nam se gorko prikrala
dva strašna, rutava, gvozdena kepeca
i debelim glasom strogo pitala
ko nam je kazao kako tata i mama,
kako tata i mama ...
bez srama ...
kako se prave deca?

Rasli smo žurno
bez daha
jureći lestvama dana
gonjeni nemirom straha
i molili se i čekali puni nade
da nam što pre,
da nam jednom
niknu brkovezi i brada
u znak da iver ne pada
daleko od klade.

2

Ura! U rat! – ori se iz kafane.
Peskar i Mandil Afera ljube se i skaču:
-Junaci! – viču uglas – unapred nam srećne rane!
Smrdi rakija i pivo.
Ljudi se smeju i plaču.

Zastave su mračne u mraku. Sve je mračno i strašno.
Ljudi su divlje zadrigli, prljavi, znojavi, smradni,
samo je mama bela
sva bela kao brašno:
-Ubiću te, grli tatu,
usudi se samo i padni
u ovom glupom ratu!

Ja plačem, tako je mrak.
Tata me ljubi i grebe brkom vlažnim od piva:
-Ko se boji i plače nije Srbin, ni junak.
Ja plačem.

Ulica je puna
vetrom oprljanih ljudi.
Dim noćni im svima
gar misli sakriva.

4

Hladno je u zoru,
puze već prve magle;
kočijaš ošinu rage,
počinje bežanija.
Meni se bljuje. Nada mnom se brižno
vesele tetke nagle.

Oko mene se vrte polja
i šume i sve se vrti
i svet je ogromna
i teška
zakovitlana
vrteška.
A mama je tužna.
-Da li, mama, i sunce s nama, mama, putuje?
-Mama, zašto, mama, sunce tako slepo sija?

Mama me tužno ne čuje.
Troma i teška
vrti se Srbija.

7

-Je li puno daleko, mama, je li daleko Šabac?
-Daleko, dalje od neba.
-Je li ti kazao stari crveni vrabac,mama,
da je Šabac, daleko, daleko, dalje od neba?

Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.

-Obrni se, sine, zadnji put se obrni,
jer ono što se crni kroz maglu i kišu
ono što se kroz kišu i maglu crni,
ono je druga zemlja,
druga zemlja.

Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.

11

Deda je umro,
sasvim obično,
kao ništa,
kao da spava,
kao da će sutra,
rano izjutra
ustati
da ode
do tržišta.

Deda je umro sasvim iznenada
čim su otišli gosti,
čim je mama
vrisnula i pala,
tada
kada su nas u grlu počeli bosti
neke kosti
koje nisu bile
kosti.

Tada su pojurile zapaljene sveće
tada su muve bez glave
pojurile svim sobama,
stubama
gore
dole
kao da nešto traže.
Oh, one su se prosto ubile
tražeći nešto,
nešto malo,
nešto što su noćas izgubile.

I nijedna sveća
i nijedan čovek
nije znao da kaže
šta je to nešto
što sveće svećama traže.
Tada su samo
ogromni duboki
zaječali promuklo,
tada je ogledalo
preko naših gvozdenih lica
od straha
prepuklo.
•
Tada je mrak u ljudima zaplakao
i ljudi su s njim u mraku plakali
svu noć me san nije dotakao
svuda sam bio
sve pitao
do zore skakao
po sobi u kojoj sam plakao.
A onda sam otrčao
iz kuće vriska i nereda
da probudim decu naše ulice:
-Ej, deco,
noćas sam video
kako je umro
moj dobri čika deda.

Jao, video sam celu golu noć,
gledao sam je budan,
video sam kako veliki ljudi plaču
kad umiru stari,
plaču isto
kao kad malo dete
padne
i kad se jako udari.

Jao, video sam tice bola na ujkinom licu
i mamine slane oči što je tako bole
i video noć
gde zorom izvlači
suncobran dana
iz crne futrole.

Jao, video sam, sve sam video
i dan kako se porađa
hladno,
kao da se noću ništa,
nikad ništa,
ne događa.

16

Posle rata smo se vratili u Srbiju.
Ja sam voleo što sam Srbin,
Srbin mojsijeve vere kao i otac
Srbin, jer smo potukli Švabe,
jer tata kaže da Srbi vole tačnost
kao što tačnost volimo, brate, ja i ti,
jer Srbi vole jesti i, brate, popiti
i, brate, jer Srbi nisu pokvareni
i nisu antisemiti.

U Beograd smo stigli noću,
tata je poljubio pristanište,
neki mladi gospodin zviznuo je drugom
tačno dva šamara,
i rekao: „Ja sam Solunac, sunce ti kalajisano“.
U donjoj kafani pevačice vrište
i amali loču
a žandari sprovode kržljavog džepara.

Sutradan je moj otac počeo da pravi poslove,
ni luk jeo, ni luk mirisao, zaradio je lepih para
i kupio mi belog zeca i žutu ticu,
a ja sam njemu bez muke
naučio ćirilicu.

Svakog je jutra dolazio Miša da me zove
da odemo na Dunav.
Igrali smo fusbal i ajnca u love
kao sva deca,
a mama je tad pobacila
jednu malu seku
od tri meseca.

----------------------------

Izabrao Ostoja Kisić

__________

Izbor je obuhvatao i 16 pesama iz Davičove Hane, medjutim, zbog nedostatka prostora, a i zato što je tekst složen kao proza nismo ga mogli objaviti. Molimo autora da nam pošalje novi, bolje otkucan (isti, izostavljeni) izbor.

Mladi Davičo

2009-10-31T17:43:00.000+01:00

(2)

Počinjati pisati i nastaviti. Počinjati pisati vrlo često znači biti duboko odan nekolicini drugova koji od tebe traže sve veća i veća iskušenja. Nije li to uspešan beg od profanog i osrednjeg u literaturi?

Šabački biograf Oskara Daviča konstatovao je Davičovu biografiju pretežno iz Davičovih stihova i izjava (intervjua). Kad ovo pišem imam pred sobom knjigu Vladimira Jovičića pod naslovom Zemljaci¹) koja blago nijansira odnos šabačkih Beograđana: Oskara Daviča, Milorada Panića-Surepa, Dragana Simića i Mileta Stankovića prema gradu u kome su proveli najranije detinjstvo. Rašireno je mišljenje da su Šapčani lukavi, pronicljivi, duhoviti, stameni, ali i vezani za Beograd više nego građani neke druge provincije. U kulturnom pogledu Šabac je grad prve čitaonice u Srbiji, grad mnogih listova i časopisa, uglednih ljudi, inače bogat, utonuo u savsko blato i šašu kao i njegova hiljadugodišnja, neinpozantna, zapuštena turska tvrđava, bedem otomanskog carstva – Zaslon. Sava je tu široka i razlivena, kao da je više ruinirala srednjoevropsku obalu od balkanske, uz koju se prikovalo nekoliko desetina ulica Davičovog detinjstva². Mnogi smatraju da je to grad u leksičkom pogledu bujan i da su ljudi u njemu negovali hrpe prebijenih, istošenih, nagomilanih, izvrnutih reči koje su pravi cvetnjak za pesničku delatnost modernog smera u kojoj se podrazumeva proširivanje srpskohrvatskog leksičkog fonda do eksplozije, u kojoj se prvo raspadaju gramatički zakoni metra i ritmike, pa onda traverze građanskog komoditeta i morala.
Rekosmo da je Davičova biografija oskudna. Ona se temelji na autobiografiji koju je Delo donelo aprila 1963.godine sa autobiografijama Antonija Isakovića, Dobrice Ćosića, Desanke Maksimović, Dušana Radovića pod naslovom Pisci o sebi. Ona ne pruža iscrpne podatke: nekoliko fragmenata iz porodičnog života, istina duhovotih, ali za koje ne znamo da li su se stvarno dogodili. Jedan takav „skeč“ iz šabačkog detinjstva Oskara Daviča govori nam da je Davičov ujak recitovao svojoj sestri, Davičovoj majci, stihove koje je Davičo prisluškivao jednom ispod stola, i tako prisluškujući tuđe stihove dodao svoje, nelogične i aritmične, što smatra temeljom svoga početništva. Ta aritmija izgledala je simbolična i opravdana iz perspektive koja odvaja Oskara Daviča od njegovih ranih radova.
Što se tiče Davičovih izjava koje je davao o sebi, one se, obzirom da se odnose na različite delove njegovog života i rada, razlikuju po tonu i karakteru. One koje se odnose na njegovo detinjstvo, dečaštvo i mladost, sve do 1932. godine, podsećaju na priče iz Tolstojeve istoimene trilogije, a izjave posle robije, na koju je prispeo iz Bihaća, kao sekretar partijske organizacije, posle provale jednog člana organizacije, kasnije izbačenog iz KPJ, zgusnute su, konkretne, bez lakog, neobaveznog nijansiranja. Detalji skoro sasvim otpadaju. U njima nema ničeg zabavnog.
Davičove izjave za štampu poznate su jer su akcione, jer se odnose na žive književne situacije. On je javno, pred svima, ugrožavajući ionako ugrožene temelje građanske književnosti pisao svoju biografiju: od dela do intervjua, od intervjua do odbrane i tako dalje.
Svaka njegova izjava doživljava komentarisanja i preštampavanja. Sve je Marko Ristić uradio kao esejista, pokrećući goruća pitanja jugoslovenske i evropske inteligencije, to je Davičo nadopunjavao izjavama, izazivajući iste reakcije. Naša kulturna javnost u toku trideset pa i pedeset godina unazad reagovala je ma kako da je bio povređen nnjen integritet. Zbog toga su oba ova pisca nailazila na iste reakcije, bez obzira na forme kroz koje su izražavala svoj revolt na postojeću situaciju. Tako su se, ako izuzmemo godine koje razdvajaju ova dva pisca i stimulanse koji su uslovljavali njihov rad, našli na istoj liniji iako se njihova, tako da kažem, tehnika pisanja samo neznatnim delom dodiruje.
Daviču intelektualizam nikada nije bio blizak. On se uvek osećao piscem proleterom koji je prihvatio marksizam kao jedinu mogućnost spoznaje sveta i društva. Brzo se osposobio za profesora i za revolucionara, mnogo brže nego što je postao pisac. U njemu kao čoveku postojalo je nešto što je druge nedovoljno vuklo da se zalažu za njegove radove. Kada se pogledaju listovi i časopisi u kojima je mladi Davičo objavljivao, najčešće su to bile publikacije prezrele književnosti, završene u jednoj fazi. S njim je predratni nadrealizam završavao svoju predratnu akciju, s njim je Krleža, objavljujući u Pečatu, ušao u jednu od svojih poslednjih predratnih književnih avantura, posle koje će, tokom rata, mistički položiti ruku na svoje dnevnike o ružama i Erazmu Roterdamskom. S njim će Naša stvarnost naći svoju angažovanu poeziju, a njegovi savremenici Đorđe Jovanović i Đorđe Kostić dobrog saborca i istomišljenika. Uvučen je u književnu akciju šireg obima pre nego što je bio spreman za nju. Jedva da je išta dobio od toga. Ostao je bez književnih i materijalnih priznanja i pesničkog ugleda u širem smislu reči. Ali, mada je tiho ulazio u književnost u vreme kada je izgledalo nemoguće ma šta krupno učiniti, on iz nje uprkos nedaćama ličnog života nije nikada više izašao.
Uoči prvog svetskog rata Davičo će navršiti pet godina, a uoči drugog trideset. Rano će diplomirati, u dvadeset prvoj godini života, i tražiti posao³. U Beogradu se nalazi od 1919. godine. Prvi rad će objaviti 1925. godine u časopisu kolege Đorđa Jovanovića, mlađeg od njega godinu dana. Šta su mogli ondašnji šesnaestogodišnjaci najbolje ćemo se uveriti ako prelistamo Okna, sitan, neugledan, poluprivatan časopis bez fizionomije i trajnih ostvarenja. Ni u jednoj istoriji literature šesnaestogodišnjaci nisu napravili časopis, ali je velika sreća da su ga imali, jer je bankrot njihove publikacije veće iskustvo nego njeno pokretanje. Đorđe Jovanović sa Oknima bankrotira odmah, gaseći neuglednu crvenu lampicu pred reflektorima vremena koja je obasjavala defetistički nemir i manir dvadesetih godina. Kod nas su se u to vreme raspremale tamnice za masovan priliv političkih zatvorenika, a u svetu su dovršavali svoj književni opus Gorki, Jesenjin, Drajzer, Sinkler. Kod nas, Gligorić već otvara sudnicu, Andrić je nekako, po njemu, isplivao na površinu. Dadaizam već ima istoriju. Nadrealističke oluje su se uveliko osećale u Beogradu. Marko Ristić ima za sobom precizne sudove o svim književnim pojavama veka i već se, uz Krležu, oseća kao čovek koji ozbiljno utiče na dalji proces srpskohrvatske književnosti. Dok je Milan Bogdanović stidljivo čeprkao po književnosti od Dubrovčana do modernih, ova dvojica su integrisala novija dostignuća u svetu. Još 1920. godine istaknuto je mišljenje, razumese, štampano u Putevima 1924, da je položaj i duh naše književnosti posle rata, „posle Skerlića“, sasvim nov, da su pale ideje, forme i kanoni. U svakom slučaju, sa još mnogo više primera moglo bi se pokazati da je u doba prvog objavljivanja rada Oskara Daviča književnost izlazila na šire i modernije puteve i da je njen uticaj bio širi nego što se to moglo očekivati. Sve je imala osim onih koji će njen smisao i duh još čvršće povezati sa budućnošću.
Nema iz te perspektive od pola stoleća i više unazad izgleda prirodno da defetističku literaturu odmeni revolucionarna. Prvi Davičovi radovi su revolucionarni dvojako: u kniževnom smislu i u smislu opredelenja samog autora. Pre rata ta revolucionarnost izgledala je sasvim drukčije. Prvi Davičov rad malo ko da pominje. Iščeprkao ga je Eli Finci za tekst Krležine enciklopedije. Taj prvi rad objavljen u Oknima nosi naslov Ka mansardi i deli Daviča dugi niz godina od vremena kad će kritičari za njega reći da je socijalni pesnik, da piše socijalnu poeziju.
Ka mansardi je patetična pripovedna reportaža u kojoj se njen junak, razume se gladan, sentimentalno veže za radnika koji stanuje na mansardi. Video se u takvom Daviču više čitalac Maksima Gorkog koji će u poeziji kojekako i drugovati s njim, ali će u naše vreme, kad bude pisao prozu, zaboraviti da ga je čitao „na ruskom“, kako je to u vreme Davičovog skojevanja bilo u modi. Ali poezija nije što i proza. Usavršavajući je, upuštajući se, naime, preko nje u sva duhovna raspoloženja i struje, uvek podređujući stihove da služe njemu i sredini za koju su pisani, na Davičovom predratnom književnom putu postoje vidljivi zaokreti, kao ni kod jednog drugog pisca koji se ikada javio u našoj književnosti. Rani i pozni radovi su međusobno gotovo neuporedivi. Ne vidim ni velike sličnosti između pojedinih rodova. Put od čistih automatskih tekstova do poezije Detinjstva i Mladosti, a naročito Brodoloma i Hane, za svakog drugog pesnika izgledao bi vratoloman. Za pravog nadrealistu, onog koji potpisuje Položaj nadrealizma u društvenom procesu, koji se može smatrati jednim od naših manifesta, taj put morao bi izgledati kao gubljenje nadrealističke časti, ali ne i revolucionarnih pozicija.
Bez ikakvog uspeha sa Oknima, Davičo 1926. godine odlazi u Pariz: tada je kafanica „Rotonda“, centar svetskog kulturnog prevrata, već postala građanski zanimljiva institucija. Jedno je izvesno: u Pariz se, naime u pravi Pariz nije moglo ići bez preporuka Kaulija, Erenberga, Ristića, Pabla Nerude itd., dakle onih intelektualaca koji su kulturno prevratničke pariske ideje doneli u svoje zemlje. Sudeći po svemu, Davičo je išao tamo da studira francuski jezik, da bi dve godine po povratku iz Pariza na vreme diplomirao mlad, veoma mlad – u dvadeset i prvoj godini. Književnost za to vreme u domovini nije baš pravila gigantske korake, ako se izuzme uspon Miroslava Krleže. Nicali su časopisi kao što su Mitropanov sokolaški Južni pregled u Skoplju. Nova literatura, Livadićeva Hrvatska revija u Zagrebu, buržoasko-demokratski Život i rad u Beogradu itd. Zabeleženo je, kao izraz javne naklonosti za tu svrhu knjige, treće izdanje Krklečeve Srebrne ceste, dvesta deveto izdanje Gorskog vijenca, uspeh Kosovskih božura (danas sasvim zaboravljene knjige), prevodi japanske, indijske, asirske književnosti, prevodi Blejka. To su godine, kako se „omaklo“ jednom ondašnjem recenzentu konzervativnog Letopisa Matice Srpske, „opadanje levičarskih struja u našoj književnosti za koju se kaže da je vrlo tiha i nešto umorna“. U građanskom smislu reči život je normalizovan. Pisci ulaze u sastav državnih diplomatskih misija. Osim nekolicine, među kojima se ističe Gligorić i Bogdanović, izgleda kao da niko ne vodi računa o knjigama. Tada se pojavila Kolajna Tina Ujevića i Čuvari sveta St. Vinavera, za koga se piše da „nikada i nimalo nije ćifta, ali nije ni pesnik“. Rade Dreinac će objaviti knjigu Bandit i pesnik, Aleksandar Vučo Krov nad prozorom; „mlad, inteligentan i bogat Beograđanin“ – pisali su povodom toga, a povodom Korena vida kazaće se da su „mondenski karpis i ambicija“. Za knjigu Bez mere recenzent kaže: „Knjiga g. Ristića predstavlja čist snobizam, jer je naša književnost prebrodila dane krajnjeg ludila i poze“ (M. M. Pešić: Život i rad, 1928. str. 547). I tako dalje. Davičo je bio svestan svih tih okolnosti u kojima se nalazi pisac sa svojom knjigom. On je sve to gledao izbliza i moralo mu se nametnuti pitanje, isto ono koje okupira današnje pesnike, naročito sledbenike Oskara Daviča, mlađe od njega punih trideset godina: knjige su tu, ali šta dalje?
Počinjati pisati i nastaviti. Počinjati pisati vrlo često znači biti duboko odan nekolicini drugova koji od tebe traže sve veća i veća iskušenja. Nije li to uspešan beg od profanog i osrednjeg u literaturi?
Nadrealizam je u Beogradu predstavljao bedem otpora građanskim strujama koje su mladim ljudima izgledale lažne. Ma koja od tih građanskih struja da je posvetila više pažnje političkoj ekonomiji i psihologiji (psihoanalizi) imala bi sigurno veliki broj mladih ljudi na svojoj strani. Obe te nauke samouvereno su govorile, svaka za sebe i svaka svojom terminologijom, najčešće o perspektivama savremenog društva. I to isključivo novim perspektivama. Teoretičari nadrealizma koji su taj pokret doveli do usijanja, doveli su ga spojevima tih dveju nauka, iako one jedna za drugu u istoriji kulture nisu pokazivale nikakav interes. Izgleda da je to prvi i jedini put da politička nauka i psihologija nađu dodirne tačke preko posebnog medijuma koji je dobio ime nadrealizam i koji se bavio, kada je to trebalo da kažu, isključivo literaturom, ali svoje pristalice i simpatizere slao je na sve novootvorene političke frontove protiv fašizma u svetu. Samo se time mogu objasniti mnoge Davičove lirske devijacije od automatskog teksta do jesenjinovskih sumornih raspoloženja, karakterističnih naročito na onim mestima sa krčmom, gde se žali da je sam, da je „bez ljubavi bolestan“, ili u Uranku gde se obraća Veri:

Reci jesi li ti ta naprsla drška glasa,
Vero, sestrice plava, izbijeno gnezdo reči,
je l’ osmeh ono crveno što bižu čopori pasa
je l’ proleće to što se može
kao meso
nožem seći?

Ipak, iz svega se moglo nazreti da je duh vremena senčen rukom talentovanih pojedinaca, uprkos nevremenu.
Mi smo do sada govorili kako se Davičo, probijao kroz vreme. Mi nismo daleko od tog vremena da nam mnoge stvari neće biti i bliže nego što meni izgledaju. Čitav jedan kompleks međunarodnih događaja, koji su buržoasku Jugoslaviju ljuljali iz temelja kao pomahnitala bura udaljenu korablju, duboko je kosnuo mladu generaciju. Bilo je to doba nacionalne restauracije po planovima srpskohrvatske i slovenačke buržoazije. Prvi svetski rat se zaboravljao kao institucija koja je donela generalske činove i prihode. Veliki kompleks problema iz te epohe baš zato što ima masu živih svedoka neće još biti za izvesno vreme istorijski ozbiljno obrađen. Davičo je mlad počeo da svedoči o svom vremenu. I ne samo on, svi literati tridesetih godina postaju osetljivi na događaje. Manifest našeg nadrealizma su dokumenti odnosa prema građanskom stadijumu svesti i odličan rezonator svih društvenih zbivanja. Takav jedan manifest potpisao je i Oskar Davičo sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. Dijalektički materijalizam je za pisca brošure Položaj nadrealizma u društvenom procesu tajni magnet koji je privlačio sve progresivne snage u Jugoslaviji, a za nadrealiste najteže pitanje iz psihoanalize. Da, iz psihoanalize. Valjalo je u podrume svesti silaziti sa nečim konkretnim. No, marksistima koji se nisu bavili literaturom već problemima organizovanja masa uvek su svest i podsvest mogle izgledati kao jedan vid odlaganja problema revolucije. Zbog toga, upotreba dijalektičkog materijalizma kod nadrealista praktičarima izgleda sumnjiva. Takozvana leva književnost pre rata otvoreno je i ljubomorno gunđala na svojatanja nadrealizma Marksova i Lenjinova imena. Nadrealizam se uvek osećao ispravnim u tom pogledu pre svega zato jer je primer imao snažnu parisku komunističku orijentaciju tamnošnjih šefova, nadrealizma, a u Beogradu je kao očigledan aktivitet stalno vršena kritika građanskog duhovnog nivoa. Dok se razvija otvoreni processumnje između nadrealizma i leve struje Davičo je već imao objavljene nadrealističke sveske u Tragovima, Četiri strane i Anatomiji. Zahvaljujući tim objavljenim radovima ime mu se pominje, istina stidljivo ali ne bez značaja, uz ljude sa kojima se druži i na koje prenosi jedan deo odgovornosti jer su svi isti – automatizovani bez mere i ostataka. Prelistavajući svu literaturu koja se mogla naći o nadrealističkom Daviču ne može se kazati da su recenzenti bili bar u početku, narogušeni na njega, niti da su ga blatili kao Vuča i Ristića. Čak se kaže: „G. Oskar Davičo u svome penušavom fragmentu iz Rastkovih Zapisa i pesmi Brodolom sa nekom svečanom dečjom radošću, uz veliku gipkost, korača po snovima raskošno ukrašenim gde se oseća pritajeno žuborenje ruku, čudesnih vetrova na dlanu, pretskazanje za tužnu nevinu radost u velikoj ulici pod kapijom zalutale noći u ovom vrisku ljudskoga mesa u ovom toplom, tako toplom kutku sna, bez ivica i padanja“. (Slobodan V. Kršić).
Ali ima jedan čovek koji Tragovima nije bio zadovoljan, a čije je mišljenje imalo presudnu ulogu u svim nadrealizma. Taj čovek je bio Marko Ristić. U svojoj belešci o publikacijama 50 u Evropi i Tragovima Ristić je prema mladim nadrealistima bio bezobzirno kratak, škrt u pohvali. Sve što je imao da kaže o poeziji Tragova sažeo je u nekoliko rečenica. On je kazao da su njihovi stihovi primena i praktika jedne „moderne mehanike“, da su nadrealisti automatizovani, da iz njih izbija neopredeljiva i opšta, odnosno zajednička atmosfera. To ipak neće smetati da se Davičo osamostali u Anatomiji kao nadrealista. Da pođe, dakle, jedno vreme putem koji će biti najteži.
Anatomija iz više razloga ima pravo na izraz „samostalna knjiga“. U njoj će biti nagoveštene mnoge Davičove kasnije literarne mogućnosti.
Iako neujednačena po vrednosti i „razumljivosti“ pojednih mesta, Anatomija nam otkriva onog „varljivog“ Daviča koji će promeniti niz formi kako bi došao do zadovoljavajućih izraza. Zar to najbolje ne govori ovaj fragment, u kome pesnik lišava rečenicu njenog mogućeg sjaja:
„Ali teško se sebi veruje i gle lakše mi je kad sam stoka. A kad čoveka i sebe primetim da hodam i visim mesnato na kostima mudro viknem: Opsena. Drugi me pod drugim perspektivama gaze i ja ih znam kao glavobolju. Laž i to! Bolje se valjati kao kamen bez svesti. Falsifikat! Ma što bilo pružam se uz konopac koji nerazvijen leži u kotarici“. (Anatomija – izdanje nadrealista – Beograd 1930.god. – štampano u 60 primeraka).
Iz tih rečenica razviće se Davičo onakav kakav nema posle svih njegovih promena izgleda: pesnik revolta i pobune, ovde još nerazvijene, ali prisutne.
„Večno prokleti pratimo odjek neželjenih koraka po mreži razapetoj na svima kartama i kozjim stazama ... Razbalavljeno je to življenje na zgrušanim brdima i oblacima čija je stvarnost tuga usred grudi, u srcu u kome je sve dobro i iz koga sve može kao dim da iskulja“. (str. 26-27).
I još jedan kvalitet Oskara Daviča koji će se osetiti u kasnijoj njgeovoj poeziji, interes za šokantno, nalazi se već u Anatomiji:
„Crnci će te pojesti jer je devojka rođena u Kambriji, daleko od pošte i cigara, ona plače u kovitlac i za tri žandara: havaja, havaja“. (Anatomija, str. 28.).
Pri kraju Anatomije Davičo će zaključiti svoj nadrealistički bunt sa za njega karakterističnim optimizmom:
„Svi dokumenti treba da se spale i da se živi i umire od šale“.
Ako se izuzme Položaj nadrealizma u društvenom procesu, grupna knjiga gde je Davičo manifestovao i nekako doveo u red svoj teoretski odnos prema društvenom procesu više nego prema poeziji, videće se da je on ovim završio jedan period svog književnog rada.
Kada je Davičo pisao o svom prvom susretu sa Krležom 1937. godine, kada je po partijskom zadatku trebalo da ga odvede do Moše Pijade (Krleža je tada za Daviča bio pojam i mit revolucionarne književnosti), reći će da je dva puta započinjao u literaturi: pre i posle „lepoglavskog i mitrovačkog hijatusa“.
Mi smo o Davičovom prvom započinjanju već rekli nešto. Brošura Položaj nadrealizma u društvenom procesu koliko je Davičova i koliko je važna za njega isto toliko je i tuđa, važna za istoriju nadrealizma. Brošura je imala većeg odjeka nego Tragovi i Anatomija. Smatrane je preobražajem i novom pozicijom nadrealizma. Tin Ujević je pisao da se i on slaže sa nekim postavkama te grupe, ali nadrealisti se po njemu prpošno titraju filozofemima i svojim neobičnim razborom gase vulkane. „Oni su puni mudrovanja i neiscrpni u umnim doskočicama“. Jedan od najvećih jugoslovenskih pesnika tada je već bio formirao svoje metafizičke poglede na svet i napori koje je vršio nadrealizam, a u njegovom podmlađenom krugu Oskar Davičo, naročito manifestativni nadrealistički dokumenti bili su Tinu Ujeviću potpuno strani. Sama ta činjenica da se prihvati da kako tako razbistri svoj odnos prema pesničkim manifestima novoga doba govori nam da je Ujević video u nadrealizmu osetnog takmaca, ali i nadrealisti su u njemu imali dobrog saradnika i pesničkog uzora. Ne bi bilo bez osnove ispitati Tinov kasniji uticaj na najbolje pesme Oskara Daviča, napisane u njegovoj predratnoj fazi. Zo je ono drugo Davičovo započinjanje koje nema mnogo dodirnih tačaka sa nadrealizmom. Jedna od glavnih spona ostala je knjiga Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Iako je Davičo, oslobodivši se automatizma napravio snažan zaokret, on ostaje vezan za pojedina mesta iz zajedničke brošure iz 1932. godine.
Ako je morao da menja formu u poeziji, koju je, uostalom, u Anatomiji tražio, ako je morao da menja objekte inspiracije – on nije promenio u suštini odnos prema poeziji, naime, nije promenio shvatanje funkcije poezije u društvu. Naprotiv, učinio je svoju poeziju funkcionalnijom prihvativši se nekih tema koje su za nadrealizam bile periferne i prilagođavajući te teme približava se mnogo ličnijem izrazu. Malo je koji pisac u istoriji literature imao tako dalekovidne programe na umu, koji neće ništa izgubiti ako nova dela donose nove senzibilitete. Na 65. strani Položaja nadrealizma Davičo, Matić i Kostić će napisati da je klasna borba postala osnovna koordinata i seme pesničke kritičke misli. Nije mi poznato kakve će komentare izazvati ova brošura u policiji¼, ali ona je u svakom slučaju podsticala angažman i suprotstavljanja buržoaskim snagama. Odležavši pet godina robijeº. Davičo nije mogao da koriguje svoje književne stavove kroz polemike i programe, kao što je bilo u modi. Jasno je stajalo u Položaju nadrealizma:
„Oslobođenje čoveka ići će i preko nas“.Potrebe oslobođenja čoveka Daviču su nalagale i davale odrešene ruke da se do rata, ali u velikoj žurbi jer je stalno bio pod prismotrom policije, intenzivnije bavi poezijom. Pesme koje je 1937. godine objavio u Našoj stvarnosti i koje će kasnije uneti u knjigu Pesama 1938. godine potiskuju u drugi plan nadrealističke pokuse. Za njih se više ne može kazati ono što je Ristić pisao povodom Tragova. To je pozicija lične inspiracije, ličnog detinjstva, lične mladosti. Odmah da istaknemo: ova knjiga njegovoh pesama smatraće se socijalnom poezijom i naići će na baspoštedne kritike, kao što je ona u Pravdi (26. marta 1938. godine) koja Daviču poriče svaku poetsku vrednost. Tako Davičo u svom drugom predratnom drangu kod kritike nije imao sreće. Mnogi će na strani leve književnosti isticati za pozitivno, pa i Ognjen Prica, Davičov prijatelj sa robije, to što se Davičo oslobodio nadrealističke ekspoziture, ali ta kritika u žurbi vremena nije bila sposobna da izvrši dublju analizu njegove najuzbudljivije knjige, ako posmatramo Daviča kao pisca koji dan-danas ne prestaje da uzbuđuje javnost. Posle rata Davičo će se hrabriti čas Pesmama, čas Anatomijom i započinjati nove cikluse i nove zbirke, unoseći odistinski nemir i usijavajuću atmosferu kao malo ko u poeziji, sticati učenike i kompilatore kao niko u našoj književnosti, uvek ostavljajući svoj književni opus otvorenim za nove akcije, bežeći ispod svake razumne dogme a služeći verno definicijama iz 1932. godine kada mu ponestane hrabrosti. Uprkos svemu, Davičo će Pesmama iz Naše stvarnosti i Hanom iz Pečata (1939.) ostati pesnik neprolazne vrednosti. U žurbi onih godina to se nije primetilo, a ako je i bilo lepih reči za Oskara Daviča bilo ih je više zato što je on pokazao interes za socijalno. Da se htelo, moglo se videti u kolikoj je meri Davičo već u Položaju nadrealizma bio socijalno orijentisan i da taj program u celini neće nikada moći da pesnički ostvari. Odlike ove pesničke faze Oskara Daviča su uglavnom: ogroman lirski raspon od dečije uobrazilje do žalopojke za drugom, nošenje socijalno i ideološki opredeljenim duhom od raznih ljubavnih strofa do sumornosti i razočarenja, od najvedrijih igara reči do dugih strofa bez ritma i nade. Možda je tu – niti pobijamo niti dokazujemo, niti mnogo držimo do takvog metoda – neka strofa ili pesmica Tina Ujevića u onoj i onolikoj meri koliko je Davičo prisutan u čitavoj posleratnoj srpskohrvatskoj poeziji.
Pomenusmo s početka Tolstojevu trilogiju Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost. Da Davičo nije imao život pun nedaća, da se nije na vreme i bez kolebanja politički opredelio, da nije zbog toga osuđivan, verovatno bi njegova knjiga pesama dobila oblik prepevavanja te Tolstojeve trilogije sa finim psihološkim obrtima, studijama, autoposmatranjem, kao što i jesu u neku ruku Davičovi ciklusi Detinjstvo, Mladost pa i Brodolom. Kod Tolstoja život ulazi kroz širom otvorena vrata i prelama se u duši deteta, dečaka, odnosno mladića. Ta otvorena duša zlo i gorčinu života ne prima još u prvom njenom značenju, već u značenju koje odgovara prolaznom, jedva uhvatljivoj dobi čoveka. Ali, primajući sa godinama stvari u njihovim pravim značenjima, Davičo će kroz čitav svoj opus zadržati ton jedne vrste žalopojke za nastradalim drugovima, isti ton kao i u Detinjstvu za izgubljenim zavičajem i familijom. U tom pogledu, za Davičove žalopojke najkarakterističnija je jedna od prvih pesama te vrste, ona iz ciklusa Detinjstva koja se odnosi na dedovu smrt:

Tada je mrak u ljudima zaplakao
i ljudi s njim u mraku plakali
svu noć me san nije dotakao

Kasnije će Davičo slično pevati, sve do Flore (1955.), o drugovima sa robije, o njihovim stradanjima, o obešenim nepoznatim partizanima, o svim ljudima koji su bezgrešno i večno stradali. On je svoje motive iz Detinjstva oslobodio jedne vrste detinje naivnosti i šarma da bi ih razvio u smislu čovekoljublja svih onih koji pate, stradaju ili su izgubili živote u borbi za slobodu. Hanu smo učili napamet i prepisivali, smatrajući je zaštićenom od svih promena vremena koje hara podjednakom snagom po dušama nas svih. Hanu je pisala ruka isto tako nadarena kao i ruka pesnika Sante Marije della salute. Davičo je sa Hanom postao klasik naše poezije i nama se činilo da je to bilo veoma davno, mada će Davičo zbaciti sa sebe sve akademske ogrtače koje zaslužuje i upadati u nove bitke koje su za poeziju povedene. Ali o tome drugi put. Maksim Gorki će u Mojim univerzitetima napisati na jednom mestu da je veoma rano shvatio da čovek stvara njegovo suprotstavljanje sredini koja ga okružuje. Nije li to i Davičo rano shvatio? Veoma rano – i čitavu poeziju podredio je tom shvatanju. Pošavši u nju iz nadrealizma kao jednog vida otpora prema postojećem, izgradio je svoj stil, a u najblistavija ostvarenja tog stila ubrajaju se i Hana i neke pesme iz Detinjstva. Sa Hanom objavljenom u Krležinom Pečatu, Davičo je završio svoj predratni opus. U mutne godine rata ušao je sa nezaboravnim ostvarenjem. U teškim časovima usamljenosti recitovaće ga Marko Ristić, u čijem Hacer tiempu pod datumom 29. 11. 1940. stoji kratko: Davičo u Beogradu zbog smrti očeve. – Ušao je u tridesetu. Rat samo što nije izbio.
.......................................

¹ Vladimir Jovičić: Zemljaci – Dom omladine – Šabac 1965.
² Oskar Davičo je rođen 18.januara 1909. godine u činovničkoj porodici. Otac Nisim, zvani Nidža, sitni činovnik – majka domaćica.
³ Isteran iz gimnazije zbog sukoba sa rabinom – verskim učiteljem – gimnaziju nastavlja privatno završavajući dva razreda za jednu godinu.
¼ U fondu Narodne biblioteke iz Beograda na ovoj knjizi je pored pečata Narodne biblioteke utisnut i pečat Državnog tužilaštva za grad Beograd. Verovatno je knjiga prethodno bila vlasništvo nimalo bezazlene institucije.
º Davičo je zapao u zatvor 1932. godine kao komunista, sekretar partijske ćelije u Bihaću. Provokator Ćuić ga je prokazao.

OSTOJA KISIĆ

DAVIČOVO NASLEĐE

2009-10-31T17:39:00.000+01:00

(1)

... nijedna književna bitka nije dobijena ako se zadržimo bilo iz kojih razloga na nivou dobijene bitke...

Iza datuma rođenja i smrti Oskara Daviča (Šabac, 19. januar 1909 – Beograd, 30. septembar 1989.) krije se velika epoha naše literature. Takvih epoha je malo u ukupnoj našoj istoriji. Karakteristike su joj u tome što su se nadrealističkim pokretom kome je Davičo pripadao i bio mu jedan od osnivača naše literature u Jugoslaviji prestale da kasne u svome književnom razvoju naspram najraznovrsnijih literatura u svetu. Da je Davičo učinio samo to što je učinio u ranom nadrealizmu zasigurno je da njegovo ime nikada ne bi bilo izbrisano iz budućih istorija književnosti. Ali za njim je ostao opus velikih razmera i živahna književna, publicistička i društvena aktivnost po kojoj će biti upamćen kao jedan od mobilizatora književne avangarde u periodu dužem od šest decenija, a u društvenoj istoriji kao komunista koji je svojom publicističkom aktivnošću krčio nove puteve socijalističke kulture, ukazivao na zablude i oštro se razračunavao sa nosiocima retrogradnih ideja prisutnim u svim prirodama naše revolucije.
Davičo i revolucija je ne samo zato jedna od najključnijih tema koje će morati biti raspravljene u kompleksu Davičovog dela i njegovog životnog puta. I previše je paradoksa na tome putu. Previše zamki za istraživača. I sam život Davičov gasi se u deceniji kada je objavljena istorija Saveza komunista Jugoslavije u glavnoj redakciji Morača-Stanojevićeva u kojoj je u završnom poglavlju održan momento Partiji.Nijedna utešna nota, nijedan pozitivni ton! Dabome, tragično za istoričare, a poučno za Partiju. Davičo, nasuprot tome, umire u punom uverenju da će komunizam pobediti. Sudeći po poslednjem rukopisu sa njegovog radnog stola, koji će biti objavljen posthumno u sarajevskom Oslobođenju, igrom slučaja, Davičo se vratio počecima zrelih revolucionarnih previranja pod Titom uoči drugog svetskog rata. Poslednji akordi ove proze izražavaju veru u komunizam!
Životne politike, koje su, unatoč pobedi – u miru, pod Titom, u našem autentičnom socijalističkom razvoju, mizernom nipočemu, nisu Daviču bile suviše naklonjene. On je bio neprivilegovan pisac i privilegije za sebe nikada nije tražio. Međutim, on je u jednoj od svojih poslednjih reakcija u javnosti dao kratku, ali vrlo karakterističnu izjavu; na primedbu da je svojom literaturom bio uz vlast, Davičo je izjavio da on, Marko Ristić i ukupna linija posleratne književnosti, koja ide i preko njih, nije bio uz vlast, nego upravo ta vlast ili na vlasti. Svestan da je tvorio jednu književnost i njen pokret, Davičo je s pravom od nje tražio više od njene sitničavosti koju je mogla da ponudi tradicionalno neangažovana literatura u dodiru sa budućnošću.
Zahvaćen pobednim plamenom revolucije Davičo je utoliko složenija književna pojava što svoju takozvanu književnu vlast, kao i Marko Ristić, nije zloupotrebio. Književna vlast se uostalom, kada bi neko i hteo, ne može zloupotrebiti niti ispoljiti onako kako se ona ispoljava u svim organizovanim društvima na drugim planovima društvenog života. Suprotno tome, Davičova ideja književne orijentacije je bila u poznatoj zamisli postepenog oduzimanja svetovne vlasti nad ljudima, a smisao organizovanje društvene akcije nalazio je u Titovom oslobođenju, u samoupravljanju kao ideji i postvarenju, u ravnomernom međunarodnom ostvarenju, ne samo prema Evropi i važećim svetskim silama i mega državama, naprotiv, otvaranju po svim linijama, u svim pravcima. Kriza koju je Davičo uviđao mnogo pre od onih koji sada preuzimaju odgovornost za njeno razrešenje izazivala je Daviča da se osovi na partikularizam podstaknu pritajenim verskim i nacionalnim mržnjama i hegemonizmom država-ideja koje u ime ideje gutaju sve živo. Suština je u tome da su procesi u kulturi kod nas išli tokom kojim su išli i da su reakcionarne snage u kulturi izašle iz okvira kreacije, a samim tim i iz književnosti, a pod njenim plaštom počele da deluju organizovano protiv svih nekadašnjih neistomišljenika, delujući čisto političkim sredstvima. Tako je politički pritisak na Daviča dolazio iz krugova koji su u literaturi bili suštinski poraženi. Tradiconalističko-retrogradna književnost nije htela da prizna prevrat koji je izvršen.
Kada je reč o Davičovim bitkama, one će ići uz shvatanje da nijedna književna bitka nije dobijena ako se zadržimo bilo iz kojih razloga na nivou dobijene bitke. Ma koliko ona blistava bila, bićemo izbačeni iz stroja. Ideja suviše prosta, ali vraški ju je teško slediti. Posebno zato što je Davičo imao nekoliko razvojnih faza, hijatusa i počinjenja. Da se Davičo, reći ću jednu heretičku misao, zakačio na bilo kojoj od njih, da je egoistički bdeo nad svojim rukopisom, njegova književnoistorijska projekcija u građanskoj istoriografiji bila bi solidnija u odnosu na njegove nemire, ili, kako on kaže sunovrate.
I iz tog ugla što nam govore Davičova javna pitanja kao što su brojne književne nagrade? Svaki iole manje sujetan književnik, a svaki bolji književnik više sumnja u svoje delo nego što sumnja drugi (pa i Davičo je dabome bio zahvaćen sumnjom pa i otporom), zna da je književna nagrada izraz trenutnih književnih odnosa koji se opiru, sad literaturi kao takvoj, sad nagradama za tu literaturu. Nagrade su drugim rečima izraz književnog života, a ono može nekada biti porazno nizak u znaku gubitka svih vrednosti i poraza svih osvojenih bitaka. Nisu retke Davičove izjave da nagrade njemu ne pripadaju. Treba ih davati mladima, govorio je i onima u čije su ime dodeljene. On je jednostavno prema njima bio indiferentan.
Ostaje pitanje Sabranih dela Oskara Daviča.
Davičo je iza sebe ostavio veliki književni opus. Reč je o zbirci proze, poezije, eseja i drama od preko pedeset tomova. Niko nema tačan popis šta je sve objavio. On nije pravio nikakve pouzdane bibliografije svojih rukopisa.
Sabrana dela Oskara Daviča pojavila su se 1969. godine u izdanju beogradske Prosvete i sarajevske Svjetlosti u redakciji Roksande Njeguš. Dvadeset tomova. Ona obuhvataju Davičova dela objavljena do 1969. godine. Udruženi izdavači Prosveta Beograd, Mladost Zagreb, Pobjeda Titograd i Svjetlost Sarajevo izdali su deset tomova kasnije, 1979. godine. Izabranu poeziju Oskara Daviča u redakciji Milice Nikolić. Osam tomova. Rekoh da tim izdanjima nije obuhvaćeno još tridesetak tomova što znači da ni pola od svega što je Davičo objavio kod raznih izdavača u zemlji nije obuhvaćeno Sabranim delima. Samo u jednoj godini, pred kraj života, imao je šest objavljenih knjiga. Izvan sabranih dela, valja navesti i vrednosni kriterij, nalaze se dela koja su nasuprot ignorisanju književne kritike pod parolom iz 1959. godine Sa Davičom je gotovo kritika je tek nedavno stidljivo priznala da se u delima poznog Daviča nalaze knjige koje prevazilaze sva očekivanja i koja daju poseban smer našoj literaturi kraja dvadesetog veka. Od izuzetnog su književnog značaja njegov roman Gospodar zaborava, pripovetke Nežne priče, roman Zavičaj, roman biografskog karaktera Po zanimanju samoubica i roman u rukopisu koji se nalazi kod izdavača Po zanimanju izdajica, te ciklus knjiga od desetak zbirki poezije koje je kritika nazvala metafizičkim pesmama Oskara Daviča, inače nesklonog metafizici. Tu su drame od kojih bih posebno istakao Mesija-ah objavljenu u časopisu Dalje i nekoliko knjiga polemika, članaka i eseja koje objašnjavaju društvenu i kulturnu situaciju književnosti.
Kako pristupiti svemu tome? Jer je sigurno da će se na osnovu toga prevrednovati Davičova literatura. Davičo je prirodno bio, moglo bi se reći, snishodljiv prema književnoj kritici, kada je reč o globalnim ocenama njegovih dela. Iako nije bio zadovoljan kriterijumima koji su zasnovani na osnovu ranih Davičovih dela da je Hana njegova najbolja pesma, a Pesma njegov najbolji roman, on se nije trudio da taj školski kriterijum negira. Kako je Davičo počeo da stvara u prvoj četvrti dvadesetog veka a završio sa brojnim i kvalitetnim delima u poslednjoj četvrtini istog veka baveći se aktivno literaturom nekih šezdeset i pet godina života, on je svoj opstanak u literaturi video u stalnim promenama izraza, stila i sadržaja. Izazov velikog ciklusa romana o robijama gde se kroz četiri knjige Robije, a potom je istom ciklusu dodata i peta pod naslovom Zavičaji, Davičo stilski i sadržajno nigde nije istoznačajan. Pa čak ni u Robijama. Neka njegova dela obzirom da su svojom pojavom značila isuviše snažan udarac tradicionalnoj literaturi predstavljala su zastor kroz koja su se pojavljivala iz senke njegovog neumornog pisanja književno-estetski mnogo koherentnija dela. Sve što je dignuto na opšti simbol u literaturi se odbacuje saopštavanjem opštih simbola pa su tako i neka Davičova dela pokašana staviti pod plašt završenosti Davičovog opusa što je on mnogo puta svojim reskim izrazom upozorio da njegovo delo bukvalno nije ni uz čiju vlast, već da je metafizički rađeno ono samo za vlast nad nama, to jest njegov duh opiranja koliko i duh privlačnosti. On je uostalom prvi koji je kod nas sa Poezijom i otporima a i kroz velike blokove polemika kao što je bio poznati sukob realizam-modernizam, za osnovu svojih nepromenjivih kriterija procenio – da kriteriji moraju u literaturi biti promenljivi i da oni zavise, koliko od literature same, toliko od okolnosti koje sputavaju i oslobađaju postojeće stvaralačke snage. Možda iz tih razloga on je vrlo olako prepuštao kritici da vrši selekciju njegovih dela, ne prema njegovom shvatanju literature, već prema vladajućim percepcijama literature u kojoj se obavlja njeno vrednovanje. Ali pri tome je uzimao sebi za pravo da i sam određuje stepen i kriterijume jednog prevrednovanja literature u svim njenim načelima.
I ostaje još jednom krupno pitanje vezano za Davičova dela posle Daviča. To je pitanje književnoistorijskih vrednovanja Davičovog dela. Nastranu njegov položaj u istorijama književnosti, pregledima i univerzitetskim programima, Davičo nije bio zadovoljan razvojem nauke o književnosti, a posebno književno-istorijskim naukama. Uz oštre proteste koje je istraživao u svojim polemikama ne može se govoriti o sujetama ako se ta nauka bavi prema Davičovom prigovoru vlastitim titulama, a shodno tome i titularnim pristupima literaturi, umesto naučnim kreacijama i otkrićima koja iz toga proizilaze. On sam u svojim esejima nije prema književnosti imao pouzdan književno-istorijski kriterijum. Nije se usuđivao da piše čak ni u obliku teza o književnoistorijskom i bilo kakvom sledu u našoj ili svetskoj književnosti, ni u minimumu kao što su to u naznakama činili Krleža i Ristić, već je uvek ta pitanja prepustio književnoj kritici. Uprkos tome što je bio u sukobu sa velikim brojem književnih kritičara i profesora univerziteta Davičo nije nikada, ni njima, a niti nekom drugom prilikom predlagao nikakav čvrst sistem vrednosti.
Što se tiče istorije u širem smislu reči vallja napomenuti da su najveća njegova interesovanja bila vezana za srpski socijaldemokratski pokret U mnogim akterima toga pokreta on je i kao pesnik nalazio inspiraciju i pokušao da pronikne u osećanja sveta.
Davičo je bio u konfliktima više decenija sa najvećim kulturnim institucijama u Srbiji, a to su Beogradski univerzitet i Srpska akademija nauka. Možda i iz tih razloga o tako značajnoj ličnosti nemamo nijednu doktorsku radnju, Ličnosti koja je dominirala u kulturi Beograda, više decnija i ostavila dela trajne vrednosti. Van Beograda je bio i akademik i imao je počasti kakve ima retko koji naš pisac, alu u njemu je, u gradu u kome je proveo najveći deo svoga života protiv njega vođeno par sudskih procesa koji su i tuženom i tužitelju bili nepotrebni. To samo govori da će u budućnosti biti neophodno izvršiti ono što je Davičo po ko zna koliko puta naglašavao – radikalnu proveru naše institucionalizovane svesti pod parolom Sami sebi nismo dovoljni! A kada do toga dođe, biće izvršene, prirodno, i neke korekcije prema velikom i univerzalnom književnom nasleđu Oskara Daviča.

19.oktobr 1989. godine Ostoja Kisić

2009. GODINA – STOGODIŠNJICA ROĐENJA

2009-10-31T17:32:00.000+01:00

DVADESETOGODIŠNJICA OD SMRTI OSKARA DAVIČA

Interes za Davičovu poeziju kao poeziju revolucionarnih inovacija je ogroman. Kada u ovoj svečanoj prilici saberemo sva pisanja i odgovore povodom pesničkog delovanja Oskara Daviača, i pitamo se šta je fenomen njegovog pesničkog nastupa u celini, onda bi se dalo odgovoriti da je to rad na autobiografiji poezije cele nacije. Nije se bez razloga tvrdilo da je ova poezija tragična. Ne u svome korenu, u svakoj od nekoliko hiljada ideja (naprotiv – u njegovoj poeziji pobeda čoveka je isto tako mnogobrojna), već u samoj toj grandioznosti, tom detaljnom preletu od detinjih asocijacija, do spekulativnih ponora o smrti, od prve svesti o čoveku kao socijalnom biću, do klasne borbe, do rigoroznih kritika današnjice i vizija aktivnog komuniste, od mnogobrojnih reminiscencija na poredak u srpskoj poeziji do izraza vlastitih lirskih sumnji, od opisa arhaičnih seoskih naprava, pluga i sekire, do sasvim preciznog ovladavanja jezikom tehnološke ere, od rasipništva do štednje reči, i od knjige do knjige uvek neponovljiv i po sebi i po drugima. Mi smo svi svedoci kako se buši stena egzistencije da bi se ispitala svaka njena žila, kako se stena obrušava na čoveka i kako joj on decenijama odoleva.

JOŠ JEDAN GRAD

Na dva okrajka vekne duge od Slavije do Kalemegdana
bacila su se istovremeno dva prosjaka kapetana.

I dok dlanom od dlan, sudarili su se sekutićima,
pogledali su se i brzim nožićima,

izišli jedan drugom na potiljak
-jedan kapetan, drugi prosjak.

Nisu stali. Skupili su mrvice puta u šaku.
Nisu zadrhtali, a jedan drugom nestali su u mraku.

Tek kad je došlo krajnje vreme,
stigli su do reka namenjenih istoriji.

One su tekle dalje.
Ali brzog su prestigli sporiji.

Požare koje su ukresale njihove mrve, bez traga
Razvejao je nestanak težak. To je i na mene ljaga.

OSKAR DAVIČO

Ostoja Kisić

Zagrcnuti u tranziciji - konkurs produžen

2009-09-01T12:40:00.000+02:00

01.09.2009
Programski savet Centra za liberterske studije doneo odluku da se rok za predaju radova za konkurs za socijalno angažovane radove produži do 1. oktobra 2009 godine. Ovu odluku doneli smo jer nam je u toku poslednje nedelje konkursa stiglo dosta molbi da se konkurs produži.

24.03.2009
U trenutku duboke krize ekonomije i ideologije sistema liberalnog kapitalizma, smatramo da je u oblasti kulture potrebno izgraditi najširi front svih progresivnih stvaralaca kako bi se otvorila pitanja i pokrenule teme koje su godinama bile sistematski zaobilažene, razvodnjavane i suzbijane. Današnja kulturna produkcija, vođena logikom kapitalističkog tržišta, mahom ima samo jedan cilj – zgrtanje profita često praćeno degradacijom kvaliteta. Većina studentskih i omladinskih umetničkih radova i kulturnih događaja svodi se na promovisanje organizatora i proširivanje njihovog curriculum vitae kako bi se što bolje prodali na tržištu kulture. Mladi stvaraoci se brzo ukalupljuju u propadajući svet ponude i potražnje, i čini se kao da niko više nije zainteresovan za umetnost u službi progresivne društvene kritike ili za stanje u kome se društvo nalazi i smer u kome se društvo kreće.
U takvim okolnostima, Programski savet Centra za liberterske studije ponovo raspisuje konkurs za socijalno angažovane radove. U izbor ulaze radovi u bilo kojoj formi i žanru pisane reči. U izbor takođe ulaze crteži i grafike.
Novi konkurs za socijalno angažovane radove
Više od dve godine nakon raspisivanja prvog kokursa za socijalno angažovane radove objavili smo zbirku pod nazivom „Zagrcnuti u tranziciji“ koja obuhvata pesme, priče, grafike, stripove, slike preko dvadeset stvaralaca. Ohrabreni dobrim odzivom na koji smo naišli tokom konkursa, kao i pozitivnim reakcijama i velikim interesovanjem za zbirku odlučili smo da ponovo raspišemo konkurs za socijalno angažovna radove, kako bi smo nastavili delovanje koje smo započeli prvim konkursom 2006. godine.
Raspisivanjem ovog konkursa želimo da se, koliko je to u našoj moći, suprotstavimo komercijalizaciji kulture i doprinesemo formiranju i afirmisanju novih generacija socijalno-angažovanih stvaralaca, kao i da podstaknemo širenje i jačanje progresivne misli i radikalne društvene kritike.
Programski savet Centra za liberterske studije 23. mart 2009.

Pesma za Argirisa

2009-08-24T18:21:00.000+02:00

Ein Lied fur Argyris, 2006.Žanr: dokumentarnihttp://www.imdb.com/title/tt0936485/
Režija: Štefan Haupt

nedelja 23. avgust u 21.00 TV B92
Trajanje: 105min.

Kao četvorogodišnjak, Argiris Sfonturis (na slici!) je preživeo brutalan masakr,koji su nemačke nacističke snage počinile u malom grčkom mestu.
Kao odmazdu za partizanske napade za samo dva sata ubijeno je ukupno 218 civila, uključujuči i žene, decu, čak i bebe. Argiris je pritom ostao bez oba roditelja.Nakon rata, živeo je nekoliko godina po sirotištima u okolini Atine, sve dok delegacija Crvenog krsta nije odabrala nekoliko siročića za putovanje u druge zemlje. Tako je Argiris došao u Švajcarsku, gde je završio školu i fakultet. U početku je radio kao prevodilac grčkih knjiga na nemački, a potomo kao humanitarni radnik u Somaliji, Nepalu i Indoneziji u okviru Vojske spasa. Po povratku u Evropu, sve češće je počeo da posećuje rodnu Grčku. Sećanja na ono što je preživeo nikada ga nisu pustila, ali Argiris je uspeo da se uzdigne iznad svega i sada drži predavanja o tome kako da se mirno izađe iz začaranog kruga nasilja...

* * *

Komentar : Izuzetan dokumentarni film. Priča koja nikog ne sme ostaviti ravnodušnim ni u Grčkoj, ni na Balkanu, ni u Evropi, Nemačkoj. Reč je o masakru, zločinu koji je sakriven, koji se zaboravlja i čije su posledice užasne. Ali, taj film, i napor samog Argirisa, bi mogli biti vrlo poučni i za srpski slučaj, za slučaj zločina i masakra počinjenih tokom Drugog svetskog rata, ali i krajem dvadesetog veka. Način na koji je Argiris Sfonturis izabrao da bi se borio za rasvetljavanje istine je poučan, primeren, univerzalan: istina treba da bude rasvetljena do kraja, da bi uopšte bilo moguće pomirenje među narodima. Argiris, kome su nemački fašisti pobili čitavu familiju, potrudio se da "cara pritera do duvara". Tužio je nemačku državu za odštetu, i izgubio taj spor zajedno sa svojim sestrama. Zanimljivo je da jedan od učesnika u tom dokumenzarnom filmu sa nemačke strane da smatra da su Nemačka i Grčka danas saveznici, tako da nema potrebe da se isplati ratna odšteta... Film bi trebalo ponavljati na našim televizijama, ne zato što taj film širi antinemačko raspoloženje, naprotiv...

M.B.

Četiri fusnote Mirka Kovača o "Gedži"

2009-08-20T19:05:00.000+02:00

[3]Gedža je turcizam (geğe, što znači bluna ili bena), a u beogradskoj čaršiji pomalo posprdan naziv za šumadijskog seljaka i uopće priprosta čovjeka. Dobrica Ćosić objavljivao je u Mladom borcu pod pseudonimom Gedža; to se kasnije ustalilo kao njegov nadimak, ali bez posprdnog prizvuka, štoviše, sa simpatijama. Govorilo se, gotovo od milja: „Naš Gedža”.

[4]Šef protokola Zdenko Štambuk obavijestio je Ćosića da bi na put morao ponijeti: frak, žaket, bijeli smoking, crni smoking, deset pari odijela, šezdeset košulja, nekoliko pari cipela, bijele rupčiće.

[36] Romanima D. Ćosića nisam se bavio, niti mnijem, ali kad ovdje kažem kupusara, to ne znači da sudim o vrijednosti knjige, samo se zbilja čudim kako jedan čovjek, uza sve obaveze, nacionalne poslove, političke brige i sijaset moralnih i drugih poraza, uspijeva nadrljati toliki broj stranica, pa ma kakve one bile. Eto je sada, trilogiji Grešnik,Otpadnik i Vernik pridodao još jednu knjigu Vreme vlasti (1997). Bojim se da vrijedi i za Ćosića ono Krležino izrečeno prije 80 godina kako je na ovim balkanskim pustopoljinama „politika već decenijama kao pakleno ždrijelo gutala sve eventualne karaktere i književne talente”. D. Ć. je kao romansijer najavio svoj talent već prvim romanom Daleko je sunce, a nastavio romanima Koreni i Deobe. Da se posvetio samo romansijerskom zanatu zasigurno bi nadmašio Srpsku trilogiju Stevana Jakovljevića.

[42] “Kada je postao glavni urednik Mladog borca, počinje pisati tekstove ali i neke literarne priloge, pod pseudonimom Gedža. Naslovi i teme su bili u duhu vremena: 'Došla je bratska Crvena armija', 'Zasučimo rukave', 'Nekoliko napomena o agitaciji'... Jedne večeri među mladim piscima, bio je tu i Mihiz, Ćosić je pročitao jedan svoj rad. Mihiz je jednom omladinskom funkcioneru odmah i bez okolišanja objasnio da to ne vredi ništa. Nastavio je da piše. Sud Elija Fincija o njegovom spisateljstvu je bio gromovit: 'Druže, to što si ti napisao, obično je govno s mlekom. Ti si izraziti partijski radnik.' Kada je napisao 'prvu ruku' o hronici Rasinskog partizanskog odreda, što će posle izaći pod naslovom Daleko je sunce, Veljko Vlahović ga je podržao rekavši mu da ima dara i da treba da završi rukopis. Njegov šef Mitra Mitrović posle čitanja rukopisa nije bila takvog mišljenja: 'Pa, Gedžo, ti si nepismen.' Dušan Matić, slično: 'To ne vredi ništa'. Jedino je Oskar Davičo imao suprotno mišljenje: 'To je sjajno, ti ćeš biti veliki pisac'.” (NIN, 28. lipnja 2001.)

Mirko Kovač je ove četiri fusnote objavio u podužem radu Mirko Kovač: Dobrica Ćosić, kobni Otac nacije, koji se može pogledati u celini na Blogu Dnevni glasnik. Baveći se istraživanjem pseudonima srpskih pisaca, sasvim slučajno smo naleteli na ovaj opori Kovačev tekst, koji je svojevrsni čas anatomije balkanskog dr Tulpa...